08:05 24 Avgust 2019
Slušajte Sputnik
    Finski reditelj Anti Jokinen, gost 10. Kustendorfa

    Očajanje je dominantno osećanje savremenog sveta

    Petar Vujanić
    Intervjui
    Preuzmite kraći link
    Valentina Bulatović
    2192

    Najveći problem u Evropi jeste to što su ljudi loše informisani. Donose odluke na osnovu pogrešnih informacija koje im serviraju političari ili mediji. Ti ljudi nisu loši, oni su loše informisani i odlučuju ne znajući šta se zbilja događa oko njih, kaže u razgovoru za Sputnjik finski reditelj Anti Jokinen.

    Poziv da poseti filmski festival „Kustendorf“ Anti Jokinen je, kako kaže, doživeo kao posebnu privilegiju, a svog domaćina Emira Kusturicu vidi kao genija.

    Publika u Drvengradu bila je u prilici da pogleda Jokinenov film „Cveće zla“, priču o mladim ljudima iz predgrađa Helsinkija, koji se bore protiv dokolice i tragaju za bilo kakvim smislom u životu.

    U Srbiji vlada mišljenje da je Finska, kao zemlja s veoma razvijenim socijalnim sistemom, oaza izobilja i bezbrižnosti. Jokinen nas, međutim, uverava da nije tako i da, koliko god to zvučalo paradoksalno, i blagostanje može da postane izvor nezadovoljstva, besa i nasilja.

    Vaš film „Cveće zla“ je upečatljiv socijalni komentar života u finskim predgrađima, u kojem dominira maloletničko nasilje. Da li je to veliki problem u finskom društvu?

    — To je ogroman problem, jer 25 odsto onih koji primaju socijalnu zaštitu nema kome da se obrati kada završi školovanje. Nemaju posao, nemaju šta da rade, tako da je problem s kojim se ljudi suočavaju nakon školovanja u tome što nemaju cilj, nemaju pravac u životu. Razvijen sistem socijalne zaštite omogućava im da ne rade ništa, a to je, zapravo, neka vrsta dvostrukih standarda. Deca imaju novac, a nemaju šta da rade. I to je veoma složeno pitanje. Svuda u velikim gradovima život u predgrađima je preplavljen kriminalom i drogom, naročito u Finskoj. Naravno, kao filmski reditelj ne možete ništa da učinite u vezi s tim, ali možete da ukažete na problem.

    A koji su to, prema Vašem mišljenju, dublji razlozi za taj kriminal, za porast nasilja?

    — Jedan od najvećih razloga jeste što jačaju desničarske partije u Finskoj, kao i svuda u Evropi, pa čak i u Americi. Ja, međutim, gledam na stvari u pozitivnom svetlu, ne želim nikome da sudim, nego da razumem. Većina klinaca u mom filmu nisu profesionalni glumci, pravio sam audiciju u kojoj je učestvovalo pet hiljada mladih ljudi iz predgrađa Helsinkija. Većina njih, takođe, samo želi da radi nešto, da ima neki smisao života i ja sam ih razumeo u tome. Oni definitivno ne žele da žive od socijalne zaštite koja je na veoma visokom nivou u Skandinaviji. Razgovarao sam sa svih tih pet hiljada mladih ljudi i svi oni žele da njihov život ima neki smisao, žele da rade nešto i da daju doprinos društvu i sistemu.

    To je veoma interesantno za nas u Srbiji, jer mi verujemo da je Finska bogata evropska zemlja bez problema.

    — Mislim da je veoma teško porediti zemlje. Svi imamo svoju istoriju, Finska svoju, Srbija svoju. Rusija, očigledno, ima veliki uticaj na istoriju obe zemlje.

    Kako vidite taj uticaj Rusije?

    — Granica Finske je najduža u delu prema Rusiji. Nemamo mnogo političkih veza s Rusijom, mada smo pre više stotina godina bili deo Rusije. Ovaj film se, međutim, ne bavi tom temom. Mislim da Rusija ima dobru reputaciju, mada se neki političari plaše Rusije. Moj raniji film „Purdž“ (Purge, Čistka) bio je o Rusiji, Staljinovim čistkama u Estoniji, ali mladi ljudi u ovom filmu nemaju nikakve veze s tim temama. Naravno, mi imamo pet miliona ljudi, u Srbiji naši problemi ne izgledaju onako kako izgledaju negde drugde. Ova deca i dalje treba da se bude svaki dan i da ako promenite mišljenje jedne osobe, učinite život jedne osobe boljim, onda je film vredeo.

    Ceo svet se u ovom trenutku suočava s ogromnim nasiljem. To nisu samo tinejdžeri, tu je i terorizam i mnogi drugi problemi, šta mislite zašto je to tako?

    — Kada bih znao odgovor… (smeh)

    Ali umetnici tragaju za takvim odgovorima.

    — Da. Mislim zapravo da je nasilje danas manje nego što je ikada bilo. Mislim da ljudi danas samo više pažnje poklanjaju nasilju.

    Možda su za to krivi mediji?

    — Generalno, mislim da je svet ranije bio mnogo nasilniji. Mediji, naravno, pokušavaju da prodaju priče koje su negativne, mislim, oni to jednostavno rade. Mi kao ljudi odlučujemo šta će mediji raditi, jer su to kompanije zasnovane na profitu, a ako kliknete na nasilje na internetu, to će doneti više priča o nasilju. To je jednostavno. Ako pogledate istoriju civilizacije, živimo u prilično nenasilnom periodu… Terorizam je postojao i devedesetih.

    To je interesantno mišljenje, dosta se razlikuje od onoga što govore mnogi drugi umetnici, posebno kada je reč o strahu. Da li Vi osećate strah?

    — Naravno. Najveći problem u Evropi, na primer, kao i u Finskoj, jeste to što su ljudi loše informisani. Ljudi donose odluke na osnovu loših informacija koje im serviraju političari ili mediji. Ti ljudi nisu loši, oni su loše informisani i odlučuju ne znajući šta se zbilja događa oko njih. To je, možda, donekle pojednostavljivanje problema, ali i dalje vidim ljude koji pokušavaju da čine najbolje što mogu. Naravno da su ljudi ljuti, postoje bes i očajanje. Mislim da je to očajanje dominantno osećanje u svetu u ovom trenutku.

    A kada govorimo o nasilju u filmovima, posebno onim komercijalnim, koliko ono doprinosi nasilnom ponašanju među mladim ljudima?

    — Moj film „Purdž“ je pun nasilja. Mislim da je nasilje u kontekstu zabavnog sadržaja prevaziđeno i to ne treba da se radi. Nasilje u filmovima, međutim, može da ima socijalno značenje i tako i treba da bude shvaćeno. Film „Purdž“, koji je prikazan u Finskoj pre nekoliko godina, izazvao je veliku diskusiju o nasilju na filmu. Ako dosledno pratite istorijsku priču, ono što želite da kažete, nasilje mora da bude prikazano verno. U tom smislu, ja prikazujem nasilje u filmovima, ali to nije zabava.

    Svojevremeno ste, govoreći o svom prvom igranom filmu „Resident“ (Stanar), izjavili da su Alfred Hičkok i Roman Polanski Vaši omiljeni reditelji. Na koji način su njih dvojica povezani s Vama?

    — Vidim ogromnu vezu, jer kao mladoj osobi potrebna Vam je inspiracija. I „Cveće zla“ je posvećeno tome. Najsrećniji dan u mom životu bio je onaj kada sam shvatio šta želim da budem, kada sam shvatio da želim da se bavim filmovima, da ih režiram, da pišem scenarija, da snimam. Tada sam konačno dobio svrhu i to osećanje je bilo veoma važno. U trenucima takvih odluka potrebna vam je inspiracija — Kišlovski, Polanski, Hičkok za mene su bili ogromna inspiracija i sve dugujem njima. Kao reditelj želite da postignete neki autorski izraz. Naravno, ne želite da imitirate, jer ako to radite, to nije dobro, ali kao inspiracija oni su fantastični.

    Pre nego što ste počeli da snimate dugometražne igrane filmove, bili ste veoma popularni kao režiser reklama i muzičkih spotova. To je potpuno drugi način rada, kako Vam je to iskustvo pomoglo u snimanju filmova?

    — Mislim da moji filmovi nemaju mnogo veze s mojim muzičkim spotovima, ja sam želeo da se odmaknem od toga. Imao sam veliku sreću da ranih dvehiljaditih budem među deset reditelja koji su snimili devedeset odsto spotova za muziku u Americi. Primera radi, „Cveće zla“ je snimljeno za 700.000 evra, a ja sam radio muzičke spotove koji su koštali po dva miliona, svakog meseca. To je bila odlična škola za mene. Srećan sam kada sam iza filmske kamere, ogromna je sreća što imam neki talenat koji mi omogućava da nešto radim. Više ne radim muzičke spotove, ali to je bio dobar život na neki način.

    Šta sada snimate?

    — Spremam se za snimanje filma u maju u Americi. Dramu. Ali ne želim to da otkrivam.

    Otkrijte nam makar ideju.

    — To je drama o gangsteru koji je izašao iz zatvora nakon trideset godina i koji pokušava da se iskupi pred svojom porodicom. To je film o iskupljenju i preporodu, nadam se.

     

    Tagovi:
    socijalna zaštita, Kustendorf, reditelj, nasilje, festival, film, Orbita kulture, Kustendorf, Alfred Hičkok, Roman Polanski, Anti Jokinen, Josif Visarionovič Staljin, Emir Kusturica, Mokra Gora, Finska, Srbija, Rusija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga