16:12 20 Jun 2021
Slušajte Sputnik

    Aleksa Đilas ocu: Kako možeš protiv Tita? On ima vojsku i policiju, a ti samo mamu i mene

    Intervjui
    Preuzmite kraći link
    Piše
    0 930
    Pratite nas

    Kad su došli da hapse Đida našli su i njegov pištolj uz koji je stajala kutija sa mecima. Bilo je to trofejno oružje, poklon s posvetom od čuvenog sovjetskog maršala Konjova. Imao sam tada tri godine i probao sam da u svoju igračku, plastični kolt, stavim te metke da bih odbranio svog oca.

    Nisam hteo da kažem „mom ocu je bilo užasno u zatvoru, mnogo je patio“, već da sam čitalac zaključi. Ja sam naveo činjenice i dao fusnote da bih sve detaljno objasnio i pomogao čitaocu da razume i čoveka i ljude koji u tome učestvuju i vreme u kome se to događa, objašnjava Aleksa Đilas, sin najpoznatijeg jugoslovenskog disidenta Milovana Đilasa, svoj takoreći naučni metod kojim je priredio knjigu „Milovan Đilas: Pisma iz zatvora“, u izdanju „Vukotić medije“.

    Devet godina bez grejanja u zatvoru, od toga dve u samici; poseta porodice od pola sata — jednom mesečno; jedno vreme lišen čak i hartije za pisanje; piše na toalet papiru….

    To je u najkraćem, ono o čemu govori ova knjiga pisama koja ipak predstavlja lirsko svedočanstvo o drami Milovana Đilasa i njegove porodice za vreme njegove devetogodišnje robije, ali i vernu sliku jednog doba. Aleksa za Sputnjik kaže da je to istovremeno i portret Milovana Đilasa koji je u pismima ženi i sinu napravljen nehotice, što ga utoliko pre čini iskrenijim i autentičnijim.

    „Ta pisma pokazuju da i iza hladne političke borbe stoje emocije. Istovremeno u njima je dat i portret moje majke koja je bila stub, oslonac i porodice i Đilasove borbe“, kaže Aleksa.

    „U njima često ima više emocija, misli i ideja nego u raznoraznim govorima, planovima, čak i literarnim delima. Nisam hteo ni da budem sentimentalan, niti da nekoga optužujem. Tačno je da tu postoji i izvesna moja stidljivost. Nije lako govoriti sa 63 godine o tome šta sam tada osećao…“

    Aleksa Đilas u razgovoru sa glavnom urednicom Sputnjika Srbija Ljubinkom Milinčić
    © Sputnik
    Aleksa Đilas u razgovoru sa glavnom urednicom Sputnjika Srbija Ljubinkom Milinčić

    A ono što je osećao gledajući kao sasvim mali, rešetke u Centralnom zatvoru, u koji je odlazio sa majkom da poseti oca, nije, kaže, bio strah…

    „Imam vrlo mutno sećanje na te razne rešetke, prolazi se kroz jedne, pa kroz druge, treće… Imao sam tri i po godine kada je Đido prvi put uhapšen… Meni je to tada više bilo zanimljivo, ne mogu da kažem da sam se nešto naročito plašio. Ali kao i sva deca, imao sam vrlo razvijeno osećanje opasnosti, kao i ono drugo: da li je neko kriv ili nevin. Zbog čega hapse mog oca? Zato što sedi i piše kod kuće? Prirodno je da o tome nisam imao nikakvih dilema, a kasnije će mi moja majka i naši prijatelji pomagati i objašnjavati. Đido je zapisao, pre nego što je uhapšen, da smo, kad sam imao samo dve godine, bili u nekoj radnji u kojoj je visila Titova slika. Ja sam mu rekao ’Možda da pobegnemo iz ove radnje, evo ga Tito‘. A sa tri godine, uoči hapšenja, kako je on zabeležio — rekao sam mu: ’Kako ti možeš protiv Tita. On ima vojsku i policiju, a ti imaš samo mamu i mene‘. Dete oseća silu, opasnost i u tom smislu dete je politički realista. Tako sam ja mom ocu koji je bio jedan od vodećih ljudi u državi — davao savete iz političkog realizma koji nisu imali nikakvih rezultata.

    Na pitanje da li je dečak kome otac iz zatvora piše „nađi se mami u svemu“ uopšte nekad bio dete, Aleksa kaže:

    „Jedan deo mene jeste. Igrao sam se s drugovima, omiljeni hobi mi je bio pentranje po drveću i po kalemegdanskoj terasi. Igrao sam i fudbal, doduše loše, pa sam uvek bio golman… Jedan deo mog detinjstva bio je sasvim kao kod druge dece. I voleo sam školu, učenje. Nekako sam smatrao da baš zato što je moj otac u zatvoru treba još više da se trudim da budem baš dobar đak. I bio sam. Neretko su se dešavali raznorazni incidenti, recimo, da me izbace roditelji moga druga, da mi kažu veoma, veoma uvredljivo ’završićeš ti na robiji kao tvoj otac‘. Međutim, moram da kažem da sam kod većine ljudi osećao neku prećutnu simpatiju. A imao sam majku i nekoliko bliskih prijatelja i advokata koji su mi sve to objašnjavali tako da ne mogu da kažem da su to bile neke posebne traume.

    Jedino letovanje sa ocem koje se dogodilo između dve Đilasove robije, Aleksa pamti kao izuzetno.

    „Đido je izašao sa prve robije 60. ili 61. godine i opet je uhapšen kroz godinu i po dana. Te godine smo imali jedino zajedničko leto. On je bio mladalačka, dečačka priroda, sve je voleo da proba, sve ga je interesovalo. Bili smo na Hvaru, kupili smo podvodnu pušku, išli smo u pešačenja, družili se… Zato mi je teže palo kad je ponovo otišao. Ali tada sam već imao devet godina, već sam ga ohrabrivao…“

    Gost Sputnjika Aleksa Đilas
    © Sputnik
    Gost Sputnjika Aleksa Đilas

    Već tada, zreliji od svojih vršnjaka znao je da je „situacija crno-bela — ili ćeš biti sto posto i do kraja uz nekoga, za koga znaš da je na robiji zbog svog idealizma i vere u više vrednosti, ili ne. Ako pokažeš bilo kakvu sumnju, kritiku, na neki način bi ga izdao, povredio. Ako sam možda i imao neke nesvesne primedbe, zamerke, ja sam ih ugušio u sebi, ja ih se praktično ne sećam. U tom smislu, kao porodica mi smo bili sasvim, sasvim jedinstveni. Bili smo na jedan način, donekle, snagom svoje volje i odluke, idealna porodica“.

    Tu porodičnu harmoniju koja je mnogo značila njegovom ocu, stvorila je Štefica Đilas, supruga i majka koja je svoj život posvetila mužu i sinu. Kasnije će je, čitajući njena pisma mužu u zatvor, Matija Bećković nazvati jedinom muzom „koja je opevala svog pesnika“. Ona je sinu koji je do svoje dvanaeste proveo sa ocem ukupno dva dana i 10 sati, zapravo izgradila i sačuvala sliku oca.

    „Mi smo bili u situaciji da recimo Đido piše u jednom od pisama Štefici da nikako ne pravi kult oca, to nije dobro pedagoški, to nije zdravo psihološki, da ga previše ne hvali, jer treba dečko da se razvija normalno… I ona se s njim slagala. Ali mi smo svi jedni od drugih pravili kult. Moja je majka meni pričala o ocu kao o nekom natčoveku velike hrabrosti, znanja, inteligencije, dobrote, ljubavi… Kad je reč o ljubavi prema nama, voleo nas je da ne može više, tu nije dodavala ništa. Ali i on o meni tako piše, u njegovim pismima ja sam najpametniji, imam smisla za nauku, za hemiju, dobijam literarne nagrade…“

    Roditelji su, zapravo, možda i nesvesno pronašli pravi način da sačuvaju porodicu i odgaje dete. Izgradili su svoj veštački svet u kome oni obožavaju jedni druge i svi su savršeni. Taj svet držao se na majci „koja je u stvari bila najbolja od nas, najjača i najviše podnela, stvarno je ona imala velikih, velikih nevolja, njoj smo možda dali najmanje komplimenata, pa mi je sad utoliko draže što su izašla ova pisma, da se vidi njena ličnost, da nije ona samo supruga Milovana Đilasa, nego jedna vrlo jaka, samostalna, samosvojna ličnost“, kaže Aleksa.

    Njenu snagu i upornost narušila je bolest, pa je mali Aleksa morao vrlo rano da postane „veliki“ i da brine o njoj, što ponekad nije bilo baš jednostavno:

    „Sećam se, na primer, kako sam zvao Hitnu pomoć, a oni pošto čuju dečji glasić, misle da ih ja zafrkavam. Pa ja kažem — moja mama se ne pomera, ne govori… A komšije, bilo je dobrih ljudi ali su se plašili da uđu u stan za koji znaju da je prisluškivan, da pomognu. Tako smo nekako moji roditelji i ja polako postali na neki način partneri. Ja sam se stalno trudio da napravim nekakvo iznenađenje, pričao viceve…“

    U izdanju „Vukotić medije“ upravo se pojavila knjiga Alekse Đilasa „Milovan Đilas: Pisma iz zatvora“
    © Sputnik
    U izdanju „Vukotić medije“ upravo se pojavila knjiga Alekse Đilasa „Milovan Đilas: Pisma iz zatvora“

    Bio je to, naravno, gorak humor, ali ni život nije bio veseliji. Seća se Aleksa i još jedong vaspitnog metoda svog oca koji se danas nikako ne uklapa u savremene metode vaspitanja, ali ima jasan i opravdan cilj — da od deteta, kome preti opasnost da ostane potpuno samo sve dok ne napuni 18 godina (kad je otac trebalo da izađe iz zatvora) stvori jakog muškarca:

    „Piše mi Đido, imao sam tek jedanaest, dvanaest godina, baš kada je moja majka bila veoma bolesna, ovako: ’Štefica mi piše, ako umrem, čuvaj mi Aleksu‘. Prvo, kako on može mene da čuva iz zatvora?! I drugo, nije mu to ona rekla da mi kaže, ali on objašnjava: ’Ja sam njoj rekao — on je toliko snažan, samostalan, pametan, on bi se sam o sebi brinuo, pa i o meni!‘ To me je s jedne strane rastuživalo, s druge strane, činjenica da moj otac, važna ličnost, razgovara sa mnom kao ravnopravnim, jačala je moje samopouzdanje.“

    Aleksa Đilas kaže da nijedan od pravih disidenata, koje definiše kao borce za ljudska prava, pravnu državu, slobodu štampe i govora, za humanističke vrednosti, koji nisu šovinisti, ni verski fanatici, ne mrze nijedan narod, nije imao nekritični stav prema Zapadu. I uveren je da ne bi podržavali politiku zapadnih zemalja, da su danas živi.

    „Što se tiče mog oca, on je sebe smatrao za socijalistu i za demokratu, ne za socijaldemokratu, pošto je to nešto specifično za zapadnoevropske zemlje. Smatrao je da mi treba da napravimo sistem koji bi sačuvao ono što je dobro iz komunističkog sistema, kao što je školovanje, zdravstveno osiguranje, čak nešto i samoupravljanja. Ako je imao neke zemlje koje bi mu bile uzor, to bi bile skandinavske, recimo Švedska koja je tada bila neutralna zemlja sa Ulofom Palmeom, i nije ni na koji način naginjala blokovima. Nas oficijelni Zapad nikad nije pomagao. Ja sam, recimo kao dečak, upoznao sa Zapada tek ponekog profesora koji bi došao u Beograd. To su bili levo liberalni intelektualci, recimo tip čoveka kao Noam Čomski danas, nikakvi hladnoratovci ili mrzitelji Rusije ili fanatični antikomunisti. Đido se uvek zalagao za mirne reforme, podržavao je detant, pred kraj života je govorio kako on ne veruje u neograničeni kapitalizam i da je on suviše surov. I govorio je negde početkom devedesetih, kako je Zapad propustio šansu da uradi ono što se od njega očekivalo — da ujedini čovečanstvo u slobodi (ovo je njegov izraz), što bi praktično značilo da Evropska unija vodi takvu politiku da u jednom određenom trenutku Rusija postane član, a ne da se izoluje i gura van Evrope. Oficijelni Zapad je govorio o ljudskim pravima, ali na prvom mestu su bili, ne samo državni i nacionalni interesi tih zemalja, nego imperijalni interesi.

    Tagovi:
    Milovan Đilas, Aleksa Đilas
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga