12:35 20 Septembar 2019
Slušajte Sputnik
    Predsednik Srbije Tomislav Nikolić sa glavnom urednicom srpske redakcije „Sputnjika“ Ljubinkom Milinčić

    Deveti maj je najveličanstveniji dan u istoriji savremenog čovečanstva (video)

    © Sputnik / Radoje Pantović
    Intervjui
    Preuzmite kraći link
    Piše
    3324
    Pratite nas

    Da se Crvena armija zaustavila na svojim granicama, pitanje je kako bi se drugi oslobađali, pa i mi, koji smo ratovali protiv Nemaca, imali bismo mnogo više žrtava da nije došla Crvena armija, sa iskustvom, naoružanjem i željom da stigne u Berlin, kaže predsednik Srbije Tomislav Nikolić u intervjuu Sputnjiku povodom Dana pobede.

    Počela bih od podataka koji nisu iznenađujući ali jesu začuđujući, prema anketi koju je Sputnjik obavio ovih dana u Evropi i Americi, samo je 15 odsto građana tih zemalja znalo ko je pobedio u Drugom svetskom ratu, odnosno ko je odigrao odlučujuću ulogu. Oni smatraju da su pobedile SAD i svi drugi sem SSSR-a. Kako Vi tumačite to neznanje, s obzirom na to da se sve to dogodilo u ne tako davnoj prošlosti?

    — Oni koji su tada živeli mogli su o tome odmah da steknu utisak zato što je tadašnja Savezna Republika Nemačka, odmah po oslobođenju koje je izvršila sovjetska armija, postala miljenik Zapada i u narednih 5-10 godina se intenzivno razvijala zahvaljujući svesrdnoj i nesebičnoj podršci i ogromnim sredstvima kojima je Zapad hteo da pokaže da je podela Nemačke pogubna za Istočnu Nemačku, a dragocena za Zapadnu. Od tada do danas, 9. maj kao najveličanstveniji dan u istoriji savremenog čovečanstva pokušavaju da predstave kao sve, samo ne pobedu nad tadašnjom nacističkom Nemačkom, i pogotovu ne kao odlučujuću pobedu Sovjetskog Saveza nad svetskom zlom. Da se Crvena armija zaustavila na svojim granicama, pitanje je kako bi se ovi drugi oslobađali, pa i mi, koji smo ratovali sve vreme protiv Nemaca, uz mnogo više žrtava bismo se oslobodili da nije došla Crvena armija, sa svojim iskustvom, naoružanjem i željom da stigne u Berlin. Nema uzvišenijeg cilja od toga.

    Mislim da će Zapadna Evropa 9. maja slaviti Dan Evrope a ne dan oslobođenja od nacističke Nemačke. I ja razumem, kod nas kažu da vreme nosi breme, nakupilo se 70 godina, pa bi neki i da zaborave šta se desilo, međutim mudri ljudi ne zaboravljaju nijedno zlo koje desilo u istoriji čovečanstva, pošto je potpuno jasno da se zla ponavljaju. Srbija nastavlja najlepšu i najplemenitiju tradiciju Jugoslavije jer je uvek bila na pravoj strani, uvek je sa Rusijom zajedno ratovala. Ponosna je što je bila učesnik u pobedi protiv nacizma i to nikada neće da zaboravi. Mi smo prošle godine imali veličanstvenu paradu u Moskvi na kojoj je učestvovala naša garda, i kada su me novinari pitali zbog čega sam izdao naređenje da učestvuje, ja sam rekao — ako nas pozove bilo koja država u svetu da obeležimo 9. maj, mi ćemo poslati našu gardu.

    Želim da skrenem pažnju na još jednu činjenicu — neke zemlje, kao na primer Poljska, danas pokušavaju da na teritoriji gde je bila Crvena armija, koja je između ostalog oslobodila i Aušvic, ruše spomenike, uništavaju svaki trag prisustva sovjetske armije. Šta je to u savremenom čoveku da on ne želi da zna da istorija koja se zaboravi mora da se ponovi.

    — Moram da kažem da je sama Rusija u velikoj meri tome doprinela. Kada je srušen Berlinski zid, kada se raspadao Sovjetski Savez, zatim i kada su EU i NATO krenuli agresivno na bivše saradnike i prijatelje Sovjetskog Saveza, tada se niko tome nije usprotivio.

    Rusija nije imala razloga od Drugog svetskog rata do Vladimira Putina ničeg da se boji. Pitam se zašto se bojala i kakva je to autocenzura bila, kako su i kada ti moderni principi Zapadne Evrope ušli u glave nekih rukovodilaca Rusije, ali nije moje da o tome razmišljam, ja tu muku mučim po Srbiji gledajući šta se to dešava, ali… Trebalo je to „njet“ neprekidno isticati. „Da“ — svakoj vrsti saradnje, ali „ne“ tome da bude u podređenom položaju. Tada se pojavio neki revanšizam, čak i Bugarska, koja je sve dobila zahvaljujući Crvenoj armiji, pa Rumunija, Mađarska i Poljska, prigrlile su NATO i imale ideju da se suprotstave Rusiji. Ipak, danas se čak i Poljska odupire pojedinim zahtevima NATO-a i EU.

    Predsednik Srbije Tomislav Nikolić sa glavnom urednicom srpske redakcije „Sputnjika“ Ljubinkom Milinčić
    © Sputnik / Radoje Pantović
    Predsednik Srbije Tomislav Nikolić sa glavnom urednicom srpske redakcije „Sputnjika“ Ljubinkom Milinčić

    I mi smo posle Tita zaboravili 9. maj. Ovde se jedno vreme taj dan nije pominjao, a onda se slavio Dan Evrope. Čini mi se da smo se te veličanstvene pobede setili one godine kada je tadašnji ruski predsednik Medvedev došao na Dan oslobođenja Beograda. Tek tada je pamćenje počelo da nam se vraća. U čemu je stvar?

    — Vidite, naš odnos prema Sovjetskom Savezu i Crvenoj armiji drugačiji je od svih ostalih zato što su svi ostali u principu sarađivali sa Nemcima i dočekali priliku da se neposredno pred kraj rata priključe saveznicima, da iz toga izvuku korist i da se teritorijalno povećaju, dok smo mi sve vreme bili razapeti između okupacije, u kojoj morate narodu da obezbedite hleb, a to ne se može bez saradnje sa okupatorom, u kojoj Srbe iz Hrvatske i Bosne pod hitno morate da prebacite jer ih tamo čekaju nož i klanje, a to se ne može bez okupatora, i, s druge strane, oslobodilačkih pokreta koji su otišli u šume i planine i neprekidno se tukli protiv Nemaca.

    Mi smo Crvenu armiju dočekali kao saveznika koji dolazi i pomaže nam da oslobodimo velike gradove, posebno vojvođansku ravnicu, za koju mi nismo imali tehničkih sredstava. Ostali su to dočekali kao priliku da se predstave kao progresivni narodi koji su četiri godine rata bili u zabludi i na pogrešnoj strani, ali sada, kada se vidi ko gubi rat, oni vide gde je trebalo da budu.

    Srbija je na svojim leđima uvek imala Jugoslaviju u koju je dva puta okupljala narode i tadašnje države koji su bili direktno na strani nacističke Nemačke i nikada nije smela da ih javno za nešto optužuje, morala je da prema njima gradi neku vrstu pažnje da se oni, tobože, ne bi naljutili, pa da ne krenu u otcepljenje. Tako da sve što je bilo u vezi sa Drugim svetskim ratom, sve pobede srpskog naroda nisu mogle da se veličaju, jer se Srbiji stalno prigovaralo da gradi velikosrpski nacionalizam. Mi smo širili bratstvo i jedinstvo — to je značilo da onaj ko je bio uz Nemce ne sme da bude previše napadan, a onaj ko je bio na strani oslobodilaca nije smeo previše da se hvali. To je jako dugo držalo Srbiju, srpske komuniste, koji su znali da uz sebe imaju narod kad god bude zatrebalo, ali u miru nisu umeli da se snađu i prepuštali su to hrvatskim i slovenačkim komunistima. Vi kažete da smo se setili posle posete Medvedeva, neka bude tako, ali je svakako odlučujuće bilo da je prvo Rusija morala jasno da kaže šta ona misli o Drugom svetskom ratu, svojoj ulozi i ulozi drugih u njemu, i da se onda druge države opredele.

    I mi smo se opredelili za stav koji ima Rusija. Bio je to rat u kome je trebalo sprečiti nacističku Nemačku da osvoji ceo svet, da pobije pola sveta, mi Sloveni smo izgubili najviše života. Možda je odlučujuće bilo da Rusija prvo odbrani sebe, da pokaže da može da bude zaštita onima koji su pravdoljubivi. Ne treba nam ruska zaštita ako u istoriji budemo grešili, ali nam treba zaštita ako neko hoće da nas iz čista mira, kao „veliki svetski delilac pravde, demokratskih načela, principa, uređenja zemlje“ napadne. Kada hoće da nam se direktno umeša u ono što bi trebalo sami da radimo, kad hoće da nam oduzima teritoriju. U tom slučaju nam treba jaka Rusija, bez koje je, kako je čak i rimski papa rekao, nemoguće rešiti najvažnije probleme savremenog sveta.

    Kažu, „pokolenja dela sude, a pokolenja danas prave reviziju istorije. Svedoci smo koliko je holivudskih filmova snimljeno, u kojima, kad Amerikanci dođu, svi Nemci popadaju mrtvi. A što je dotle palo 30 miliona Rusa, to niko nije video. Kako se možemo suprotstaviti zlu zaborava?

    — Sve zavisi od toga hoće li svetski moćnici ići na zaborav ili ne. I oni imaju jednu vrstu šizofrenog ponašanja. Britanci, Amerikanci i Francuzi treba da zaborave koliko su morali da ratuju protiv Nemaca samo zato što sada treba da sarađuju s njima. Pa i mi hoćemo da sarađujemo sa svima, i Rusija hoće da sarađuje sa svima, ali ne sme da se zaboravi da smo nekada ratovali, pošto to Nemačkoj nije bio prvi put. Nemačka je dva puta uvela svet u rat — jednom preko Austro-Ugarske i Srbije, a drugi put sama krenuvši da, po nekoj svojoj pravdi i genetici, osvoji Evropu, a potom, u saradnji sa još nekoliko država, i ceo svet.

    Sve je, dakle, na nama. Što se mene tiče, u ozbiljnim sam godinama da bih se igrao i sa istorijom i sa budućnošću srpskog naroda ili sa prekrajanjem onoga što se desilo. Dok sam predsednik Srbije, naša vojska obeležavaće pobedu nad fašizmom, koliko možemo. Dovoljno je da se zna da mi to obeležavamo i da su svi drugi dani lepo iskorišćeni da se skrene pažnja sa nečega, ali ovaj dan mora da bude obeležen. Mislim da treba obeležavati i dan kada je izbio rat, komemoracijom, žalošću, a 9. maj veseljem. Tu, naravno, treba imati meru, to ne sme da nas svađa. Mi smo jedni drugima sve oprostili.

    Danas ću biti u Donjoj Gradini, u kojoj je ubijeno preko 360.000 Srba, a nije ispaljeno više od 50 metaka. Svi su ubijeni na najbrutalniji način. Pucnjave nije bilo da se ne bi čulo. Pa opet sarađujemo sa Hrvatskom. Nudimo joj ruku prijateljstva ako je to moguće i ako je žele; nudimo im da im to ne pominjemo više, ali bi trebalo da oni pomenu. Jer neko mora da pominje zlo; neko mora da pominje pobedu. Ako to neće poraženi, pobednik ima pravo da pomene. Ali bi i poraženi trebalo da pomene, obeležavamo dan kada je oslobođen taj i taj logor. Nije niko od današnjih političara u tome učestvovao i ne mogu da nose greh na duši zbog onoga što je neko pre 70-75 godina učinio vodeći tu državu ili bar nakaznu državu kakva je bila NDH, ali mu je dužnost da kaže to nismo mi i mi to nikada više ne bismo uradili. I nikada više nećemo da uradimo, pošto se bojim da se učiteljica života često ponavlja, posebno ako su događaji bili jako loši.

    Na nama je da to slavimo, ne moramo da im stavljamo prst u oko, sami sebi stavljaju prst u oko ako ih neko zapita zašto se ne obeležava dan kada je oslobođena Evropa. Posle oba rata desilo se neko veliko čudo — saveznici su se odmah razišli. Pošto su pobedile Nemačku, razišle su se zapadna i istočna civilizacija. Onako kako je hrišćanstvo podeljeno, tako su se odmah podelili saveznici — i odmah se stvorio bipolarni svet, počeo je hladni rat, u kome su na jednoj strani bili saveznici i oni koji su pobeđeni, a na drugoj smo ostali mi koji smo isključivo bili saveznici. Tako je bilo i posle Prvog i posle Drugog rata… Ne daj bože da bude još ratova — tako će biti posle svakog rata. A sve se to negde na Srbiji lomi.

    Drugi deo intervjua sa predsednikom Nikolićem pročitajte ovde.

    Tagovi:
    oslobođenje, Intervju, Georgijevska lenta, Dan pobede, Evropa, fašizam, Tomislav Nikolić
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga