12:18 24 Avgust 2019
Slušajte Sputnik
    Profesor Leon Kojen

    Kojen: Šta ako Amerika kaže da je i „Velika Albanija“ realnost (video)

    © Sputnik / Radoje Pantović
    Intervjui
    Preuzmite kraći link
    Nataša Milosavljević
    6575

    Šansa za Srbiju postoji ako promišljeno vodi aktivniju spoljnu politiku oslanjajući se na ono što je već i u sadašnjem spoljnopolitičkom položaju dobro, a to je da ima sve bolje odnose ne samo sa EU, nego i sa Rusijom i Kinom, rekao je za Sputnjik Leon Kojen.

    Poslednje izjave o ujedinjenju Kosova i Albanije koje su očigledno bile koordinirane, treba dovesti u vezu sa naizgled iznenađujućim nastupom albanskih političkih stranaka u Makedoniji. Kada se sve te stvari sagledaju zajedno, jasno se vidi da postoji vrlo ambiciozan politički pokušaj Albanaca, ne samo u Albaniji, već i na KiM i u Makedoniji da na jedan ili drugi način projekat takozvane „velike Albanije“ učine politički opipljivim.

    Tako Leon Kojen, profesor Beogradskog univerziteta, književnik, prevodilac, publicista i doktor filozofije komentariše za Sputnjik poslednju javnu ofanzivu albanskih lidera.

    Koliki je uticaj stranaca na takve nastupe Tačija, Rame i albanskih lidera na Jugu Srbije?

    — Sve ovo bi bilo nezamislivo bez impulsa moćnih svetskih političkih faktora koji su i do sada stajali iza svih ambicioznijih poteza Albanaca. Dobro je poznato da ta vrsta gotovo avanturističkih političkih poteza po pravilu nikada neće dobiti oficijelnu podršku nijedne velike sile, ali to ipak ne znači da vrlo uticajni krugovi, pre svega u SAD, nisu na neki način spremni posle svega da kažu, kao što su rekli u vreme raspada Jugoslavije, „sada je stvorena nova realnost na terenu i to je realnost“. To je vrlo opasna stvar i ubeđen sam da ona nije upućena biračkom telu, ona se ne formuliše da bi se neki političari dopali biračima, već da bi se uklopili u ambiciozne planove međunarodnih činilaca.

    Srbija, sa druge strane, očekuje upravo osudu na račun Albanaca od strane tih međunarodnih činilaca?

    — Sigurno je samo da će neko ritualno iz Brisela reći da zemlje Zapadnog Balkana imaju evropsku perspektivu, ali mi svi znamo da su te Ramine i Tačijeve izjave opasne, jer Evropa iz svojih unutrašnjih razloga trenutno nijednoj zemlji ne može da pruži perspektivu pristupanja. EU je u strahovitoj političkoj krizi koja je veća nego posle Drugog svetskog rata, prevashodno u Velikoj Britaniji, Francuskoj, Španiji i Italiji. Najuticajniji zapadni mediji vrlo uspešno je prikrivaju tako što svaku od tih situacija tretiraju izolovano i usredsređuju se na konkretne pojedinosti, ali ako se čovek malo odmakne i pogleda bolje, slika je gotovo neverovatna. U Španiji i Italiji imate političku krizu, izazvanu dvosmislenim nejasnim rezultatom izbora, koja izgleda potpuno zaleđena. U Velikoj Britaniji „bregzit“ nije doneo političko smirivanje, već situaciju gde najrazličitije političke snage koje su bile za ostanak, a ne za izlazak iz EU na sve moguće načine sabotiraju korake koje Vlada mora da preuzme kako bi ispunila volju birača na referendumu.

    Da li su izjave Rame i Tačija samo nastavak priče o prekrajanju granica na Balkanu?

    — Granice se na Balkanu prekrajaju od 1991. godine, u nekom smislu taj proces nikada nije stao. Iz duže istorijske perspektive njihove izjave ne predstavljaju nikakvo iznenađenje, ali naglašavam da ni u ludilu ne bi tako govorili bez podrške Zapada. To se posebno odnosi na Tačija, jer on predvodi jednu pseudo-državnu tvorevinu koja sebe ne može da izdržava ni na koji način i koja opstaje zahvaljujući zapadnoj pomoći i sivoj privredi.

    Vodili ste pregovore za Kosovo još 2007. godine. Koliko se oni razlikuju od briselskih pregovora?

    — Ključna razlika je u tome što su krajnje instance u ta dva slučaja potpuno različite. Bečke je vodio bivši finski predsednik Marti Ahtisari i krajnja instanca bio je Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija i time se objašnjava zašto smo tu rundu rešavanja kosovsko-metohijskog pitanja mi dobili, jer je Ahtisarijev plan propao u SB. Danas je krajnja instanca EU, čije su sve daleko najvažnije zemlje priznale Kosovo kao nezavisnu državu i EU i njeni funkcioneri ne kriju mnogo na čijoj su strani.

    Posle holandskih trupa, odlazak sa KiM najavili su i Nemci, a iz pokrajine svakodnevno stižu vesti o napadima na Srbe. Šta zvanični Beograd može da učini da se ti incidenti ne dešavaju?

    — Bila bi potrebna aktivnija politika gde državno rukovodstvo Srbije ne bi samo protestovalo. Ne mislim naravno ni na kakvu vrstu vojnog ili sličnog reagovanja. Vidimo da se mnoge manje zemlje-članice EU vrlo uspešno brane od pritiska iz Brisela ili Vašingtona i uspevaju da se izbore za nekakav minimum svojih nacionalnih interesa. Čini mi se da bi to mogla i Srbija, a da bi jedan od elemenata te aktivne politike morao da bude ne samo pažljivo držanje unutar okvira koji je odredila EU, već i uspostavljanje sasvim razumnih političkih zahteva. Bilo bi vreme da Beograd mnogo odlučnije postavi pitanje ozbiljnije zaštite Srpske pravoslavne crkve na KiM.

    U kojem pravcu će ići politika Redžepa Tajipa Erdogana posle referenduma, da li Vas je iznenadio „tesan“ ishod referenduma u Turskoj?

    — Njegova pobeda nije neočekivana, a on je političar koji dobro zna da je u presudnim stvarima svejedno da li si dobio 51,85 ili 60 odsto, važno je da si dobio. Dobio je mandat za vođenje vrlo ambiciozne spoljne politike i s obzirom na to da je on još jedan novi samostalan činilac pored velikih sila uneće dodatnu nestabilnost u sirijsku situaciju. Turska hoće svoj deo kolača u Siriji i taj nesrećan narod nema, bojim se, ničemu dobrom da se nada, pogotovo posle prve američke vojne intervencije u Siriji. Za razliku od Trampa, Barak Obama je uspeo da je izbegne. iako je povremeno davao ratoborne izjave.

    Posle intervencije u Siriji i slanja nosača aviona ka Severnoj Koreji, američki državni sekretar Reks Tilerson optužuje Iran za destabilizaciju Bliskog istoka. Plašite li se Trećeg svetskog rata?

    — Ne, ali plašim se sve većeg broja vojnih sukoba na različitim tačkama u svetu i sve manjih izgleda da se oni smire. SAD imaju razloga da budu nezadovoljne Iranom ne samo iz tradicionalnih razloga, već zato što je jedan od prvih odgovora na američko bombardovanje Sirije bilo zajedničko saopštenje vojnih štabova Rusije, Sirije i Irana vrlo oštre sadržine. Navedeno je da će na svaki nov američki udarac biti odgovoreno istom merom bez ikakvog oklevanja i Tilerson nije mogao ništa drugo da uradi nego da izrazi nezadovoljstvo Iranom. Podsećam da je Obama vodio politiku koja se mnogima nije dopadala, ali je ipak pazio da svoje agresivne spoljnopolitičke poteze nekako uravnotežava i strahovito mu je bilo stalo, uprkos velikom protivljenju u Americi, da sklopi jedan važan sporazum sa Teheranom. Bombardovanjem Sirije taj sporazum je doveden u pitanje. Obamu je nasledio Tramp koji se pojavio sa krajnje miroljubivim porukama u inauguracionom govoru, ali su njegovi postupci doveli u pitanje svetski mir. Tome ide u prilog i trijumfalistička reakcija glavnih američkih medija iz koje smo mogli da pomislimo da je Tramp uradio nešto za šta se dodeljuje Nobelova nagrada za mir, a ne da je bombardovao Siriju i to pod vrlo nerazjašnjenim okolnostima.

    Da li je i za Vas vest da britanska premijerka raspisuje vanredne parlamentarne izbore — šokantna?

    — Sa njene strane, to je bio vrlo pametan potez. Vrlo neobično za Veliku Britaniju, ona se kao predsednica Vlade, zadužena da sprovede „bregzit“, našla na udaru jedne krajnje neobične koalicije. Dom lordova, visoka sudska instanca i javno mnjenje počeli su da osporavaju referendumsku odluku i ona nije mogla ništa pametnije da uradi nego da predloži raspisivanje izbora i da time baci rukavicu svojim konkurentima. Sada treba videti hoće li laburisti ili neka druga politička stranka imati smelosti da kažu „mi idemo na ove izbore sa platformom koja podrazumeva novi referendum ili relativizovanje te odluke“. Ako nema drugog izbora, Mejova će ići sa platformom priznavanja „bregzita“ i sprovođenja te odluke.

    Kakva je situacija u Francuskoj pred predsedničke izbore?

    — Tamo je vanredno zanimljiva situacija, jer postoji samo jedan kandidata za koga bi se moglo reći da je kandidat establišmenta — Emanuel Makron, koji je trenutno za pola procenta ispred Marin le Pen. Ona osporava postojeći politički sistem u Francuskoj sa desna, dok Žan Lik Melanšon to čini sa leva. Melanšon i Fransoa Fijon imaju tri i po do četiri odsto manje od vodećih kandidata, uz veliki broj neopredeljenih birača. Kolika je politička kriza vidi se po tome da i Le Penova i Melanšon otvoreno govore da Francuska treba da napusti EU i NATO. Najzanimljiviji kandidat je Fijon, jer je direktni eksponent katoličke Francuske, koja se prvi put vraća u politiku posle nekoliko decenija. On ima neobično ambiciozan ekonomski program, krajnje neoliberalan po kojem bi otpustio pola miliona ljudi iz državne službe, povećao radnu nedelju sa 35 na 39 sati, što bi u zemlji kao što je Francuska izazvalo tektonski poremećaj. Fijon se zalaže za punu obnovu katoličkih vrednosti, ne bi napuštao EU, ali želi daleko bolje odnose sa Ruskom federacijom.

    U svetlu svih dešavanja na svetskoj političkoj sceni, kakvu bi Srbija trebalo da vodi spoljnu politiku?

    — Šansa za Srbiju postoji ako promišljeno vodi aktivniju spoljnu politiku oslanjajući se na ono što je već i u sadašnjem spoljnopolitičkom položaju dobro, a to je da ima sve bolje odnose ne samo sa EU, nego i sa Rusijom i Kinom.

     

    Tagovi:
    Bregzit, predsednički izbori, NATO, EU, Leon Kojen, Edi Rama, Hašim Tači, Redžep Tajip Erdogan, Severna Koreja, Albanija, Sirija, Kosovo i Metohija, Velika Britanija, SAD, Francuska, Kina, Srbija, Rusija, Turska
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga