06:56 18 Oktobar 2019
Slušajte Sputnik

    Svi zaziru od Golog otoka (audio)

    Intervjui
    Preuzmite kraći link
    Piše
    11910
    Pratite nas

    „Specijalno vaspitanje“, „Nacionalna klasa“, „Majstori, majstori“, „Variola vera“, „Sabirni centar“, „Urnebesna tragedija“, „Tito i ja“... Ove kultne naslove povezuje ime Gorana Markovića, reditelja koji je još pre četiri decenije počeo da nas osvaja svojim suptilnim, duhovitim, krajnje iskrenim i neposrednim filmskim jezikom.

    Povodom 40 godina od premijere Markovićevog filma „Specijalno vaspitanje“ Filmski centar Srbije objavio je monografiju o ovom filmskom i pozorišnom stvaraocu i piscu, a Jugoslovenska kinoteka priredila je retrospektivu njegovih filmova.

    Ugledni reditelj trenutno je zaokupljen montiranjem dvodelnog televizijskog filma o književniku Petru Kočiću „Slepi putnik na brodu ludaka“, čija je premijera zakazana za 27. i 29. decembar na RTS-u.

    „Ne volim mnogo biografske filmove, jer volim da se drama razvija sama po sebi, a ne onako kako je nekada bilo – da li je bilo pored ovog ili onog drveta… Možda nikada ne bih snimao ni ovaj film da mi nije privuklo pažnju nešto vrlo interesantno. Naime, Petar Kočić je umro u duševnoj bolnici ’Guberevac’ pre tačno sto godina, 1916, u vreme kada je Srbija bila pod austrougarskom okupacijom i kada su srpska vlada i vojska bile na Krfu. Zemlja je bila potpuno porobljena, a tih nekoliko stotina kvadrata bolnice ’Guberevac’ bilo je neka vrsta slobodne teritorije i tu su se razvijali razni dramatični događaji“, objašnjava Marković.

    Reditelja je, naravno, privukla i sama ličnost Petra Kočića, koji mu je, kao i većini čitalaca, bio poznat prevashodno iz obavezne školske lektire i čuvenog „Jazavca pred sudom“.

    „Kada mi je ponuđen ovaj posao, otkrio sam njegovu poeziju koja mi prethodno uopšte nije bila poznata. Kočić je bio sjajan pesnik! Umro je u 39. godini, što je velika tragedija“, ističe Marković.

    Kafka i Kami — velika inspiracija

    Na moralni i duhovni razvoj uglednog reditelja najviše su, kako kaže, uticali filozofi i pisci, u prvom redu Franc Kafka i Alber Kami.

    „Još kao student u Pragu istraživao sam život Franca Kafke, on me je na neki način opsedao zbog proste činjenice da se naš fakultet nalazio u nekadašnjoj gimnaziji u koju je išao Kafka, a naša katedra za režiju, u kojoj smo provodili po ceo dan, bila je učionica u kojoj je sedeo Kafka, tako da sam ja na neki način išao u razred s njim, i to me je veoma impresioniralo. Istraživao sam njegov život u Pragu, u jevrejskom getu, i taj period mog života bio je vezan za njega“, priča Marković.

    Kamijeva filozofija apsurda bila je njegovo sledeće veliko otkriće, odnosno inspiracija koja mu je mnogo godina kasnije poslužila tokom stvaranja potresne filmske drame o velikoj epidemiji variole vere u Beogradu 1972. godine.

    „Veoma sam voleo Kamijevu knjigu ’Kuga’ koja je obeležila moju mladost. Imao sam ideju da to snimim, želeo sam po svaku cenu to da uradim. Međutim, kada je kod nas u Beogradu izbila epidemija variole vere, pomislio sam: — Pa, evo, majku mu, to bi moglo da bude bolje od ’Kuge’! To se dešavalo ovde pred nama. Taj posao nije išao lako, bile su mi potrebne dve godine da skupim materijal, odnosno da probijem barijeru ćutanja koja je vladala oko te epidemije iskorenjene tropske bolesti koja je bila velika sramota za tadašnju Jugoslaviju“, seća se Marković.

    Rediteljski snovi

    Kada je uzeo u ruke monografiju koju je Filmski centar Srbije objavio u njegovu čast zapanjila ga je, a pomalo i uplašila činjenica da je sve što je do sada stvorio kao sineasta stalo na hartiju tešku 1.300 grama.

    „Pomislio sam: — Pa, nije valjda ovo kraj? Imam, međutim, neku vrstu iluzije, ili samozavaravanja, da i dalje imam šta da kažem i da glavne stvari tek predstoje. Nemam vremena za osvrtanje unazad, i dalje želim da gledam unapred“, kaže reditelj koji i posle četiri decenije neumornog filmskog rada ima neostvarene snove.

    Reč je o filmskom projektu koji je u više navrata pokušavao da ostvari – prvi put 1992, a poslednji 2013. godine.

    „Od ’90. do ’92. sam pripremao materijal, a kasnije sam, takođe, izgubio godinu dana pripremajući projekat koji se zove ’Goli otok’. Goli otok je jedna od najvećih drama koja se desila ovoj zemlji od perioda posle Drugog svetskog rata do njenog raspada i mislim da je to, zaista, jedna fantastična tema koja nije dovoljno obrađena. Ipak, nikada nisam naišao na ljude koji bi zalegli za to i nisam siguran da li ću i treći put to da pokušam. Imam jednu ideju koja će, možda, uroditi plodom, ali o tom — potom“, kaže Marković.

    Svoje filmove ne voli da gleda, ali ukoliko slučajno vidi neki od njih na televiziji, najčešće ga nervira brzina kojom se odvija filmska radnja. Danas se, objašnjava Marković, živi veoma brzo, mnogo brže nego pre 30 ili 40 godina, zbog čega je i filmski ritam znatno ubrzan.

    „Ako pogledate ono što sam radio, nema nijednog filma koji liči na neki drugi. To je, prosto, moj stav o stvaralaštvu. Postoje i veoma dobri reditelj i autori koji su celog života snimali jedan te isti film. Šabrol je, na primer, snimio osamdeset filmova na istu temu — o raspadu francuske buržoazije. Kada gledate bilo koji od njegovih filmova, svi su interesantni, međutim, to su sve isti filmovi. Ja sam nastojao da snimam potpuno različite filmove i kada bih napravio nešto što je relativno uspelo, na to se više nikada ne bih vraćao. Na to sam ponosan!“, kaže reditelj.

    Reditelj koji voli glumce

    Kao sin doajena srpskog glumišta Olivere i Radeta Markovića, gotovo da je rođen u pozorištu, u njemu je proveo detinjstvo i mladost, odrastajući uz glumački svet.

    Kao pozorišni reditelj debitovao je devedesetih godina, u vreme kada je bilo gotovo nemoguće snimati filmove. Brzo se prilagodio pozorišnom izrazu, jer je, kako kaže, suština teatra i filma ista, razlikuju se samo izražajna sredstva.

    Odrastanje uz glumce uticalo je i na njegov filmski izraz. Filmovi Gorana Markovića su, prema sopstvenom priznanju, glumački.

    „Uvek sam pravio glumačke filmove zato što je to teren koji razumem i shvatam. Neki se ljudi pitaju kako se to postiže. Imam vrlo jednostavan recept, pošto se film snima kamerom i često se snima ’na parče’, preko reda, glumci nemaju publiku kao u pozorištu. Ja sam kao reditelj publika glumcima, uspostavljam s njima odnos zasnovan na poverenju, onda se oni oslanjaju na mene i kad god nešto odglume, pogledaju u mene. Imamo niz znakova i reakcija koje, zapravo, usmeravaju njihovu igru. To nije ništa spektakularno, nego krajnje intimno, i nije baš sasvim objašnjivo“, kaže Marković.

    Kultura uvek u drugom planu

    Goran Marković je jedan od onih umetnika i intelektualaca koji su poznati po britkom jeziku i kritičkom odnosu prema društvu, pre svega kulturi. Ljudske slabosti i nepravilnosti u društvenom sistemu tema su i njegovih filmova. Pitali smo ga postoji li, ipak, neka nada da će doći dan kada loše vesti više neće dominirati razgovorima o srpskoj kulturi i kada ćemo moći da se usredsredimo na ono što je u njoj dobro.

    Prema mišljenju reditelja, u srpskom društvu nema konsenzusa o tome da je kultura važna i da je to nešto što treba podržati.

    „Baš sam pre neki dan s prijateljima pričao o tome kako su ovde u doba komunizma na vlasti, u kulturi, bili civilizovani ljudi koji su vodili računa o kulturi. Komunisti su među sobom birali vredne ljude, jer su znali da je kultura važna. Mislim da je sada problem u tome što, zapravo, ovdašnja vlast ne daje pet para za kulturu i smatra da je to nebitno. Njoj su bitne druge stvari… I toga smo svedoci decenijama“, kaže Marković, podsećajući da je i sam jedno vreme bio savetnik ministra kulture i da je pokušavao da učini nešto da se problemi u kulturi reše, ali „ništa mu nije uspelo“.

    „Mnogo je obrazovanih i finih ljudi napustilo Srbiju, rasulo se po svetu, zbog čega nema neophodne esencije iz koje bi se razvila dobra kulturna klima.  Možda neke buduće generacije, ali sada — ne“!

     

    Tagovi:
    monografija, Filmski centar Srbije, Jugoslovenska kinoteka, Specijalno vaspitanje, Goli otok, Tito i ja, Nacionalna klasa, jubilej, reditelj, intervju, pozorište, film, kinematografija, Orbita kulture, Goran Marković, Srbija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga