09:49 16 Decembar 2019
Slušajte Sputnik
    Fjodor Lukjanov

    Srbija razočarana u EU, traži alternativu

    © Sputnik / Mihail Voskresenskiй
    Intervjui
    Preuzmite kraći link
    Piše
    88326
    Pratite nas

    Fjodor Lukjanov — poznati ruski spoljnopolitički novinar, predsednik Predsedništva Saveta za spoljnu i odbrambenu politiku, profesor Visoke škole ekonomije i naučni direktor Međunarodnog diskusionog kluba „Valdaj“, govori za Sputnjik o popularnosti Rusije u Srbiji, krizi u EU, mirovnim pregovorima o Siriji....

    Italijanski premijer Mateo Renci
    © AP Photo / Geert Vanden Wijngaert

    Evropi je do sada polazilo za rukom da utiša glasove koji su ukazivali na probleme, zato evropske vrednosti sad prolaze kroz fazu iskušenja. Zahvaljujući razočarenju u EU, porasla je popularnost Rusije u očima Srba. Ipak, i za Rusiju i SAD, Balkan je zasad u globalnom geopolitičkom smislu — periferija.

    Kako komentarišete evropsku krizu čiji smo svedoci: sa jedne strane Velika Britanija koja razmatra mogućnost izlaska iz sastava EU, potom Škotska i Katalonija koje žele da izađu iz sastava svojih matičnih država, ekonomski problemi Portugalije, Španije i Grčke, i na sve to još i migrantska kriza?

    — U EU kriza je veoma kompleksna i razvija se u raznim pravcima. Zato su izbeglice ovde najupečatljiviji momenat, koji je postao katalizator za sve ostale protivrečnosti koje su odavno prisutne. Nekako je do sada polazilo za rukom da se utišaju glasovi koji su ukazivali na probleme.

    Pitanje migracija zadire u osnovne postulate Unije. Kako uopšte organizovati opštu politiku, koje zapravo nema? Veoma je čudno to što je mnogo toga već zakonski unificirano, odnosno postoje opšti zakoni koji važe za sve države-članice, a tema migracija, koja je tako važna i koja se tiče svih, ipak, kao i do sada spada u domen nacionalnog zakonodavstva. Drugo, to je pitanje o vrednostima same EU. Temu vrednosti, konkretno solidarnosti i tolerancije, EU je uvek predstavljala kao veoma važnu osnovu svog postojanja. Upravo sada ove vrednosti prolaze vrlo teško iskušenje.

    Ispostavilo se da su upravo građani  novih  država članica EU, kao na primer Češke i Poljske, prilično oštro reagovali na priliv izbeglica. Čini se da su oni u odnosu na „staru Evropu sve drugačije doživeli i da verovatno poštuju drugačije vrednosti?

    — Naravno da su drugačije sve prihvatili i to ne čudi, jer, prvo, za razliku od Zapadne Evrope koja je privikla na multikulturalno društvo i konstantan dotok ljudi druge vere, rase i kulture, u ovim novim državama-članicama EU donedavno to nije bilo uobičajeno.

    Drugo, to su male države. Poljska je relativno velika, a ostale zemlje Srednje i Istočne Evrope su zapravo male. Zato oni samu ideju priliva tako velikog broja migranata doživljavaju kao opasnost po sopstveni identitet. I zato je njihova reakcija mnogo oštrija nego što je u velikim državama-članicama poput Nemačke ili Francuske. Tako da ovde postoje i objektivni i subjektivni razlozi za nezadovoljstvo.

    Šta se još može reći povodom krize evropskih vrednosti?

    — One u ovom periodu prolaze kroz fazu iskušenja, provere izdržljivosti. Sada je pitanje solidarnosti postalo na prvom mestu pitanje solidarnosti među evropskim državama. Na ovu kartu igra Zapadna Evropa i očekuje od Istočne Evrope mnogo intenzivnije učešće. Kao drugo, solidarnost u odnosu na pridošlice, odnosno same izbeglice. Ovo pitanje sada je pod znakom pitanja s obzirom na veliki broj ekscesa do kojih je sada došlo.

    Mnogi smatraju da je trenutna ekonomska kriza u Rusiji posledica toga što Rusija nije na vreme svoju ekonomiju diversifikovala, već se predugo i previše oslanjala na izvoz energenata. Šta je sad činiti?

    — Kriza je zapravo uzrokovana najvećim delom unutrašnjim razlozima. Još do pada cena nafte bilo je jasno da dolazi do usporavanja ekonomije i smanjenja ekonomskog rasta, a da istovremeno rastu strukturni problemi. Niko ništa konkretno nije učinio kako bi se rešila ova pitanja. Sankcije sa jedne strane i cene nafte sa druge strane dovele su do toga da postane očigledno da je ovakav ekonomski model već prevaziđen. Zašto niko ništa konkretno ranije nije preduzeo, teško je reći, a to je i posebna tema. Ali, sada postoji potreba za ozbiljnim reformama, najpre promena organizacije same ekonomije. Ipak, za sada ne vidim nikakve konkretne korake u tom smeru, i to mi je čudno.

    Srbija se nalazi na putu ka EU, a sa druge strane naš prvi sused, Hrvatska, članica je Unije već dve godine. Kakve su, po vašem mišljenju realne  mogućnosti  Srbije da uskoro postane članica ili će oni procesi o kojima smo govorili, odnosno razlike koje postoje u okviru EU  usporiti taj put?

    — To je prilično teško oceniti. Uvek sam smatrao da Srbija i nema drugog izbora. Sa jedne strane, Srbija je tesno povezana sa EU i nema neku opipljivu alternativu. Sa druge strane, EU takođe nema druge varijante kad govorimo o balkanskim državama. EU mora da primi sve ove države pod svoje okrilje, jer u suprotnom potpuno je nejasno kako one uopšte mogu da opstanu i da se razvijaju.

    Ali, sada je jasno da su migrantska kriza i sva pitanja koja su uz nju postala aktuelna otežali proces prijema novih članica. Ovo se tiče i stavova javnog mnenja, koje nije više tako blagonaklono ka ideji širenja Unije. To se tiče i država Istočne Evrope, koje se i nalaze na putu kojim migranti dolaze u Evropu. Zato se može razumeti da Evropljani u EU strahuju i ne žele da primanjem novih članica pojačaju već postojeće probleme.

    Ali, iskreno, ne vidim druge varijante ni za Srbiju ni za druge balkanske države. Ili će onda sama EU polako početi da se raspada. A ako do toga dođe, onda će početi da se stvara potpuno novi evropski sistem.

    Kako komentarišete veliku popularnost koju Rusija sada uživa u očima Srba?

    — Mislim da je popularnost Rusije u očima Srba porasla najpre zahvaljujući razočarenju u EU. Takođe, Srbi se plaše da EU ne može da odgovori na sve one izazove koji sada stoje pred Srbijom. Zato srpsko društvo traži alternative. I kao jedna od tih mogućih alternativa je Rusija. Ali, sama Rusija sada ima mnogo svojih problema koje mora da rešava. Mislim da ne bi trebalo očekivati rusku ekspanziju na Balkan. Ali razumem da Rusija psihički predstavlja neku vrstu alternative u glavama određenog broja Srba.

    Nedavno je Hrvatska (a s obzirom da je članica EU i samim tim NATO-a) izjavila da ima nameru da modernizuje svoje naoružanje. Potom su počele spekulacije da će Hrvatska u nekom momentu napasti Srbiju i da zato Beograd mora ozbiljno da razmisli o modernizaciji naoružanja. Nakon toga se Dmitrij Rogozin susreo sa premijerom Srbije i poklonio mu je maketu S-300, što je imalo odjeka u javnosti. Da li je moguće da zapravo sve ovo nema veze sa Srbijom i Hrvatskom, već da Rusija i SAD na ovaj način razgovaraju „preko Balkana?

    — Mislim da Amerika i Rusija ne govore „preko Balkana“, jer je ovaj region zasad u globalnom geopolitičkom smislu — periferija. Uopšte ne vidim i zašto bi Hrvatska trebalo da napadne Srbiju? Jedino ako bi došlo do nekakvog kolektivnog ludila hrvatskog rukovodstva, ali i onda im to niko ne bi dozvolio.

    Mislim da ovde svoju ulogu igraju tradicionalno nepoverenje i strahovi koji postoje na Balkanu, bojazni koje jedni gaje u odnosu na druge. A zašto Hrvatska kupuje dodatno naoružanje? Mislim da je to njen pokušaj da u okviru NATO-a iako novajlija, ipak izgleda kao perjanica. Stvar je u tome da SAD insistiraju da države članice Alijanse povećaju svoje vojne budžete i troše više na naoružavanje, a ostale evropske zemlje to vrlo nevoljno i sporo čine. 

    Rekli ste da je u ovom trenutku po mnogo čemu Balkan sada periferija, ali zato, složićete se, Bliski istok to svakako nije. Kako vi vidite dalji razvoj sirijskog mirovnog procesa?

    — Izgleda da je mirovni proces obustavljen na neko vreme. Tačnije, vidimo određeno jačanje borbenih dejstava, jer sada sirijska vojska uz podršku Rusije postiže uspehe. Nije teško pretpostaviti da će to izazvati reakciju zapadnih i arapskih režima koji podržavaju sirijsku opoziciju.

    Drugim rečima, arapske i zapadne zemlje će se potruditi da ojačaju opoziciju kako Asad ne bi pobedio. I to je takav sticaj okolnosti koji ne ide na ruku političkom procesu. Ali, ona faza će trajati neko vreme i onda će se svi ponovo vratiti za pregovarački sto.

    Cilj pregovora bi trebalo preformulisati. Zadatak da se u jeku ovako ostrašćenog žestokog vojnog sukoba sad osmisli novo uređenje Sirije i buduća sudbina Bašara el Asada, deluje potpuno besmisleno. Cilj pregovora bi trebalo da bude bezuslovni prekid vatre i ostvarivanje održivog primirja. Ovo na neki način podseća na Minske sporazume. Ponavljam, tek nakon prekida vojnih dejstava se može ozbiljno govoriti o budućem uređenju.

    Tagovi:
    intervju, Fjodor Lukjanov, Evropa, Srbija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga