14:55 22 Jul 2019
Slušajte Sputnik
    Miomir Gatalović, unuk Ljubice Cuce Sokić
    © Sputnik /

    Branko Ćopić dao otkaz Cuci Sokić (audio, foto)

    Intervjui
    Preuzmite kraći link
    Maša Radović
    0 100

    Veliki pisac je smatrao da Cucini crteži nisu bili dovoljno grubi i da nisu izražavali socijalistički realizam koji je vladao u godinama posle Drugog svetskog rata, pa joj je dao otkaz u novinama za decu koje je u to vreme ilustrovala.

    Ljubica Cuca Sokić, jedna od najpoznatijih srpskih slikarki dvadesetog veka, akademik i profesorka Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu, ostavila je iza sebe dnevnik koji je vodila u periodu pred i za vreme izbijanja Drugog svetskog rata. Ovaj rukopis pronašao je njen unuk, doktor istorije Miomir Gatalović, koji je za Sputnjik govorio o životu, osećanjima i težnjama svoje bake, kao i o najzanimljivijim detaljima iz zapisa ove velike umetnice.

    „Kada je Cuca preminula 2009. godine, u njenoj zaostavštini smo pronašli ove beleške o kojima ona nikada za života nije pričala. A s obzirom da je pripadala krugu intimista, onda je to sasvim logično, zato što intimisti zadržavaju mnoge stvari za sebe. Ja sam taj dnevnik pročitao i uverio se da u njemu nema ničega što bi Cucu moglo da diskriminiše na bilo koji način, niti otkriva neke suviše privatne stvari iz njenog života“, započinje priču naš sagovornik.

    Kako ste se osećali kada ste prvi put počeli da čitate nešto što je do tada i Vama bilo nepoznato?

    — Moram priznati da sam spoznao Cucu iz jednog malo drugačijeg ugla. Iako je bila draga osoba, ona je bila dosta kruta i tip osobe stroge i prema drugima i prema sebi. To se videlo i u njenom načinu oblačenja, u tome što je malo jela. Umela je da puši cigaretu do pola, onda je iseče i drugu polovinu ostavi za sutra. To nije radila zato što je bila materijalno ugrožena, nego je to bio jedan štedljiv i strog način života, kako je i bila vaspitavana. Vrlo retko govorila je o svojim intimnim doživljajima sveta, ljudi, prijatelja, porodice. Sada vidimo jednu Cucu u svojim tridesetim godinama koja piše o ljudima, o nekim svojim osećanjima. Meni je to bilo veoma simpatično jer sam nekako bolje uspeo da je razumem kao osobu.

    Stranica dnevnika Ljubice Cuce Sokić
    © Foto :
    Stranica dnevnika Ljubice Cuce Sokić

    Zapisi su značajni i zbog toga što Ljubica nije mnogo govorila o tom periodu života. U njima ima i slikarstva i politike, ali i atmosfere i drame tog doba — 27. mart,  bombardovanje,  mobilizacija, zatvori… Da li Vam je kao unuku nekada pričala o tome?

    — Cuca je izbegavala da priča o ratu. Imam utisak da je to bila teška tema za nju, pošto je u tom periodu doživela i jednu porodičnu tragediju. Na početku Drugog svetskog rata preminuo je njen otac, kojeg je mnogo volela i za koga je bila veoma vezana. A taj rat je odneo i dosta njenih prijatelja. Između ostalih Bogdana Šuputa, koga je obožavala, ali i njenog dobrog druga Jevrejina Boru Baruha. Meni je ispričala jednu anegdotu vezanu za njega. Kada je za vreme okupacije videla Baruha kako sa žutom trakom na kojoj je bila jevrejska zvezda, koju su Jevreji morali da nose, raščišćava ruševine Beograda, iako je bilo najstrože zabranjeno da se komunicira sa Jevrejima, ona je  izlažući život na milost i nemilost Nemcima, prišla Baruhu i tutnula mu parče hleba. To je jedan redak i dragocen detalj u kojem se vidi koliko je Cuca bila hrabra, koliko je volela prijatelje, koliko nije razmišljala o posledicama, već je želela da bude ono što je zaista i bila, a to je pre svega human, ispravan čovek.

    Pomenuli ste da ju je veoma pogodila očeva smrt. Kako vam je opisivala vašeg pradedu, direktora lista „Pravda, uglednog čoveka i verovatno nežnog oca?

    — Manojlo Maša Sokić je zaista bio jedan veliki radnik. Cuca ga se sećala kako je neprestano bdeo nad „Pravdom“, koja je pored „Politike“ i „Vremena“ bila najčitaniji list u periodu između dva rata. Imao je vrlo često pozive od kralja koji je cenzurisao neke stvari koje su objavljivane u novinama. Radio je vrlo stresan posao. Cuca je veoma često isticala da je bila vrlo zahvalna svom ocu kao imućnom čoveku i glavi porodice što joj je, kada je 1936. godine završila Umetničku školu u Beogradu, dao saglasnost da otputuje u Pariz. Ovaj grad, u kojem je provela tri godine, za Cucu je bio vrlo likovno značajan. Tu je mogla da vidi najbolja umetnička dela u Luvru i drugim muzejima, tu je postojala jedna mala jugoslovenska likovna kolonija, gde je i prvi put izlagala sa grupom jugoslovenskih slikara. I baš u ovom dnevniku ona se sa jednim osećanjem tuge seća tih lepih godina u Parizu i pita šta je sa tim njenim prijateljima koji su tamo ostali.

    Stranica dnevnika slikarke Ljubice Cuce Sokić
    © Foto :
    Stranica dnevnika slikarke Ljubice Cuce Sokić

    Od 1940. do 1941. godine Cuca je beležila i neke utiske koji su za nju bili najsnažniji — jedan od njih je i pripremanje izložbe „Desetorice oko koje je bila veoma angažovana.

    — Cuca nije mnogo pričala o tom periodu kada je pripadala grupi „Desetorice“. Ova grupa je kratko trajala, ugasila se sa nemačkom okupacijom. Mnogi članovi su poginuli ili prosto nisu preživeli rat. Ona je izbegavala da govori o toj temi, ali iz dnevnika se vidi koliko je ona te svoje prijatelje volela, ali i koliko su među njima, što ona nikada nije pominjala, postojali određeni animoziteti, čak i neslaganja. Međutim, osoba koja nije bila član grupe „Desetorice“, a koju je Cuca jako volela bio je slikar Petar Lubarda. On je bio nešto stariji od nje, ona mi je to i pričala, a i dnevnik potvrđuje, da je on zaista dosta uticao na njeno slikarstvo. Obožavala je da odlazi kod njega da gleda ono što on radi, odatle je učila i nalazila inspiraciju. Interesantno je u zapisima i to da je Cuca sebe stalno terala da radi, što joj je i bila karakteristika tokom celog života, ta vrednoća.

    Iz beležaka se vidi da su joj drugi, Šuput pre svih, zamerali njenu gotovo opčinjenost Lubardom.

    — Jeste, to je činjenica, ali su to određene koncepcije tog vremena, razlike u sagledavanju slikarstva, koje ja nisam mnogo stručan da tumačim. Ali ono što je ostala Cucina karakteristika je težnja ka čistom slikarstvu, koju je i Lubarda negovao. Čini mi se da se ta težnja najbolje vidi mnogo decenija kasnije kada je Cuca otišla u apstrakciju, i da se ona upravo tu prepoznala sa Lubardom, prema kojem je gajila veliku prijateljsku ljubav.

    O čemu vam je najviše pričala? O ratnom Beogradu? O Parizu u kojem je živela? Prijateljima koje je sticala? Da li je bila otvorena u deljenju tih sećanja sa Vama?

    Istoričar umetnosti i kustos Nikola Kusovac
    © Sputnik / Radoje Pantović

    — Kako je pričala, najlepši period njenog života je bio do Drugog svetskog rata, pošto je poticala iz jedne bogate beogradske porodice. Bila je dosta zaštićena, to se iz dnevnika i vidi, sve joj je bilo na neki način pruženo. Međutim, Cuca je u to vreme imala apsolutni osećaj prema njenim prijateljima slikarima, koji su uglavnom bili veoma siromašni. Postoje priče njenih savremenika da je uzimala od oca papir iz štamparije koji je davala svojim kolegama da bi mogli da slikaju. Oni su joj bili zahvalni na tome. Uvek je cenila taj period koji je provela u Parizu. A nažalost, sa Drugim svetskim ratom, naročito posle, sa dolaskom komunista kada joj je imovina bila u velikoj meri oduzeta, dosta je teško živela. Mada je kasnije 1960. godinu isticala kao najsrećniju u životu jer je dobila svoj atelje koji je bio u Kolarčevoj zadužbini u Beogradu.

    U jednom dnevničkom zapisu, govoreći o utiscima od 27. marta i malo kasnije o užasu bombardovanja, Cuca ističe narod. Na jednom mestu kaže „sve preko leđa naroda… Kasnije će narodna vlast oduzeti imovinu Sokićima. Da li je ikada bila ogorčena? Koliko je o tome govorila?

    — Ona nije bila materijalista. Bogatstvo i neke takve materijalne stvari njoj nisu nikada mnogo značile. I kasnije, kada je bila veoma imućna u poznijim godinama, živela je izuzetno skromno, to je bio njen pogled na svet. Nikada nije bila ogorčena time što joj je neko nešto oduzeo od stvari. Bila je ogorčena jednom nepravdom, otimačinom, poniženjima koja je ona za vreme komunista doživljavala kada su joj spočitavali što potiče iz predratne buržoaske porodice, a sama ona nikada nije potencirala to svoje poreklo. Ali nikada ona nije nešto posebno loše govorila o komunizmu, smatrala je da je to jedan istorijski tok koji je nju dotakao, ali da je najvažnije slikarstvo. Njoj je slikarstvo bilo život, i dokle god je ona imala slobodu da slika i da stvara, to je za nju bilo najvažnije. Jedan segment kojeg se ona nerado sećala bila je izložba koja je održana prvih godina nakon završetka rata, kada joj je jako zamereno što je naslikala jednu sliku na kojoj je dominirala crkva. Takođe je imala i probleme sa Brankom Ćopićem. Pošto je u to vreme Cuca ilustrovala najpoznatije novine za decu, zamereno joj je što ti crteži nisu bili dovoljno grubi, nisu dovoljno izražavali taj socijalistički realizam koji je tada vladao. Ćopić joj je dao otkaz. Ona je to uvek pričala kao anegdotu, ali nikada sa dozom gorčine, više kao jednu šalu. Ona život nije doživljavala na tako ozbiljan način kako ga mi danas često doživljavamo.

    Stranica dnevnika slikarke Ljubice Cuce Sokić
    © Foto :
    Stranica dnevnika slikarke Ljubice Cuce Sokić

    Koliko ste često bili u prilici da zavirite u njen radni prostor? Da li ste je gledali dok slika, razmišlja, koleba se…?

    — Ne mnogo. Cuca nije volela da bude uznemiravana dok slika. Njen atelje je bio jedna vrsta hrama koji je bio dozvoljen samo njoj. Uvek je negodovala kada bi neko svraćao u atelje, doživljavala je to kao prekidanje u radu. Tako da nisam puno puta prisustvovao njenom slikanju. Ali kada bi se desilo da se zateknem tu, ona je to radila maestralno. Bila je majstor pokreta. Udaljavala se, pa bi se približavala, takla nekom bojom platno, nakon čega bi dolazilo do nekih malih čudesa, gde se rađalo to njeno veliko slikarstvo u nekoliko poteza.

    Koliko je po vašem mišljenju danas živo sećanje na Cucu Sokić?

    — S obzirom na čitavu situaciju u kojoj se nalazi srpska kultura, ja sam zaista zadovoljan kako su pre svega pojedine institucije održale i održavaju sećanje na Cucu. Tu je pre svega Srpska akademija nauka i umetnosti i Kuća legata u Beogradu, koje su domaćini brojnih izložbi i skupova u Cucinu čast. Mediji zaista pokušavaju da isprate ove događaje. Porodica je dala inicijativu da se na zgradi u kojoj je Cuca živela postavi spomen-ploča, kao i da jedna ulica u Beogradu ponese njeno ime. A i da se u nekoj perspektivi u saradnji sa FLU u javnom prostoru podigne njena bista.

     

    Slično:

    Narodni muzej „otvoriće“ Edgar Dega
    Srpski Dan mrmota
    Matija Bećković: Zidanje Svetosavskog hrama
    Putin u Muzeju voštanih figura u Jagodini (foto)
    Spektakularni čas fizike u Moskvi: Otvara se „Tesla hol“ (video, foto)
    Dela više od 50 stvaralaca na izložbi ruske avangarde (foto)
    Tagovi:
    slikarstvo, Dnevnik, umetnost, kultura, Drugi svetski rat, Fakultet likovnih umetnosti, Ljubica Cuca Sokić, Branko Ćopić, Srbija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga