11:12 18 Novembar 2019
Slušajte Sputnik
    Ruski glumac Pjotr Skvjorcov, glavni glumac u filmu (M)učenik Kirila Serebrjenikova

    I Biblija se može izokrenuti na zlo (video)

    Petar Vujanić
    Intervjui
    Preuzmite kraći link
    Piše
    11519
    Pratite nas

    Verski fanatizam većina ljudi danas gotovo nehotice izjednačava s islamom i pogrešnim tumačenjem Kurana. Šta se dešava kada se fanatične religiozne ideje jave kod savremenog hrišćanina, mladog, emotivno nezrelog čoveka? Da li je rezultat podjednako užasavajući?

    Proslavljeni ruski pozorišni i filmski reditelj Kiril Serebrjenikov upustio se u istraživanje ovog pitanja u filmu ”(M)učenik“, koji se prikazuje na 45. Festu. Film je nastao prema komadu savremenog nemačkog pisca Marijusa fon Majenburga.

    Serebrjenikov je prvobitno napravio pozorišnu predstavu, prilagodivši tekst ruskoj sredini, a potom ga je preneo i na filmsko platno. U filmu igra celokupna glumačka postava iz predstave, s izuzetkom glavnog glumca. Srednjoškolca Venijamina, opsednutog Biblijom, igra 23-godišnji Pjotr Skvjorcov, s kojim smo razgovarali uoči premijere filma u Beogradu.

    Venijamin odrasta bez oca, s napaćenom majkom, priprostom ženom koja nije kadra da razume emotivne dileme svog sina. Mladić nije popularan među vršnjacima, devojke ga ne primećuju. Suočen s nizom pitanja o sopstvenom identitetu, odgovore traži u Bibliji. Mladost i neiskustvo uvode ga u veoma opasan prostor pogrešnih tumačenja koja su daleko od humanih hrišćanskih ideja.

    U početku sve to izgleda kao mladalačka zanesenost, obesna igra hormona, da bi vremenom preraslo u ozbiljnu psihopatologiju. Ideje o čistoti, čednosti, iskrenosti i poštenju postepeno se krive, uvrću i prerastaju u ideje o tlačenju, manipulaciji, svireposti, suđenju i kažnjavanju svih koje glavni junak prepoznaje kao prepreku za ostvarenje sopstvenih ciljeva.

    Najveća vrednost ovog filma je to što će vas, dopao vam se ili ne, naterati da razmišljate o brojnim pitanjima — o društvu, religiji, ideologiji, sistemu, žudnji za vladanjem, manipulaciji, odrastanju, emotivnom sazrevanju. I verovatno će svaki gledalac pronaći u njemu svoje odgovore. U prilog tome govori i intervju s Pjotrom Skvjorcovom, kao dobra ilustracija različitih gledišta novinara kao jednog od gledalaca i glumca kao jednog od aktera filma.

    Izvanredan film i izvanredna uloga! Kako ste Vi doživeli svog junaka, da li Vam je bilo teško da ga razumete, da shvatite motive njegovog ponašanja?

    — Ne, nije, njegovi motivi su veoma jednostavni. Nikita Kukuškin, koji Venijamina igra u pozorištu, koristi prostor da iskaže neke svoje pozitivne ideje, a ja sam to uradio drugačije. Čini mi se da je Venijamin funkcija i da se kroz njegov lik ne može propovedati, jer on nije pozitivan junak. On samo ispunjava svoju funkciju. On nije psihopata, nego manipulator, čovek bez obraza.

    Vama se ne čini da on ima psihički poremećaj?

    — U nekom trenutku postaje psiho, ali u početku je to neka vrsta euforije, takozvanog drajva. On Bibliju koristi kao stvar koja radi za njega. Shvata da se uz pomoć toga zaista može upravljati ljudima.

    Meni se čini da on nema pravih osećanja, na primer, prema svojoj majci, prema devojci, prema svom prijatelju. Vama se čini da ima? Ja sam u njemu videla samo mržnju.

    — Mržnju? Ne! Meni se čini da on samo pokušava da postigne cilj. Mislim da je to svojstveno mnogim ljudima, čini se kao da volimo, a zapravo želimo samo da vladamo.

    Kako se Vi odnosite prema tom religioznom fanatizmu, imate li vršnjake koji razmišljaju kao Venijamin, da li je to društveni problem? Sada kada govorimo o fundamentalizmu, gotovo svi mislimo na islam, a ovde imamo hrišćanina.

    — Religiozni fanatizam je, prema mom mišljenju, samo način manipulacije, ništa drugo u tome ne vidim. Svako ostrašćeno tumačenje ideje izokreće samu ideju. Upravo se to događa s fanaticima. Postoje, takođe, ljudi koji su jednostavno sišli s uma, i njih je veoma mnogo. Oni su neka vrsta zagonetke. Na Jutjubu, recimo, postoji video-klip s momkom od oko 15 godina koji govori bukvalno kao i Venijamin. U Rusiji su naš film kritikovali, jer, navodno, pokušava da predstavi lažnu sliku stvarnosti. A kada otvorite Jutjub, tamo čovek bukvalno kaže: „Homoseksualce treba spaliti!“

    Španski režiser Karlos Saura
    © AP Photo / RICCARDO DE LUCA

    Venijamin gotovo da i ne govori svojim rečima, on sve vreme komunicira s ljudima citirajući Bibliju. To su odlomci koji se nipošto ne podudaraju s osnovnim hrišćanskim idejama. Suprotstavlja mu se nastavnica biologije (Viktorija Isakova), odgovarajući mu biblijskim citatima koji su potpuno suprotni njegovim tvrdnjama.

    — Važno je to da ni ona nije pozitivan junak, i ona ima svoju patologiju.

    Meni se čini da je ona, ipak, najpozitivniji lik u ovom filmu.

    — To je iluzija, tamo nema pozitivnih likova, osim, možda, Venijaminovog prijatelja Griše, on je jedini koji zaslužuje pažnju.

    Ne biste voleli da imate takvu nastavnicu?

    — Da, ja zaista ne volim nastavnicu! Inače, uopšte ne tugujem za školom, tamo nas veoma čudno podučavaju, kao da pokušavaju sve da nas smeste u isti kalup. Predaju, recimo, o ruskoj književnosti, i govore o opštim mestima prema kojima mi odavno nemamo nikakav odnos. Pored toga, tokom 70 godina Sovjetskog Saveza biografija svakog pisca je modifikovana u skladu s idejama socijalizma. To je jedna velika laž. Govore da je Puškin veliki ruski pisac. A šta to znači? Meni to ništa ne znači. Umesto realne analize, daju nam parole, dolazimo na ispit i kao roboti ponavljamo: Puškin je veliki pisac i on je poginuo u dvoboju. — Odlično, sedi!

    Dakle, ne možete da razumete Puškina?

    — Da. U mojoj školi nije bilo nikakvog individualnog pristupa. Imao sam sreće s institutom za glumu, gde sam imao odličnog profesora, koji je svakog od nas učio da razvija sopstveni identitet. Samog sebe ne možeš da vidiš, a čovek sa strane može da vidi tvoju suštinu. Možeš ako si budistički monah, ali mi živimo u drugim uslovima i potreban nam je čovek koji će da nas sagleda.

    A kakav je odnos Vaše generacije prema sovjetskom periodu, s obzirom na to da ga niste doživeli?

    — Ambivalentan. Shvatam da je sreća što sam ga zaobišao, majka je mogla da me vodi na letovanje, na primer, u Tursku, mogao sam da gledam filmove koje želim. Ali, nije jasno čemu nas je to odvelo. Da, postoji sloboda, i šta s njom? Nije jasno da li je to dobro ili loše. Teško je zamisliti da se čovek nađe u jednom zatvorenom društvu, u kojem nema ni džinsa, ni žvaki, ni „marlbora“. Ipak, postoji nekakva čudna nostalgija za estetikom. Socrealistička umetnost izaziva divlja, čudna, nostalgična osećanja, bez obzira na to što se kroz nju ispoljava totalitarizam. Umetnici koji su se našli u toj situaciji nisu mogli da izbegnu pravila, ali njihovu suštinu nije bilo moguće ugasiti, i ona je u svakom slučaju izbila na površinu.

    Mnogi umetnici govore da je sovjetsko vreme bilo bolje uprkos cenzuri, a da sada nema cenzure i nema velikih dela. Kako Vi to ocenjujete?

    — Tako i jeste, zaista, jer nema okvira. Nezavisnost i sloboda nisu iste stvari. Vidljivost slobode ne daje nikakav podsticaj za stvaranje prelepih stvari. U vreme žestoke cenzure svi su je pljuvali, ali su imali gramofone i slušali „Bitlse“. Sada više nikome ništa nije interesantno. Ljudi razmišljaju samo o tome kako će da se prikažu na Instagramu. U telefonu je ceo svet.

    Koji su najveći problemi Vaše generacije?

    — Gedžeti! To je strašna stvar. Kada igramo u pozorištu, na primer, ne vidite da je predstava uspešna na osnovu neke ushićenosti, razmene energije s publikom, nego na osnovu broja ljudi koji su izvadili telefon. Ako je pola sale izvadilo telefon da snima predstavu, znači da je ona uspešna. To ne dozvoljava čoveku da uživa u trenutku. Veoma je čudna ta težnja da se sve zabeleži.

    Vratimo se filmu, koje su razlike između nemačke i ruske verzije ovog dramskog teksta?

    — Glavno je to da je Marijus napisao ovaj komad kada je pročitao Bibliju i uvideo da u njoj postoji mnoštvo rečenica koje su u sukobu jedne s drugima, odnosno da tamo postoji mnogo replika koje pozivaju na nasilje, i samim tim protivreče idejama hrišćanstva. I onda je pomislio: A šta bi se dogodilo ako bi se odjednom u školi pojavio momak koji počinje to da koristi. To je kao neka bajka. Ruska varijanta poručuje: Osvrnite se oko sebe, to se već događa. To je naša stvarnost, događa se u komšiluku. To je osnovna razlika između ruske i nemačke varijante.

     

    Tagovi:
    sazrevanje, verski fanatizam, biblija, ideologija, Hrišćanstvo, škola, film, kinematografija, FEST, Marijus fon Majenburg, Kiril Serebrjenikov, Pjotr Skvjorcov, Aleksandar Puškin, Sovjetski Savez, Srbija, Rusija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga