10:57 23 Oktobar 2020
Slušajte Sputnik
    Intervjui
    Preuzmite kraći link
    2141
    Pratite nas

    Mnogi klubovi nemaju ni dobre glavne terene, da ne pričamo o pomoćnim, koji su katastrofa. Kad je reprezentacija „U-19“ imala meč u Kragujevcu, jedan skaut velikih engleskih klubova je pogledao pomoćni teren i nije mogao da veruje da tu neko može da trenira, kaže Ljubinko Drulović.

    Poslednje iznenađenje na Evropskom prvenstvu u fudbalu priredili su Portugalci kad su u finalu savladali favorizovane domaćine. O neočekivanom uspehu Portugalije na upravo završenom prvenstvu razgovarali smo sa Ljubinkom Drulovićem, bivšim reprezentativcem Jugoslavije koji je deset godina igrao za dva najveća portugalska kluba — Benfiku i Porto. Uz to, Drulović je trenersku školu završio u Portugaliji, a kao selektor mlade reprezentacije Srbije osvojio je Evropsko prvenstvo 2013. godine. Naš sagovornik još uvek drži rekord po broju asistencija na evropskim prvenstvima postignut 2000. godine, kad smo poslednji put učestvovali, ali od ovog prvenstva deli prvo mesto sa Belgijancem Edenom Azarom.

    Portugalija šampion Evrope
    © AP Photo / Martin Meišner

    „Titula Portugalije je odraz velikog ulaganja male, ali velike fudbalske zemlje u fudbal, pre svega u infrastrukturu. Kao organizatori Evropskog prvenstva 2004. napravili su deset novih, odličnih stadiona. Ulagali su u mlađe kategorije, Porto i Benfika su bili prvaci Evrope i dosad su bili u vrhu evropskog fudbala, a njihovi klubovi su mnogo napredovali poslednjih godina, reprezentacija im učestvuje na svakom velikom takmičenju. Fudbal je tamo religija, a portugalski narod je od prvog do poslednjeg minuta podržavao svoju reprezentaciju. Na Evropsko prvenstvo došli su sa parolom da ih nije 11 nego 11 miliona, i po izjavama igrača posle finala vidi se da titulu doživljavaju kao veliku pobedu portugalskog naroda“, kaže Drulović za Sputnjik.

    Šta je, u psihološkom smislu, prevagnulo kod Portugalaca, koji nikad u takmičarskoj utakmici nisu pobedili Francusku, da je ovaj put pobede, i to u finalu u Parizu?

    — Mislim da nisu imali šta da izgube, a dobili su mnogo. Po svim parametrima, favorit je bila Francuska, a to su i sami Portugalci priznali ali su verovali da su kadri da naprave iznenađenje. Poznajući njihov mentalitet i kvalitet verovao sam da mogu da naprave to što su napravili i drago mi je zbog toga. Mislim da je nekim igračima, pre svega Kristijanu Ronaldu, Rikardu Karvalju, Pepeu i Kvarežmi, koji su na klupskom nivou osvojili sve, falio samo ovakav trofej da bi zaokružili fantastične karijere. Drago mi je i zbog njihovog selektora, koji je meni bio trener tri godine a sad mi je veliki prijatelj, da je ispunio obećanje da će se vratiti sa trofejom.

    Učestvovali ste na Svetskom prvenstvu 98. kad je Francuska kao domaćin bila šampion sveta. Njihov današnji selektor bio je tada kapiten. Šta je imala tadašnja Francuska a nema današnja i šta Dešam nije uspeo da prenese na igrače?

    — Francuska ′98. imala je jednog Zidana, koji je obeležio tu eru evropskog fudbala. Imali su vrhunske igrače i vrhunsku reprezentaciju, Dešam je bio timski igrač koji je bio lider i vođa. On je napravio reprezentaciju koja je kvalitetna, ali mislim da Francuzi nisu tokom prvenstva odigrali nijednu spektakularnu utakmicu da bi pokazali da su mnogo bolji od protivnika. Oni su u polufinalu prošli Nemce na isti način na koji je Portugalija pobedila njih u finalu.

    Koga poznajte od portugalskih igrača?

    — Igrao sam sa Rikardom Karvaljom kad je kao junior Porta prešao u prvi tim. Imao sam sreću da sam igrao i protiv Kristijana Ronalda i Kvarežme kad su oni kao mladi igrači počinjali karijeru. Bio sam trener Ederu, u mom prvom klubu, drugoligašu Torizense. Eder je došao kod mene na probu sa 17-18 godina i ja sam insistirao da on ostane i kasnije je napravio vrhunsku karijeru.

    Očigledno imate talenat za rad sa mladim igračima, bili ste trener pre tri godine kad su omladinci postali prvaci Evrope.

    — Imao sam tu sreću da radim sa fantastičnim momcima, da imamo dobru hemiju, ali pre svega, to je stvar selekcije. Uvek treba da igraju oni koji zaslužuju i da ih vodi neko ko je korektan prema njima. Mnogi od tih momaka su budućnost srpskog fudbala, kao što su neki moji igrači budućnost portugalskog. Portugalci mnogo ulažu u mlađe kategorije, imaju super školu i neki njihovi mladi igrači već igraju u „A“ selekciji.

    I mi smo, ali šta biva sa našim igračima pa se „izgube“ dok dođu do „A“ selekcije?

    — Pre svega, treba imati veru u te momke. Da sam imao šansu, a imao sam dogovor da ću ostati selektor „A“ reprezentacije, sigurno da bi neki od njih već dobili šansu u „A“ timu. Nije slučajno da su petorica od njih kasnije postali svetski prvaci. Tim momcima treba verovati, pokazati im da se veruje u njih, i siguran sam da će nam u narednom periodu doneti mnogo radosti. Mora da postoji neka strategija, neki miks iskusnijih i mlađih igrača, i to može da bude recept za uspeh i naše „A“ reprezentacije.

    Da li ćemo ići u Rusiju?

    — Prvo, moramo da shvatimo da mi ne možemo nikome da pretimo. Svaku utakmicu moramo početi sa svešću da nismo favoriti, da nismo uradili ništa veliko i važno u poslednjih nekoliko godina, kao neko ko se bori za svoj status. Moramo biti svesni da su sve ostale reprezentacije napredovale, što je pokazalo i Evropsko prvenstvo. Tri naša protivnika u kvalifikacijama su igrala na Prvenstvu i stvarno su se pokazali u najboljem svetlu. Očekuju nas teške i neizvesne kvalifikacije, i mislim da nam je bitan početak kvalifikacija. Prva utakmica je protiv Republike Irske u Beogradu, druga protiv Moldavije u gostima i treća ovde sa Austrijom. Ako bismo uzeli devet bodova iz prve tri utakmice mislim da bismo napravili veliki korak i bilo bi nam samopouzdanje na višem nivou. Ne samo ekipe, nego i javnosti a, po mom mišljenju, to je mnogo važno. Srbija mora da se bori za prvo mesto u grupi i da pokuša da popravi taj negativan skor, jer mi poslednjih godina u kvalifikacijama nismo pobedili nijednog direktnog protivnika.

    Da li je razlika između nas i Portugalije u tome što njihovi igrači odigraju nekoliko sezona u domaćoj ligi koja je, uz to, i jača od naše?

    — Kako da ne. Imaju dobru ligu gde daju šansu mladim igračima. Kod nas vrlo rano decu guraju u prve timove da bi ih što brže prodali, a u Portugaliji je neko sa 22, 23 ili 24 godine još uvek mlad. Kod nas kad decu od 16, 17 godina guraju u prvi tim, to je za njih kao da pređu iz osnovne škole na fakultet. Neko od njih prođe, ali dosta njih se izgubi negde u velikim ambicijama. Kad odete u inostranstvo, velika je konkurencija. Bolje je da ovde sazrete i kao igrač i kao ličnost i da odete malo iskusniji negde gde je teže nego ovde. U principu, naša liga je dobra za mlade igrače, ali naši klubovi žive od prodaje igrača i deca prerano odlaze. Mnogi ne naprave ono što se od njih očekuje i propadnu kao veliki talenti.

    Koji su ključni problemi srpskog fudbala i gde je rešenje?

    — Rešenje je u ulaganju, strpljenju. U srpski fudbal je, nažalost, ušlo mnogo ljudi koji nemaju dodirnih tačaka sa fudbalom. Fudbal nam je dosta siromašan, nema ulaganja u infrastrukturu, baza nam je loša, pre svega zato što ti momci nemaju gde da treniraju. Kad pogledamo unutrašnjost Srbije vidimo da mnogi klubovi nemaju ni dobre glavne terene, da ne pričamo o pomoćnim koji su katastrofa. Kad je reprezentacija „U-19“ imala meč u Kragujevcu, jedan skaut velikih engleskih klubova je pogledao pomoćni teren i nije mogao da veruje da tu neko može da trenira. Jednostavno neke zemlje su daleko otišle od nas i ne čudi što imaju dobre rezultate. Izgradnjom centra u Pazovi dobili smo mnogo toga za mlađe kategorije. Taj centar je poboljšao kvalitet rada u reprezentaciji, i nije slučajno što smo bili evropski i svetski prvaci. Primarna je infrastruktura, a mi smo mnogo daleko od toga što imaju Portugalci. Srbiji treba jedan dobar stadion. Naši stadioni već ulaze u neku C kategoriju, i uskoro nećemo moći, za godinu ili dve, da igramo evropske utakmice. Mađarska je uložila mnogo u infrastrukturu i nije slučajno da se posle toliko godina vraća u krem evropskog fudbala.

    Da li je, po Vašem mišljenju, rešenje privatizacija klubova?

    Momčilo Moca Vukotić
    © Sputnik / Vladimir Sudar

    — Dok ne dođe do prave privatizacije i dok se ne bude znalo gde idu pare i u šta se ulaže novac uvek ćemo imati ovakvu situaciju i borbu za vlast u klubovima. Mislim da pre ili kasnije mora doći do privatizacije. Dobar primer je Čukarički, jedini privatni klub, i svi manji klubovi možda bi mogli da pođu tim putem, ali sve je teže naći u našim uslovima nekog ko bi investirao u fudbal, jer ljudi koji se bave biznisom kad uđu u klubove uvek naiđu na prepreke i probleme.

    Koji su Vam planovi u budućnosti?

    — Bio sam u nekim pregovorima koji su propali. Voleo bih da radim u inostranstvu. Ne znam da li ću ponovo početi da radim u srpskom fudbalu, ali sačekaću. Nadam se da ću se vratiti onome što najviše volim, a to je teren, utakmice i adrenalin koji osećam i koji sam osećao otkad sam počeo da se bavim fudbalom.

    Tagovi:
    reprezentacija, fudbal, EVRO 2016, Didije Dešam, Kristijano Ronaldo, Zinedin Zidan, Ljubinko Drulović, Francuska, Mađarska, Portugalija, Srbija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga