00:38 23 Oktobar 2019
Slušajte Sputnik
    Hose Muhika

    Muhika: Osećam se kao brat Isusa Hrista (video)

    © Foto : iskra
    Intervjui
    Preuzmite kraći link
    Piše
    1510
    Pratite nas

    Ako pijem dve čaše viskija dnevno, to možda nije dobro, ali podnosim. Ako popijem celu bocu, onda sam bolesnik i potrebno mi je lečenje. To je onda pitanje javnog zdravlja. Legalizacijom prostitucije i marihuane mi ne olakšavamo ljudima da uživaju u marihuani, samo pokušavamo da uspostavimo politiku koja bi pomogla, jer je zabranjeno uvek slađe.

    Prvi sajam knjiga u Andrićgradu otvorio je legendarni bivši predsednik Urugvaja Hose Muhika. Njegova zemlja je specijalni gost sajma, a Muhika je gost već starog prijatelja Emira Kusturice koji završava dokumentarni film o njemu. Muhika je u legendu ušao kao najskromniji predsednik na svetu, ali je njegova biografija još mnogo bogatija. Na političkoj sceni se pojavio kao gerilac, ili kako se to u njegovoj zemlji kaže — tupamaros. Sa grupom prijatelja pljačkao je banke i novac delio sirotinji. Cenu tog „dobročinstva“ platio je robijanjem dužim od decenije, o čemu govori i knjiga koju je predstavio na sajmu. Kasnije, kada je diktatura u Urugvaja pala, a on postao predsednik i nastavio da se bori protiv siromaštva, reći će da se ne kaje, jer su banke i bankari najveće zlo ovog sveta. Period koji je proveo na čelu Urugvaja ostaće zapamćen kao period procvata zemlje, a on će biti zapamćen kao predsednik koji je gotovo celu svoju platu poklanjao sirotinji, koji nije živeo u palati, nije koristio predsedničke privilegije i koji ih ni sada ne koristi.

    Hose Muhika
    © Foto : Vlada Republike Srbije

    — Nisam imao prilike da upoznam ovaj deo sveta. Dolazim izdaleka. Pre nekoliko godina sprijateljio sam se s jednim režiserom koji je vrlo poznat u ovim krajevima, bio je u mojoj zemlji, pozvao me da dođem i upoznam ove planine, reku Drinu. Održao sam jedno predavanje u Oksfordu, drugo u Berlinu, te sam iskoristio priliku da i ovde dođem i upoznam ovaj kraj. Divno je komunicirati s drugačijim kulturama, osetiti miris i čuti iskustva različitih naroda, kaže za Sputnjik Muhika.

    Došli ste da promovišete knjigu Sećanja ćelijaša", recite nam nešto više o knjizi čiji ste Vi protagonista.

    — Jeste, to je knjiga u kojoj se, malo zajedljivim tonom, tipičnim za oblasti oko reke La Plate, pripoveda o dugogodišnjim peripetijama zatvorenika po kasarnama diktatorskog režima u Urugvaju. Nas zatočenike izvukli su iz zatvora i godinama vodali po raznim kasarnama. U knjizi se pripoveda o tome šta nam se dešavalo i kako smo živeli, s ciljem da buduće generacije neposredno saznaju o tome šta se zbiva u jednoj vojnoj diktaturi.

    Bivši predsednik Urugvaja Hose Muhika u razgovoru sa književnicom Gordanom Ćirjanić i glavnom urednicom Sputnjika Ljubinkom Milinčić
    © Sputnik / Milica Marković
    Bivši predsednik Urugvaja Hose Muhika u razgovoru sa književnicom Gordanom Ćirjanić i glavnom urednicom Sputnjika Ljubinkom Milinčić

    Na sreću, vojna diktatura se završila, možete li nam nešto reći o Vašoj zemlji, Urugvaju. To je zemlja od 3,4 miliona stanovnika, čija je istorija, u odnosu na okolne zemlje, različita. Imate liberalnu tradiciju.

    — Tako je, ali ne liberalnu u ekonomskom smislu, već sa stanovišta različitih sloboda, suživota i prihvatanja različitosti. To je mala zemlja, relativno bogata, od 17 miliona hektara zemlje, a od toga, 15 miliona je plodna zemlja. To je poljoprivredna zemlja sa tri i po miliona ljudi. I 12 miliona krava i 10 miliona ovaca u kojoj, dakle, ima više grla stoke nego ljudi, a tako je bilo tokom čitave naše istorije.

    Ali, po sticanju nezavisnosti, imali smo čitav jedan vek previranja. Iznikli smo iz bratoubilačkih borbi između dve luke, Montevidea i Buenos Ajresa. Verovatno je Argentina više volela da izgubi parče teritorije nego da dozvoli da Montevideo dobije prednost u odnosu na Buenos Ajres, mada ne Argentina, već ljudi koji su u ono vreme njome vladali. S druge strane, naša teritorija bila je u večnom sporu s Portugalijom, kasnije s Brazilom. Uistinu, bili smo udaljena provincija starog vicekraljevstva Rio de la Plata, ali smo se opustili, a naše lokalne sukobe je vrlo dobro iskoristila Engleska. Ona je pomogla u našem odvajanju, jer nije htela da atlantska obala Južne Amerike bude u rukama dveju zemalja. Hoću da kažem da mi nismo nikakva izmišljotina Engleske, već se ona na neki način ponašala kao babica prilikom rođenja zemlje.

    Potom smo imali teških stotinak godina, intervencionističke ratove s Brazilom, nekoliko državnih udara i građanskih ratova. Međutim, od 1904. godine u Urugvaju počinje jedno novo društveno iskustvo. Da smo kojim slučajem bili zemlja od 50 miliona stanovnika, govorilo bi se da je Urugvaj izmislio socijaldemokratiju. Zašto? Zato što su, u svetlu migracije iz Evrope, naročito Italije i Španije, započele reforme. Na primer, ona koja se odnosila na razvod braka, čak isključivo na zahtev žene, ili ona koja se odnosila na prostituciju. Prostitutkama su priznata prava na socijalnu zaštitu, i sva druga, ili uređenje proizvodnje alkohola. Do tada se žestoki alkohol proizvodio od drveta, što je bio pravi otrov, opasnost po zdravlje društva. Zatim, još u ono vreme osnovan je ženski Univerzitet, kako bi se konzervativne porodice podstakle da školuju svoje kćeri. Obavezno školovanje imali smo mnogo ranije. Negde oko 1870. godine crkva se odvojila od države, Urugvaj je u celoj Latinskoj Americi u najvećoj meri laička zemlja.

     Predsednik RS Milorad Dodik odlikovao je je bivšeg urugvajskog predsednika Hosea Muhiku ordenom Zastave RS sa srebrnim vencem
    © Sputnik / Milica Marković
    Predsednik RS Milorad Dodik odlikovao je je bivšeg urugvajskog predsednika Hosea Muhiku ordenom Zastave RS sa srebrnim vencem

    Da li su te i slične slobode podsticale prostituciju ili alkoholizam? Da se nadovežem na te nekadašnje slobode, za Vašeg mandata bili smo svedoci legalizacije marihuane. Da li je to uticalo da se ona više konzumira?

    — Politika represije u svetu se pokazala kao totalni promašaj. Ako želiš da nešto promeniš, ne možeš i dalje da radiš isto. Mi nismo pobornici konzumiranja nijedne droge, niti podstičemo njeno korišćenje, ali budući da je ljudsko biće tako podložno svemu, otvorili smo oči za činjenicu da u Urugvaju postoji grupa ljudi koji uživaju marihuanu. Odlučili smo se za jedan eksperiment, na prvom mestu da izvedemo prodaju narkotika na tržište, jer smo imali sve više trgovaca drogom po zatvorima. Na drugom mestu, hteli smo da uspostavimo legalni režim uživanja marihuane, što je omogućilo legalno konzumiranje do izvesne granice, a kad uočimo preterivanje, da to tretiramo kao bolest. Ako sve ostavimo u rukama narko-dilera, šteta će biti nepopravljiva. Da vam drugačije objasnim — ako ja pijem dve čaše viskija dnevno, to možda nije dobro, ali podnosim. Ako pijem celu bocu, onda sam bolesnik i potrebno mi je lečenje. Prema tome, ovo ne treba da bude pitanje za policiju, već pitanje javnog zdravlja. To je taj eksperiment. Mi ne olakšavamo ljudima da uživaju u marihuani, samo pokušavamo da uspostavimo politiku koja bi pomogla u tom pogledu, jer smo još nešto otkrili — kada mladiću ili devojci nešto zabraniš, uistinu ih podstičeš da to probaju. To povećava misteriju zabranjenog.

    Da pređemo na latinoameričke teme. Svedoci smo gašenja levičarskih vlada različitih zemalja. Imamo utisak da se ponovo vraća desnica. Kako Vi na to gledate, da li se ponovo Sjedinjene Američke Države interesuju za unutrašnju politiku svojih južnih suseda?

    — Ima svega po malo. Ali smatram da je ljudska istorija na neki način kao klatno. Uvek je bilo snaga koje su se zalagale za bolju raspodelu dobara ili za to da pomažu slabima, i onih drugih, konzervativnih snaga. Termine „levica“ i „desnica“ izmislila je francuska revolucija. Ali za mene to je stalno dvojstvo ljudskog roda, od kada postoji. U tom smislu, osećam se kao brat Isusa Hrista, ali Isusa Marijinog sina, a ne Božijeg. Brat Asoke iz Indije ili Spartaka i svih onih koji su se u datom trenutku borili za to da čoveku bude bolje. Prema tome, ove fluktuacije su, čini mi se, nešto uopšteno, ne treba se toliko plašiti na jednom kontinentu na kome smo imali toliko diktatura. Pored toga, verujem da je za ljude koji su izašli iz siromaštva i danas imaju šta da jedu, sve to vredelo truda. U ovom trenutku javlja se desnica koja se vraća u snagu, ali to nije ništa drugo do prepona na putu. Borba se nastavlja, idemo dalje. Niti smo mi potpuno pobedili, niti desnica može da pobedi. Ono što nazivamo levicom uvek je imalo svoje poraze. Ljudi koji su se borili za osmočasovni radni dan u Čikagu i umrli za to, bili su pobeđeni, ali danas tih osam sati više ne dolazi u pitanje.

    A nama se u Evropi čini da dolazi. U liberalnoj Evropi ima sve manje radničkih prava, pošle godine slušali smo čak i o ljudima koji rade u pelenama, kako ne bi išli u toalet i prekidali posao.

    Spomenik Ivu Andriću u Andrićgradu
    © Sputnik / Milica Marković
    Spomenik Ivu Andriću u Andrićgradu

    — U jednom trenutku istorije postojali su robovi i mogao se steći utisak da je to kraj sveta. Ali robovlasništvo je ukinuto, bilo je trenutaka kad su ljudi padali ničice pred monarsima, prostirali im crvene tepihe, klanjali im se. A te stvari koje pominjete uvek će postojati. Ali ne možete poreći da živimo bolje nego, na primer, u doba feudalizma. Ima stranputica i padova, ali ljudski rod je napredovao. A napredovao je zato što je bilo ljudi koji su gubili bitke, ali i dalje se borili. Kad ne bi bilo tako, morali bismo zaključiti da je svet jedan užas. A to bi značilo da oduzimamo mladim ljudima volju da se bore. Ja ne smatram da je svet užasan, ima teškoća, i niko nam ne može obećati veliki napredak, ali sve zavisi od nas samih.

    Ne znamo mnogo o politici u Vašoj zemlji. U kakvom stanju ste zatekli Urugvaj kad ste došli na vlast, a u kakvom ste ga ostavili? I s tim u vezi, koliko ste zadovoljni dok posmatrate kako neko drugi sada vlada?

    — Pre deset godina Urugvaj je imao 39 odsto stanovništva na ivici siromaštva, a danas ima 9 odsto. Imao je oko 5 odsto gladnih, a danas ima 0,5 odsto. Ako mi kažete da je to dovoljno i pitate me da li smo zadovoljni, nismo. Nismo zadovoljni. Zato što je moja zemlja mala, ali ima dovoljno bogatstava da više nema siromaštva. I dalje ima prostora za pravdu. Smatram da smo prilično napredovali i da je to zemlja sa prilično ujednačenom raspodelom dobara, ali ipak moramo podnositi težinu kontrasta kapitalizma, u svetu u kojem živimo. Nismo isključivi, mi smo mala zemlja, kao listak na vetru, a finansijski mehanizam sveta poigrava se nama, kao i drugim zemljama. Mi smo najpravednija zemlja Latinske Amerike, najuravnoteženija, gde su dobra najbolje raspoređena. Ali pazite, reč je o kontinentu na kojem vlada najgora raspodela na svetu. Mi smo neka vrsta šampiona u četvrtoj ligi. Hoću da kažem, ako pravimo poređenja na kontinentu, onda je naša raspodela dobara dobra. Ako upoređujemo sebe sa celim svetom, onda je i dalje loša.

    Naše najveće siromaštvo je u tome što smo stari. Natalitet nam je kao u evropskim zemljama, s tom razlikom što nam ne pristižu imigranti, dok u Evropu svi žele da imigriraju. Ovo će uskoro postati vrlo težak problem zbog troškova za socijalnu zaštitu, videćemo da li će se to promeniti. Što se ostalog tiče, to je zemlja koja dobro funkcioniše, počiva na vladavini prava, nema naglih promena, s dužnim poštovanjem prema stranim investitorima, zemlja koja se vlada prema pravilima igre. Naša industrijska razmena iz dana u dan sve više zavisi od Kine. Ali to nije slučaj samo s Urugvajem, tako je u celom regionu. Za Argentinu, Brazil, Paragvaj, Urugvaj, Kina je na prvom mestu. Voleli bismo da našu spoljnu trgovinu razgranamo i na druge zemlje. To nije jednostavno. Pre petnaest godina obnovili smo ugovor o trgovinskoj razmeni s Evropom, ali nije bilo mnogo sreće, jer su Poljska i Francuska imale bolju ponudu, a mi ne želimo da se nelojalno ponašamo prema njima snižavajući cene, kao što je Argentina u jednom trenutku učinila s mesom.

    Tagovi:
    Muhika, intervju, Hose Muhika, Srbija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga