01:09 19 Septembar 2019
Slušajte Sputnik
    Vladimir Kecmanović, Vida Ognjenović i Muharem Bazdulj

    Gospodari sveta se ne plaše pisaca koji su nekad menjali režime

    © Sputnik / Radoje Pantović
    Intervjui
    Preuzmite kraći link
    Piše
    0 102
    Pratite nas

    Ideologija je jedan od sadržaja koji nužno ulaze u strukturu književnog dela. Trebalo bi da razlikujemo književnost od propagande. Književnost je otkrivalačka umetnost, nešto otkriva, na nešto se koncentriše. Danas se komunikacija ubrzala, pa književnost usporava saznavanje. Čovek se otuđio od književnosti.

    Kad pisac piše o nekoj potpuno drugoj epohi, pečat one epohe u kojoj živi je, ako ne dominantan, a onda svakako jednako prisutan kao i pečat epohe koju obrađuje. Pisci primaju ideološke impute vremena jer ne žive van konteksta, samo je pitanje na koji ih način obrađuju. I na koji način ih tretiraju, kaže na početku razgovora za Sputnjikovu „Orbitu kulture“, pisac Vladimir Kecmanović.

    O tome da li je pozicija pisca dovoljno izolovana da bi mogla da apstrahuje društveno-politički kontekst u kom stvara, oblikuju li politika i ideologija etička načela i kako čitati i tumačiti pisca bez ideološkog predznaka razgovarali smo sa Kecmanovićem, Vidom Ognjenović i Muharemom Bazduljem.

    „Pisci i političko shvatanje sveta“ bila je generalna tema naše debate, a razgovarali smo i piscima koji su postali uspešni ili manje uspešni političari, kao i o ideološkim podelama… Svakako i o tome postoji li mogućnost potpune izolacije pisca, distance od vremena u kome nastaje, ili neke njegove lične ideologije?

    Vladimir Kecmanović: Književnost, ako je književnost, ideološke impute koristi kao predmet obrade ili kao sredstvo, nipošto kao cilj. Ako i koristi kao cilj, onda nije književnost, već pamflet. Ideologija jeste jedan od sadržaja koji nužno ulaze u strukturu književnog dela.

    Muharem Bazdulj: Flober je, kad ste spomenuli izolaciju, napravio jednu od najlepših slika uzaludnosti pokušaja i pisca i bilo kog građanina da bude izolovan. Rekao je — „Vi možete da se sklonite u kulu od slonovače, ali plima g… udara u njeno podnožje“.

    Muharem Bazdulj, Vida Ognjenović i Vladimir Kecmanović sa novinarom Nenadom Zorićem u studiju Sputnjika
    © Sputnik / Radoje Pantović
    Muharem Bazdulj, Vida Ognjenović i Vladimir Kecmanović sa novinarom Nenadom Zorićem u studiju Sputnjika

    Nije uopšte nužno da građanski stavovi pisca budu ni tamo ni ovamo. Politički korektni, jako umireni i usaglašeni. Važno je da on to ne koristi, Kecmanović je odlično rekao, isključivo kao pamflet. Kundera je rekao: „Pravi si pisac ako je tvoja knjiga pametnija od tebe“.

    Gospođo Ognjenović, koje delo iz srpske ili bivše jugoslovenske književnosti Vam pada na pamet kad kažemo politički angažovano književno delo?

    Vida Ognjenović: Zavisi od konteksta. Svako angažovano delo koje se trudi da bude ideološki konkretno i podobno je propaganda. Trebalo bi da razlikujemo književnost od propagandne književnosti. Književnost je otkrivalačka umetnost, nešto otkriva, na nešto se koncentriše. Pa na ideologiju kao takvu.

    Kad bih davala primer nečega takvog da je angažovano, dala bih primere dela o, recimo, Golom otoku. Pisci koji su o tome pisali su otkrili Goli otok, na osnovu činjenica koje nisu bile dostupne ili nije bilo dozvoljeno da one kruže. Kad kažemo angažovano, ne mislimo politički angažovano, već društveno angažovano. Humano angažovano.

    I za Vas, Kecmanoviću, isto pitanje.

    Kecmanović: Svakako Majakovski. Nesumnjivo je bio ideološki obojen u značajnom delu pesama. Te koje su ideološki obojene ne spadaju u najbolje što je napisao, ali nesumnjivo je i kod njih njegov talenat nesporan i prisutan.

    Koja je politička tema najinspirativnija u srpskoj književnosti?

    Kecmanović: Evo meni je trenutno najinspirativnija, i počeo sam da pišem o tome, roman o Titu.

    Muhareme, verujete li da će Kecmanović biti objektivan kad bude pisao o Titu?

    Bazdulj: Ne bi valjalo da bude objektivan. On ne piše istorijsko delo, on piše književno delo, a objektivnost u književnosti nije nužno nešto što je dobro.

    Što se tiče angažovanosti, kad ste pitali gospođu Ognjenović setio sam se „Grobnice za Borisa Davidoiviča“. Njen motiv za nastanak je čisto angažovani. Kiš je to i u „Času anatomije“ razložio.

    Rajko Petrov Nogo
    © Sputnik / Aleksandar Milačić

    Kad smo već kod Tita, možete li nam, gospođo Ognjenović, uporediti njegovo i ovo sad vreme?

    Ognjenovićeva: Različita su vremena zato što je ono bilo vreme teškog ideološkog pritiska. Bila sam i žrtva jednog takvog pritiska u vezi sa Golim otokom. U Narodnom pozorištu, gde sam tada bila direktorica Drame, izvodili smo dramu „Braća Karamazovi“ Duška Jovanovića. Ona je zabranjena na generalnoj probi. Međutim, srećom generalna proba, kažem srećom, jer je to bio jedini način da se o tom komadu nešto sazna. Sala je bila prepuna.

    To je bilo vreme kad su se oni zaista pribojavali književnosti. Hteli su da građani budu dobro, i da im bude dobro, osim da saznaju istinu o ideološkom pritisku. Danas se književnosti malo ko boji. Nema ni razloga. Moral je takođe olabavio. Ovde se sloboda shvata kao jedna vrsta potpune opuštenosti.

    U međuvremenu je opalo interesovanje za književnost, jer su je zamenile razne društvene igre. Komunikacija se ubrzala do neslućenih razmera, pa književnost usporava saznavanje. Čovek se otuđio od književnosti.

    Zašto se danas ne plaše književnosti?

    Kecmanović: Nije se književnost u toj meri promenila da bi sad bila bezopasna, a onda je bila opasna. Komunisti su književnosti davali preterano veliki značaj u smislu opasnosti po njihov režim. Ne verujem da su u to vreme stege bile manje da bi se nešto posebno opasno desilo po taj režim. Današnji globalni gospodari očigledno se ne plaše književnosti, jer evo pišemo razni o tome, pa se ništa ne dešava.

    Bazdulj: Tada su pisci igrali i ulogu koju posle u slobodnijim društvima igra novinarstvo. Kad ne možeš na drugi način da izneseš informaciju, nego da je spojiš sa estetikom, onda taj „nosač aviona“ postaje opasniji.

    Ognjenovićeva: Nije pitanje gde će se locirati pobuna. Svaka pobuna ima smisla, to je moje stanovište.

    Kad ste pomenuli pobunu, da se poigramo rečima. Ako je 9. mart majka svih mitinga, Vi ste na neki način bili majka majke svih mitinga. Kajete li se što ste otvorili vrata Narodnog pozorišta Vuku Draškoviću?

    Ognjenovićeva: Naravno da se ne kajem. Inače mi kajanje nije nešto naročito u karakteru. Posebno se ne bih nikad pokajala za tako nešto, jer je bilo sramno da 50.000 ljudi ne može da čuje šta mu neko poručuje. Nema načina koji ne bih upotrebila da tu zabranu osporim.

    Zašto je Vaclav Havel uspeo da dođe na čelo države, a Vuk Drašković kad je od pisca postao političar nije? Ko je napisao čuvenu humoresku „Vojko i Savle“? Šta gosti Sputnjika misle o režimima i slobodama na Bliskom istoku… U opširnijoj verziji preslušajte u audio-fajlu koji se nalazi u ovom tekstu.

    Tagovi:
    književnost, pisci, vlast, Muharem Bazdulj, Vladimir Kecmanović, Vida Ognjenović
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga