08:19 23 Septembar 2019
Slušajte Sputnik
    Nataša Kovačević

    Kako sam pobedila smrt — Nataša Kovačević (video)

    © Sputnik / Radoje Pantović
    Intervjui
    Preuzmite kraći link
    0 370
    Pratite nas

    Nakon što se posle teške nesreće, u kojoj je ostala bez noge, vratila košarci, Nataša Kovačević ne prestaje da iznenađuje. Nekadašnje krilo srpske reprezentacije, predsednica je ŽKK Crvena zvezda, osvajača duple krune. Heroina košarke objavila je ispovest „Koraci”, o tome kako je zahvaljujući ljubavi i onome što je naučio sport, pobedila smrt.

    Rekli bismo da hipoteku na autobiografske memoare imaju važni i uspešni ljudi u dosta kasnijim godinama života. Vi ste to uradili pre 24. rođendana na predlog izdavačke kuće Vukotić medija”. 

    — Kada su mi predložili da napišem autobiografiju, na samom početku bila sam skeptična, jer danas svi pišu, svi izbacuju knjige. Ali kad sam shvatila da ću pisati u saradnji sa Aleksandrom Miletićem, koji je novinar „Politike” i blizak prijatelj moje porodice, pristala sam, on mi je ulio samopouzdanje. Dvadeset dve godine života nisu dovoljne da se napiše autobiografija, ali nakupilo se životnog iskustva. Nadam se da je knjiga prenela sve one poruke koje sam želela da prenesem. Ja sam u potpunosti zadovoljna. 

    Dobar deo knjige „Koraci” govori o vašem odrastanju u beogradskom naselju „Pet solitera”. U porodici ste se družili kroz sport, to je danas prava retkost. Takođe, više puta pominjete koliko vas je ulični basket zapravo odredio u životu. Kažete da je taj teren odredio vaš karakter, odnos prema ljudima i košarci…

    — Srećna sam što sam imala takvo detinjstvo, bez obzira na nemaštinu i bombardovanje, moji roditelji su se trudili da to što manje osetim. Podrška porodice je najvažnija, to sam znala i pre nesreće. Žao mi je što zbog pojave moderne tehnologije današnja deca nemaju takvo detinjstvo, zbog telefona i kompjutera malo vremena provode napolju. Brat i ja smo čitavo detinjstvo proveli na košarkaškom terenu. Taj ulični teren je bio pun ljudi. Ako ujutro izgubite „tri na tri”, ne možete ponovo da igrate do uveče, ne možete da dođete na red. Brat me je prozvao EPP, jer sam uletala na teren u pauzama i šutirala, kao reklamni blok. Roditelji su nas slali po hleb i mleko u papučama, da bi se vratili kući, ali mi smo igrali i u papučama, pa i bosi. 

    Nataša Kovačević
    © Sputnik / Aleksandar Milačić
    Nataša Kovačević

    U knjizi govorite i o tome kako ste videli svoju otkinutu nogu i shvatili da više nema košarke u vašem životu. To deluje zastrašujuće, ali zapravo navodi na zaključke o tome koliko je sport važan, koliko se kroz njega čovek gradi kao zdrava, čvrsta ličnost. Posebno fascinira činjenica da ste i u takvom stanju gledali da pomognete drugima. Kako je to moguće? 

    — Kroz sport se pre svega gradi vaspitanje, ono je osnova svega. Mislim da me je vodila snaga našeg mentaliteta, ljudi sa ovog podneblja navikli su da se bore. Naučili su da se na pravi način bore protiv svega. To je nekako duboko urezano u nama, zato smo takvi. Baš zbog toga volim što sam iz Srbije, zbog tog specifičnog mentaliteta. Život nas uči da se ne predajemo. To je ono što sam radila posle nesreće. Razmišljala sam korak po korak, nesreća se desila, izgubila sam deo noge i šta sad! Mogu čitav život da provedem u vraćanju na to što se desilo i pitam se šta bi bilo da sam ušla u autobus pet minuta kasnije ili da sam potpisala za drugi klub. Ali time ništa ne dobijam. Jedino što mogu da uradim je da dam svoj maksimum za sadašnjost, za vreme koje mi je dato. Pomogla je podrška svih ljudi tamo, javnosti ovde u Srbiji, ali najvažnija mi je bila podrška porodice i bliskih prijatelja. 

    Tokom lečenja na VMA jedan od lekara insistirao je da pogledate njegov skok s padobranom. To je verovatno bio deo terapije, on je očigledno znao kolika je Vaša snaga. 

    — Bila sam zakovana za krevet kada je doneo snimak, rekao je, moraš da pogledaš, ja sam skakao pre par meseci iz aviona, moraš da pogledaš, ti to moraš da probaš, ja ti to dajem kao zadatak.

    Tada još nisam ni počela da hodam, razmišljala sam: Bože, šta priča ovaj, ja samo želim da prohodam, da odem s drugaricama na piće, da odem na fakultet, ko još razmišlja o skoku iz aviona. Međutim, kad sam pogledala snimak, dobila sam dosta pozitivne energije, rekla sam sebi: pa ja ovo moram da probam, izgleda fenomenalno! Posle svega nekoliko meseci, kada sam skočila iz aviona, to je bio osećaj koji ne može da se opiše. To je neverovatan osećaj slobode. Preporučujem svima da probaju. Postoji doza straha, veče pre razmišljala sam: jao pa ja ću sutra iz aviona gledati dole, ničeg neće biti ispod mene. U momentu kada skočite, straha nigde nema. Pitala sam se zašto sam se toliko plašila. To je toliko prelep osećaj, mogu slobodno da svima preporučim. To je neverovatno životno iskustvo koje definitivno mora da se proba. 

    Neposredno posle odluke da završite karijeru postali ste predsednica ŽKK Crvena zvezda. Kako iz direktorske pozicije izgleda klub, u čemu se razlikuje od igračkog? Na koji način vidite sada igračice, mnoge od njih su čak i starije od Vas?

    — Čime god sam se bavila, uvek sam bila najmlađa. Ali sam presrećna što sam od avgusta prošle godine predsednica Crvene zvezde, to je velika čast za mene, ali još veća odgovornost. Svaki početak je sam po sebi težak i bilo je teško da se iz košarkaških patika premestim u fotelju iz koje bi trebalo da radim. Svesna sam svojih mogućnosti, okupila sam dobar tim da zajedno napravimo što bolje uslove za rad sa mladim devojkama. U seniorskoj ekipi su sve mlade devojke, to su mlade juniorske i kadetske reprezentativke. Ove godine smo osvojili duplu krunu, prvenstvo države i kup. To je ogroman uspeh s obzirom koliko je ekipa mlada. Moramo da počnemo da ulažemo u žensku košarku, sva lepota je u tom sportu, srce mi se cepa kada vidim da se gase klubovi sa velikom istorijom kao što je moj Voždovac. Imam neki novi cilj i trudiću da dam sve od sebe, pre svega da devojkama stvorimo neophodne uslove za rad, kako bi ostale ovde.

    Slično:

    Izumire li košarka u Srbiji
    FIFA odlučila: Svetsko prvenstvo 2026. sa 48 reprezentacija
    Kakvu podršku navijača želi ruska reprezentacija
    Tagovi:
    detinjstvo, snaga, hrabrost, knjiga, sport, Srbi, košarka, saobraćajna nesreća, ŽKK "Crvena Zvezda", Nataša Kovačević, Mađarska, SAD, Srbija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga