15:18 22 Oktobar 2020
Slušajte Sputnik
    Intervjui
    Preuzmite kraći link
    Piše
    1271
    Pratite nas

    Lično žalim što nema cenzure. Cenzura nikada nije bila prepreka za stvaranje remek-dela. Servantes je u vreme inkvizicije stvarao remek-dela, Čehov je pisao u prozi sve ono što nije mogao zbog cenzure da napiše u drami.

    Sredinom decembra film Andreja Končalovskog „Raj“ uključen je u uži izbor kandidata za „Oskara“ u kategoriji najboljeg stranog filma. U septembru na Venecijanskom filmskom festivalu „Raj“ je doneo Končalovskom „Srebrnog lava“ za režiju.

    Novinarka Katerina Gordejeva razgovarala je s Končalovskim o „Raju“, seoskoj svesti ruskog čoveka, evropskim vrednostima koje su strane Rusiji i neophodnosti cenzure.

    Ispostavlja se da ste Vi ranije bili liberal, a onda ste zašli u narod i vratili se odatle kao potpuno novi čovek. Je li tako?

    — Snimio sam tri filma u ruskom selu, živim u ovoj zemlji i znam svoj narod — očigledno bolje od Vas, makar zbog toga što sam 40 godina stariji. I postepeno sam se uverio da je, kako bi se promenila zemlja, potrebno promeniti mentalitet. A da bi se promenio mentalitet, potrebno je promeniti kulturni genom. A da bi se promenio kulturni genom, treba ga prvo rastaviti na sastavne delove zajedno s najvećim ruskim filozofima — odnosno razumeti uzročno-posledičnu vezu koja u našoj zemlji do danas nije izučena. I tek onda odlučiti kuda da idemo. Naivno je misliti da će sveopšta pismenost promeniti čoveka. Na primer, biznis je u ruskoj svesti lopovluk. Iz centra Moskve to nije očigledno, ali to je tako. A tamo, dalje od Moskve — postoje sasvim druge vrednosti kod ljudi: oni žele da ih država ostavi na miru. A to znači da oni nisu građani, nego stanovništvo. I milioni Rusa su stanovništvo. O kakvim građanskim inicijativama govorimo?

    Režiser Andrej Končalovski
    © Sputnik / Vladimir Fedorenko
    Režiser Andrej Končalovski

    Šezdeset godina posle 20. Kongresa Komunističke partije Sovjetskog Saveza u Rusiji će dizati spomenike Staljinu. I pitanje o tome da li je on krvavi diktator ili efikasni menadžer i dalje je predmet javne diskusije.

    — Analiza Staljina, Lenjina, ili čak imperatora Aleksandra nema nikakvog značaja. Ako želimo da mislimo o tome kako da idemo napred, potrebno je pre svega da razumemo šta je to kulturni kod ruske nacije. Sve se okolo menja i samo se on nije promenio u poslednjih hiljadu godina.

    Nikita Mihalkov
    © Sputnik / Ramilь Sitdikov

    Šta je to kulturni kod?

    — Mi imamo seljačku svest. Ruski čovek ima preburžoaske vrednosti: „u se i u svoje kljuse“, „ne diraj me, ne diram te“, „o, zbog čega ići na izbore; mora se ići, jer će doći i naterati te, pa čak i kazniti“. Seoska svest je odsustvo želje da se učestvuje u društvu. Sve što je izvan granica interesa porodice, u najboljem slučaju izaziva ravnodušnost, u najgorem — neprijateljstvo. Nastajanje buržoazije u Evropi stvorilo je republikansku svest. A republika — to je građansko društvo. U Rusiji je republikanska svest postojala samo u dva grada, u Pskovu i Novgorodu. Više nikada i nigde. Uostalom, ta kolevka je bila ugušena.

    Tradicija „gušenja je upravo među onima koji se uredno održavaju u našoj zemlji vekovima. Teško da nešto novo, sveže može da pomoli glavu, odmah se čuje glasan šamar: ovuda ne idi, s ovim ne eksperimentiši, ova osećanja ne vređaj. Živimo u vreme renesanse osuda i vladavine cenzure.

    — Iskreno, zvoni mi u ušima od Vaših misli. Sudeći po Vašim pitanjima, Vi ne znate šta je to prava cenzura i osuda. Lično žalim što nema cenzure. Cenzura nikada nije bila prepreka za stvaranje remek-dela. Servantes je u vreme inkvizicije stvarao remek-dela, Čehov je pisao u prozi sve ono što nije mogao zbog cenzure da napiše u drami. Šta Vi mislite, da sloboda stvara remek-dela? Nikada. Remek-dela stvaraju ograničenja. Na stvaralačkom planu umetniku sloboda ništa ne daje. Pokažite mi sve te gomile genija koje melje cenzura. Nema takvih.

    Evo očiglednog primera: usled cenzure pre godinu dana povučena je predstava „Tanhojzer Kuljabina.

    — Šta je najvažnije u operi? Muzika. A rediteljski rad je drugostepeni. Reditelj u operi je sluga kompozitora, dirigenta i soliste. Kulturni reditelj nema prava da menja siže. To se naziva „samoizražavanje na račun genija“. Napišite svoju operu, pronađite savremenog kompozitora koji će je napisati i radite šta želite. Ali, uzimati Vagnera, prema mom mišljenju — to je svetogrđe. Ali taj talentovani momak je sve uspeo da postigne! On sada u Boljšom teatru postavlja predstave. To je cenzura? To je stara pesma: napraviti skandal kako bi postao poznat. Tu nema ničeg novog. Nažalost, kultura se kod nas u pravom smislu te reči završila, režisera nema. Ako bolje razmislimo, šta je to režija? To je obilje umetničkih asocijacija, kolosalna kulturna baza, bez toga nema ničeg, sve ostalo je šala. Sadašnji mladi režiseri imaju mnogo šala, a umetničkih asocijacija nula. U tome je nesreća, a ne u nekakvoj cenzuri. Sve je to zamena teza. Kao i sada, moderne optužbe za prepisivanje istorije, sakrivanje istine… U poslednjih 20 godina toliko je napisano takozvane istine za koju se ispostavljalo da nije istina. A znate zbog čega? Zbog toga što je istorija veoma subjektivna. I ne može se reći: eto u vreme raskrinkavanja pisali su samo istinu, a sada samo laži. Ne, stvar je u tome da istina u istoriji uopšte ne može da vlada, jer se istorija tumači uvek u skladu s tim ko je tumači. A objektivna istorija je ogromna iluzija. Nova. Ali, mi živimo u iluzijama.

    Beba
    © Flickr / Eric Lewis

    Zbog čega su nacizam i Hitler kao ideologija zabranjeni u celom svetu, a staljinizam i Staljin cvetaju u našoj zemlji?

    — Želite da to bude zabranjeno?

    Želim da pojam zločina staljinizma i Staljina postane deo državne ideologije.

    — Znači, Vi ste, takođe, za cenzuru, samo onu koja zadovoljava Vaš ugao gledanja. Možda je stvar u tome što se sada pojavljuje generacija ljudi koja ne zna kakav je Staljin bio. To su, međutim, nepismeni ljudi.

    Potpuno su pismeni. Govore da je, možda, Staljin nekoga i ubio, ali je u njegovo doba proradila industrija, sprovedena je industrijalizacija, pobedio je u ratu.

    — To su, takođe, istorijske činjenice. A ako ima toga o čemu govorite, to samo potvrđuje činjenicu da je cenzura neophodna. Ako ima cenzure — ima pravila, uključujući i ona koja ograničavaju ideološku propagandu. Shvatate, imam u vidu cenzuru pravu, prirodnu, onu koja svuda postoji. Ona postoji u Americi, postoji u Evropi, u Vatikanu. Andre Žid je, čini mi se, rekao: „Kada umetnost gubi svoje lance, onda se pretvara u utočište za himere“. Tako je i sa ideologijom. Lanci su nam potrebni. Sada ih nikako nema. 

    Tagovi:
    intervju, film, istorija, Andrej Končalovski
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga