21:33 31 Maj 2020
Slušajte Sputnik

    Lečić: Ponovo bih bio ministar kulture (audio)

    Intervjui
    Preuzmite kraći link
    Piše
    5424
    Pratite nas

    Ideali su, nažalost, srozani. Počeli smo da mislimo samo o opstanku i počeli smo da bivamo aktivni egoisti i sebičnjaci par ekselans. Odnosi se zasnivaju na interesu. To je za mene poražavajuće i ja prosto pobledim pri samoj pomisli da i emocije i duh bivaju svedeni na to, kaže Branislav Lečić.

    Glumac koji je osvojio gotovo sve nagrade za brojne uloge odigrane pre svega u pozorištu, Branislav Lečić, izašao je u susret mladim kolegama, studentima produkcije na Fakultetu dramskih umetnosti i pomogao im da realizuju kratak film po priči čuvenog američkog književnika Stivena Kinga. Tim povodom u intervjuu za Sputnjik, Lečić je govorio o ovom ostvarenju, ali i stanju duha u našem društvu, edukativnom centru „Lekart“ i pitanju ideala u Srbiji.

    „Ostvarenje ’Soba smrti‘ reditelja Nemanje Ćeranića prvih dana juna je premijerno prikazano na FDU u okviru festivala ’Producentski dani‘. Da budem iskren, gotovo nijedan studentski film nisam odbio, jedino se može desiti da sam u nekom drugom projektu, pa da fizički ne mogu, ali sam uvek u životu smatrao da je moja dužnost da pomognem studentima i njihovim naporima koji su vezani za moju branšu, za moj posao, bilo u pozorištu, bilo na filmu, a posebno na filmu pošto znam da je jako teško doći do novca za bilo koji film, pa i kratak. Nemam ništa protiv da iskoriste moje ime i da nekako pokušaju da se pozicioniraju, da ostvare nešto kvalitetno i otvore sebi put“, započinje priču Branislav Lečić.

    Pre tri godine ste pokrenuli edukativni centar „Lekart“, u kojem kroz edukativne radionice pružate priliku mladim ljudima da se umetnički iskažu. Koliko nade polažete u našu omladinu?

    Komemoracija Miloradu Mandiću Mandi
    © Tanjug / Sava Radovanović

    — Ja sam stava da je svaki profesionalac, bez obzira koja je profesija u pitanju, dužan da u neko doba svoga života shvati da je njegovo znanje i saznanje ne nešto što treba da ode s njim u grob, nego da treba da ga prenese i da nastavi tu baklju jer nije džabe putovao kroz taj profesionalni život, a i sam život ima svoj kapacitet učenja, tako da mislim da je sasvim logično i normalno da se u datom trenutku pretvoriš u pedagoga koji prenosi znanje. Ja se, naravno, bavim i glumom i režijom i produkcijom i pedagogijom, ne zato što sam uplašen za svoju egzistenciju u ovoj maloj sredini u kojoj samo od glume ne možeš da živiš, to je najmanje važno, ali jeste važno, nego je više važno to da nekako svoja znanja koja si prošao, a nisi se bez veze i bez razloga bavio umetnošću, tačnije rečeno ljudskom dušom, da to preneseš na mlade, da prosto oni mogu da iskoriste to znanje na svoj način da bi ostvarili sebe i da bi se negde u društvu pozicionirali, ne samo kao individue nego i kao individue koje umeju svojim telom, umetnošću, bez obzira koja je u pitanju, da zrače na ovo društvo. Nama je potrebno takvo zračenje. Mi u stvari ravnotežom između tih ekonomskih briga i straha za egzistenciju i sve onoga što nam se dešavalo umetnost treba da doživimo kao ravnotežu, ona nam leči dušu, vraća snagu i ponovo nas inspiriše za život. Zbog toga je izuzetno važno preneti znanje. Ja sam se toga držao i na vreme krenuo u pedagogiju. Sada sam već duboko zašao, sada sam već profesor Beogradskog univerziteta i predajem i na fakultetu, na Akademiji lepih umetnosti koja sada dobija novog vlasnika, to je „Link grupa“, koja će u kombinaciji sa Informatičkim društvom tu umetnost da digne na još viši nivo, što mi je bio i plan i što je, u stvari, na neki način, pravo jedinstvo koje je neophodno da bi se u savremenost kroz društvene mreže, kroz ono što zovemo komunikacijom ovoga doba, plasirali sadržaji kao što je umetnost, a ona je lekovita.

    Bavite se pre svega glumom, zatim režijom, produkcijom, a evo i kako ste rekli, pedagogijom, politikom. Koja od tih uloga Vam najbolje pristaje?

    — Ja to sve ne doživljavam kao ulogu, iza svega stoji Branislav Lečić kao biće, kao čovek koji pokušava da misli u dobu u kome se nalazi, da nađe najbolji put da nikoga ne vređajući omogući i svoju egzistenciju i egzistenciju pre svega onih koji dolaze i koji treba da nose društvo, a to su mladi. Dakle, ne vidim ja da je to jedno s drugim u koliziji. Kada me neko pita kako uopšte u umetnosti možeš da vidiš prostor da se baviš i politikom, ja kažem da se u politici sadrži sve ono što je svakodnevica i zašto bi tu svakodnevicu kreirali ljudi koji uopšte nemaju ni kulture, ni umetničkog sadržaja. Valjda je obrnuto. Valjda bi trebalo da političari budu široki, svesni značaja kulture, a vrlo često se dešava da nemaju apsolutno pojma o kulturi već onako čisto dekorativno, da suštinu samu ne proziru. Bez kulture nema identiteta nijedne nacije, nema identiteta države, nema razloga da bilo šta ekonomski radiš ako ne afirmišeš kulturu jer to je tvoja lična karta, time se predstavljaš u svetu i time se i štitiš od nekih stvari koje ne pripadaju dobrom i kvalitetnom kontaktu, dijalogu i razvoju tvoje sopstvene kulture društva i ličnosti.

    Izabrani ste za prvog ministra kulture posle demokratskih promena 5. oktobra 2000. godine. Šta smatrate najvećim dometima za vreme Vašeg mandata i da li bi ste se ponovo prihvatili te funkcije?

    — Što se tiče mog doprinosa — mi smo prva demokratska vlada i prirodno je da smo nasledili jedan prilično konzervativan i vrlo atrofiran sistem u kome u Ministarstvu kulture koje sam ja zatekao nismo imali čak ni kompjuter, što mislim da jasno govori koje je to vreme i kakav je to način mišljenja. Znači, ja sam ga potpuno osavremenio. To je bilo najbolje opremljeno i kadrovima i informatičkim sistemom ministarstvo od svih ministarstava u demokratskoj vladi. Otvorio sam prostor da to isto ministarstvo počne da deluje, da deluje na institucije, da deluje na kulturne radnike, a preko kulturnih radnika, naravno, i na sve građane da se izvrši jedna određena ozbiljna, koliko je to moguće u datom trenutku, planska decentralizacija kulture, da svaki građanin Srbije doživi da je ipak delimično i on u Beogradu, ne zbog toga da bi prestao da se oseća manje važnim, već naprotiv da shvati da je duhovnost i prisutnost kulture nešto što ga pretvara u čoveka bilo gde da stanuje, da li je to unutrašnjost Srbije daleka 200, 300 km od Beograda ili je to sam Beograd. Zašto? Jer ima ljudi koji su u Beogradu i ne percipiraju ništa od kulture, a ima i onih koji su u unutrašnjosti vrlo posvećeni kulturi i jako dobro razumeju sve što se zbiva. Znači, to je stanje duha, to nema veze s teritorijom. Tako da modernizacija ustanova, novi sistemi, uopšte društvene mreže koje se uključuju, digitalizacija svega onoga što predstavlja arhive muzeja, galerija, kinoteke i svih ostalih institucija koje doprinose da kultura bude dostupna, eto to je bio moj zadatak. Naravno, ja sam započeo posao koji je ogroman, veliki, monumentalan, vrlo važan za našu naciju. Taj posao se ne može odraditi preko noći. Nisam baš siguran da su se uvek političke partije i uopšte sami ministri koji su se menjali odnosili na pravi način prema tome, jer ja bih bio spreman, kada bi se ponovo ukazala prilika da to radim, da bukvalno izvršim pritisak i na vladu i na premijera. Dakle, mesto ministra za kulturu bih prihvatio samo pod uslovom da imam dovoljno sredstava da posao koji sam započeo završim. Tako da ja nisam od onih koji kažu — nikad više. Ne, ne, ako bismo se dogovorili i ako bismo zaista imali materijalnu i stratešku odluku da kultura bude ono što treba da bude u ovoj zemlji, a to je jedini način da se sačuvamo i projektujemo za budućnost, onda bih ja na tome radio. Ali to je pitanje koje nema veze sa pozicijom političkom, to je pitanje etičko, moje lično, ljudsko pitanje. Mislim da je važno to učiniti zbog očuvanja i sačuvanja našeg imena i onog što stvarno smatramo našim pedigreom, a to smo mi i naša kultura.

    Često polemišemo sa sopstvenom prošlošću ili makar prošlost iskoristimo za aktuelnu politiku. Neposredni povodi dešavaju se ovih dana. Jedan je, recimo, podizanje spomenika Zoranu Đinđiću, a drugi obnovljena polemika šta učiniti s urnom Nikole Tesle, da li je ostaviti u Muzeju ili je preseliti, kako crkva želi, u Svetosavski hram? Imamo li mi mnogo velikana poput Tesle i imamo li mnogo sudbina kao što je bila sudbina premijera Đinđića da bismo tako lako, s vremena na vreme, aktuelizovali te priče a nikada ih rešili na pravi način?

    — To ispada da je svako pokretanje i hvatanje za velika imena samo povod da se neke sadašnje relacije i pozicije kako političke tako i društvene reše, ili da se neko pretvori u pobednika a neko u poraženog, da neko dobije veći poen a neko manji, da neko bude u minusu a neko u plusu. To je duhovna tankost, to je nemanje kapaciteta o potpunom sagledavanju potrebe društva. Društvo ne sme da se zadržava oko pravih lica i pravih vrednosti, da to trivijalizuje na dnevnu politiku. To je poniženje, poniženje za državu, za vlast, a pre svega za svakog čoveka, za svakog građanina. Mislim da se oko tih stvari, velikih imena, velikih događaja mora zauzeti ključni i ozbiljan stav i to ne sme da bude predmet žute štampe i trivijalizacije života. Upravo zato što smo osiromašeni duhom, zato smo i zbunjeni, nismo bazirani tamo gde treba, nismo se ozbiljno povezali sa sopstvenim korenom u kome se nalazi odgovor na sve. Kada bismo se povezali sa svojim korenom, mi bismo dobili prave sokove iz naše zemljice Srbije koja je nas i rodila i stvorila i kada bi je samo malo uvažili ne bi u Srbiji bilo najlepše ono što je priroda stvorila i dala nego bi bilo najlepše ono što je čovek ostvario. I ja bih voleo da se taj trenutak desi.

    Kada ste govorili o stanju duha, smatrajući to najodgovornijim za čitavu priču, rekli ste da je reč o opštoj zbunjenosti građana. Ko je odgovoran za tu zbunjenost i šta mislite kako se ta zbunjenost može otkloniti?

    — Prvo, pokazalo se da nemamo bistar uvid u našu prošlost. Jednostavno nemamo sveobuhvatno gledanje onoga kroz šta smo prošli, i to ne govorim ja sada o nekoj prošlosti koja je 10 godina, 20 godina, nego kada se zahvati ceo jedan vek iza nas. Nekako te karte našeg iskustva nisu složene na pravi način kako bi postale konstruktivne i stimulativne za ovaj sadašnji trenutak i našu projekciju za budućnost. To nam jednostavno nedostaje. Nisam primetio da postoje u prvom planu jaki umovi koji su i preko medija prisutni toliko da bi mogli da deluju u duhu spoznajnom, analitičkom, da prosto ta pitanja budu ključna, a to su duhovna pitanja, nisu to samo politička pitanja ili ekonomska koja su naravno uvek posledica politike, bilo dobre ili loše. Taj duhovni osvrt nam fali. Fali nam jedno ozbiljno sagledavanje kroz šta smo prošli da bi se te karte složile i da bi onda na jedan konstruktivan način gledali našu prošlost. Ništa nije za bacanje, nema tu nikakvih deoba koje su isključive i mislim da samo oni inteligentni narodi sve ono što su prošli posmatraju iz tog ugla da nešto treba zaboraviti, izbrisati, da neke likove treba uklanjati sa slika, sa događaja, staviti ih u drugi plan, u špajz, da nisu dostojni istorije. To je potpuna laž. Svaki čovek, a i svaki narod prolazi kroz čitav niz različitih iskustava i ona mogu biti i pozitivna i negativna, ali je cilj da se ona u datom trenutku, kada se oseti potreba, zaokruže, da nešto znače. Iz svakih grešaka se može izvući pouka, iz svakog skretanja može se izvući pravi pravac. E, to fali. Fali jedno ozbiljno duhovno čitanje prošlosti koje bi dovelo do toga da ne vidimo samo sadašnji trenutak kao tržište u kome moramo da se snađemo, spasimo, ekonomski obezbedimo. Onda se rađa sve loše u nama i pohlepa i nepoštovanje i egoizam i sve one osobine koje su prosto niži razred ljudskog bića. Nestalo je ono divno i veliko u nama da prosto imamo dimenziju da sagledamo i zavolimo sve kontradiktornosti i razlike koje u nama kao u narodu postoje. Eto, to ja mislim da je osnovni uzrok što ne vidim na tom planu da se išta dela. Ne vidim da se dela u političkom smislu, u nekom duhovnom… Kako da kažem, crkva brani nešto, mora da brani, to je pitanje njenih institucija i nekog zadatka koji ona ima prema svojoj pastvi, neko državno uređenje ili neka vlast u datom trenutku gleda da se spase ekonomski da nađe ravnotežu između klješta u kojima se zatekla u vremenu i prostoru. Svi su zauzeti nekim poslom pukog preživljavanja, a niko ne sagledava situaciju da mi možemo da pronađemo sopstvenu snagu koja će mnogo lakše i brže rešiti sve te probleme ako spoznamo sebe. Ne može neko da voli drugog ili da se oseća slobodnim ako je sam neslobodan i ako ne voli sebe.

    Koliko je ta priča, osim što je bazično stvar duha, pitanje ideala? Koliko je bilo ideala u vreme tzv. Plišane revolucije koja je, između ostalog, iznedrila i Vas kao lidera? Šta mislite o današnjem vremenu — da li ideala ima ili da li ih ima dovoljno?

    — Ideali su, nažalost, srozani. Počeli smo da mislimo samo o opstanku i počeli smo da bivamo aktivni egoisti i sebičnjaci par ekselans. Odnosi se zasnivaju na interesu. To je za mene poražavajuće i ja prosto pobledim pri samoj pomisli da i emocije i duh bivaju svedeni na to. Nikada neću pristati na to. Za mene je materijalni svet realan svet. Čak mislim da je materija jedan čvrsti, tvrdi, vidljivi oblik duha i da mora tako da se gleda, ali poreklo naše u smislu ljudskog bića i ljudskog roda jeste duh. I „u početku beše reč“, a ta reč je duh. Dakle, ona je jaka, ona je tvoračka i ona tvori sve ispred nas i materiju i budućnost i ono što zovemo uspehom, a to je kako čovek koji uspe misli da sačuva svoju dušu — pa tako što je ta duša bila u početku sačuvana. Znači, nije novac taj koji treba da bude cilj, novac je sredstvo, ali za šta?! Za zidanje i građenje da imaš još više. Naravno, to je jedan deo priče. Ali oni ljudi koji imaju dušu i kojima je to od gena i od rođenja dato, oni moraju da zaštite tu dušu tako što će taj novac uložiti u stvari koje afirmišu u isto vreme i dušu i identitet i materijalno dobro. Ako te ravnoteže nema, ako je sve samo materija, ako je sve samo glad za sticanjem, onda nema nikakve razlike. To je svet u kome ne želim da živim i da mu pripadam iako vidim da nadire, to ide kao cunami. Mislim da je vreme da se duhovni ljudi dignu, da se povežu i da prosto spasu egzistenciju i smisao života kroz i jedno i drugo. Ne treba ukinuti nijedno. Ja prosto ne volim isključivost, ne volim tu vrstu razmišljanja u kome ukidamo postojanje zato što štitimo dušu, pa onda sve što je materijalno nije dobro. Ne, naprotiv, mislim da je i jedno i drugo važno, i jedno i drugo potrebno, ali mora da se zna šta je starije i mora da se zna da ljudska sreća ne počiva na novcu već na punoći duše. Ako si izgubio dušu, nikakve pare je ne mogu zameniti.

    Tagovi:
    gluma, umetnost, pozorište, film, Ministarstvo kulture Srbije, Branislav Lečić, Nikola Tesla, Zoran Đinđić, Srbija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga