23:17 09 April 2020
Slušajte Sputnik
    Intervjui
    Preuzmite kraći link
    Piše
    4876
    Pratite nas

    Koji su istorijski, religiozni, ideološki i geopolitički koreni rusofobije? Kakva je razlika između mržnje koju prema Rusiji „neguju“ Englezi, Amerikanci, Nemci i Francuzi i zbog čega žitelji Afrike, Azije, Južne Amerike ili arapskog sveta nikada nisu robovali predrasudama o slovenskom narodu koji naseljava veliko evroazijsko prostranstvo?

    Slavoljub Kačarević, Informatika
    Slavoljub Kačarević, Informatika

    Informatika iz Beograda i Akademska knjiga iz Novog Sada objavile su knjigu švajcarskog novinara Gija Metana „Rusija— Zapad. Hiljadu godina rata“. Tragajući za odgovorom na pitanje zbog čega Amerika i Evropa toliko mrze Rusiju autor analizira fenomen rusofobije od Karla Velikog do ukrajinske krize.

    Istorijski, religiozni, ideološki i geopolitički koreni mržnje prema Rusiji predstavljaju okvir za analizu savremenih oblika rusofobije, koju autor upoređuje s antisemitizmom, ukazujući na to da je njen karakter nadnacionalan.

    „Knjiga je u originalu objavljena 2015. godine. Ona predstavlja kombinaciju istorijskih i savremenih događaja, uz navođenje izvanrednih izvora. S obzirom na to da autor ima odlično novinarsko iskustvo, njen sadržaj je vrlo efektan. Ona može da posluži i kao neka vrsta priručnika za savremeno novinarstvo koji ukazuje na iskušenja koja prate novinarsku profesiju“, kaže u razgovoru za Sputnjikovu "Orbitu kulture" jedan od urednika izdanja Slavoljub Kačarević iz Informatike.

    Naslovna stranica knjige Rusija - Zapad. Hiljadu godina rata švajcarskog autora Gija Metana
    Naslovna stranica knjige "Rusija - Zapad. Hiljadu godina rata" švajcarskog autora Gija Metana

    Autor posebno ističe upravo odnos zapadnih medija prema Rusiji, odnosno njihov uticaj na predstavu šire javnosti o njoj. Šta je jednog zapadnog novinara i političara uopšte podstaklo da se bavi fenomenom rusofobije?

    — Još osamdesetih godina, kao mladi novinar, Gi Metan je počeo da, kako kaže, shvata razliku između istine i medija. Takozvana zapadna propaganda, upozorava on, ne postoji samo na polju odnosa prema Rusiji nego i u odnosu prema demokratiji, diktaturi i sličnim stvarima. Ona podrazumeva medijsko friziranje činjenica čiji su cilj promovisanje i zaštita zapadnih interesa.

    Gi Metan demontira taj pogled na svet koji Zapad propagira u medijima. Na početku knjige on nizom primera ilustruje snagu predrasuda kojima se hrani rusofobija. Čini mi se da je najefektniji primer događaj koji je većina nas zaboravila, iz 2002. godine, kada su se sudarili putnički avioni na granici Nemačke i Švajcarske. Autor opisuje kako su posle nesreće zapadni mediji svu krivicu pripisali ruskim pilotima, nazvavši ih neukima, neobučenima, pijanicama, ljudima koji ne znaju engleski jezik i koji zbog toga nisu razumeli instrukcije kontrolora letenja. Pojavilo se na stotine medijskih sadržaja posle te tragedije i svi su imali isti stav: ruski piloti su jedini krivci za strašnu nesreću u kojoj je poginulo i mnogo dece. Nakon toga tehnička istraga i crna kutija su pokazale da su ruski piloti reagovali izvanredno, a da se cela nesreća dogodila zbog greške u švajcarskoj kontroli leta. Trebalo je da prođe deset godina da se švajcarske vlasti izvine javnosti, i to prilično nemušto, pa i ruskim pilotima koji su godinama optuživani za nešto za šta nisu bili krivi. 

    Autor primećuje i da je rusofobija svojstvena prevashodno zapadnom svetu, napominjući da je reč pre svega o katoličkoj i protestantskoj sredini, dok u Africi, Aziji, na Bliskom istoku i u drugim delovima sveta rusofobija, zapravo, i ne postoji. Vraća se u vreme Karla Velikog, na kakve tragove tamo nailazi? 

    — Temelj za rusofobiju autor pronalazi u epohi kada Zapadno rimsko carstvo nastaje na ruševinama Starog Rima i kada pokušava da konsoliduje svoju vladavinu. Jedan od osnova za sukob s Rusijom su teološke teme koje bi se modernim jezikom mogle nazvati „borba za meku moć“. Zapad je nametao nova rešenja u liturgiji, pretvarajući ih u ideološki spor. Verovao je da je učvrstio vlast na onim teritorijama na kojima je uspeo da nametne svoja rešenja. Autor napominje da se početkom 11. veka dogodio raskol između zapadnog i istočnog hrišćanstva koji je u zapadnoj istoriografiji i crkvenoj istoriji protumačen kao šizma, odnosno otcepljenje istočne crkve od zapadne. Istorijska činjenica je, međutim, suprotna: došlo je do ocepljenja zapadne crkve, koja je želela da proizvede sukob politički značajan za zapadne vladare. Na Istoku (Vizantija) nisu prihvatili nametnute promene, nakon čega je Zapad proglasio otcepljenje i vrhovnu vlast pape.

    Rusofobija bi, verovatno, bila veoma inspirativna i kada bismo je razmatrali na sopstvenom primeru, kao srbofobiju. Verovatno bismo mnoge od teza koje autor iznosi u ovoj knjizi mogli da koristimo za objašnjavanje istorijskih problema Srbije i onoga što smo u novije vreme doživeli kao srbofobiju — u zapadnim medijima i u zapadnim zemljama. To izgleda kao refleks rusofobije i neprijateljstva Zapada prema Rusiji.

    Metan objašnjava da postoje razni vidovi rusofobije, utemeljeni na pojedinačnim interesima zemalja  od francuskog mita o istočnom despotizmu i engleske opsednutosti imperijalizmom do američke diktature slobode. Ono što sa čuđenjem primećuje i on, ali i mnogi drugi zapadni novinari i ljudi koji se bave rusofobijom, jeste da su najgori rusofobi sami Rusi. To nama u Srbiji, nažalost, nije čudno.

    — Prvi rusofobi su, zapaža autor, bili Rusi u 19. veku. O tome je pisao ruski pesnik tog vremena Tjutčev. Autor objašnjava da u Rusiji do dana današnjeg postoje ljudi koji ispovedaju rusofobiju, koji preziru svoj narod, jezik i kulturu. Mi nešto slično možemo da kažemo za sebe, što potvrđuje da ova knjiga u velikoj meri može da se primeni na naše iskustvo iz istorije i savremenosti. Metan je naveo mnoge primere ruske rusofobije koja je često u sprezi sa zapadnom rusofobijom i koristi se vrlo uspešno da bi se stvorila negativna predstava o Rusiji. To je možda najbolje objašnjeno na primeru Olimpijskih igara u Sočiju, kada su zapadni mediji koristili ljude iz raznih socijalnih slojeva, od slučajnih prolaznika, do istoričara, psihologa ili, recimo, šefa LGBT zajednice Rusije. Svi su oni nastupali kao rusofobi i samim tim podsticali predrasude.

    Autor naglašava da knjiga koja govori o rusofobiji nema nameru da bude antiamerička, antievropska ili antizapadna i dodaje: Istina je da Rusi, kao i svi drugi narodi, nisu baš prijatni kada se osete ugroženo. On, međutim, smatra da nije korektno imati dvostruke aršine i podseća da, recimo, Staljinovi zločini nisu ništa gori od onoga što su radili Nemci tokom Drugog svetskog rata. On smatra da rusofobija ne mora da bude kobna, da li je taj optimizam realan?

    — Ako uzmemo u obzir tvrdnju autora da rusofobija traje 12 vekova, naravno, s različitom snagom i uticajem, možda bismo mogli da zaključimo da zaista ne mora da bude kobna, nego da jednostavno postoji kao fenomen, kao pojava u odnosima koja često zamagljuje suštinu i služi za izazivanje sukoba. Tema koju je otvorio Metan predstavlja prvi pozitivan korak. On napominje da tamo gde je rusofobija najrasprostranjenija (a to su anglosaksonske zemlje, SAD i Engleska) ima najviše analiza i studija o rusofobiji. Autor se čudi što u Evropi, koja je tradicionalno intelektualno radoznala, nema više ljudi koji se bave rusofobijom.

    Kada je reč o našoj sredini, verujem da će ova knjiga pomoći ne samo razumevanju odnosa Rusije i Zapada nego i našeg odnosa prema zapadnim zemljama. Valjalo bi podstaći istraživanja ove teme. I kod nas bi se, recimo, moglo sprovesti istraživanje o takozvanoj srbofobiji — materijala ima u izobilju, i u istoriji i u savremenim događajima. 

     

    Tagovi:
    predrasude, protestanti, rimokatolici, rusofobija, Hrišćanstvo, raskol, sukob, rat, Karlo Veliki, Gi Metan, Slavoljub Kačarević, Josif Visarionovič Staljin, Zapad, Srbija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga