01:22 18 Jul 2019
Slušajte Sputnik
    Mihajlo Pantić

    Kako su sitni činovnici postali veliki vernici

    © Sputnik /
    Intervjui
    Preuzmite kraći link
    Valentina Bulatović
    0 200

    Često kažem studentima da je zgradu lako srušiti: treba pronaći zlatni presek, postaviti eksploziv i malo uživati u pogledu na nju dok se ruši... Ali, hajde da je napravimo. E, to je malo teže, kaže pisac, profesor i književni kritičar Mihajlo Pantić.

    Novu Pantićevu proznu zbirku „Kada me ugleda ono što tražim“, koju je objavio beogradski „Arhipelag“, čini petnaest priča o običnim ljudima i njihovoj svakodnevici koja ih nepredvidivim i neočekivanim stazama vodi ka jedinom, neizbežnom cilju. „Sve što radimo, radimo uoči smrti“, kaže jedan od junaka ovih priča. Pantićevi junaci u međuvremenu vole, druže se, pecaju, sećaju se, greše, praštaju, uče da žive.

    „Smrt je neka vrsta tematskog autoriteta. Na tom pitanju pada filozofija, a književnost je pronašla šeherezadinski model zavaravanja: pričam ti priču da bismo bar na trenutak zaboravili na sopstvenu konačnost. Moćni kontrapunkt, do kojeg je meni veoma stalo, jeste ljubav — ona ne može da ukine tu misao, ali može da osmisli naše živote“, kaže Mihajlo Pantić u razgovoru za Sputnjikovu „Orbitu kulture“.

    Jedan od junaka u Vašoj zbirci kaže da je pogled u more — pogled u smrt. Mnogo pišete i o reci i poznato je da je veoma volite. Može li se reka shvatiti kao život, a more kao smrt, kako Vi vidite tu simboliku vode?

    — Sećam se davnog razgovora s Jovanom Hristićem koji mi je, citirajući nekog filozofa, rekao: „Reci mi koji element voliš i reći ću ti ko si“. Taj element je, definitivno, more. Monterlan kaže, a Andrić ga citira: „Pogled na more je pogled na našu konačnost“. Valjda zato što je beskonačno. Morate priznati da kad stanete pred pučinu imate vrlo jak osećaj samoprisustva, tada je vaše postojanje intenzivno, baš zato što ste „pred tim silama nemerljivim“. A reka je deo moje svakodnevice, odrastao sam pored Dunava. On će još dugo odlaziti, generacijama i generacijama, i nikada neće otići, a kad mi odemo, to će biti definitivno.

    Jedna Vaša junakinja obraća se uglednom piscu, zahvaljuje mu što joj je pomogao da pronađe istinu: odlučila je da se zamonaši i da napusti muža i malu decu. Sam pisac je zatečen i oseća izvesnu nelagodu zbog toga. Da li se Vama desilo da Vaše priče izazovu efekat potpuno suprotan od željenog?

    — Priča ima onoliko verzija koliko ima čitalaca. Svako reaguje na priču tako što traži paralelu ili sličnost u svom iskustvu. Ova priča je, recimo, nastala od neka tri, četiri fleš iskustva. Jednom sam na Ušću video starijeg čoveka koji vozi blizance u kolicima. To mi je bilo zanimljivo, ništa drugo. Potom me je pre nekoliko godina na ulici zaustavio gospodin koji me je oslovio imenom i pitao kako sam. Nisam znao ko je čovek. Ispostavilo se da je to neki moj drug iz detinjstva kog nisam video decenijama. Najzad, u novobeogradskom Bloku 21 izgrađena je crkva. To je bio najbezbožničkiji deo planete, podignut u bari, u pesku. Tu su živela deca nove klase i vere, oficiri, niži državni službenici koji su odbijali svaki religijski impuls. A onda, turbulencije i preokreti: ljudi koji su počeli kao skeptici, agnostici, završili su kao religijski mistici. Sve su to konkretni podsticaji iz realnosti.

    Mihajlo Pantić, gost novinarke Sputnjika Valentine Bulatović
    © Sputnik /
    Mihajlo Pantić, gost novinarke Sputnjika Valentine Bulatović

    U jednoj od priča opisujete dolazak Branka Ćopića u jednu beogradsku osnovnu školu. To je veliki dan, svi su uzbuđeni, i deca i profesori. Da li je moguće zamisliti takav doček nekom piscu u današnjoj školi?

    — U vezi s tim imam mnogo neverovatnih anegdota… U Beču, na književnoj večeri, skupio se građanski sloj koji je u Beču vrlo jak… I domaćin koji me je predstavlja kaže: „Posebno mi je zadovoljstvo da pozdravim našeg uvaženog pisca Pantu Mihajlovića“. Eto, vidite! Kad je dolazio Ćopić, mi smo cičali. Svi su bili uzbuđeni, čak su i socijalistički nastavnici koji su glumili strogoću bili meki kao pamuk. Danas je sve potpuno suprotno, jer se promenila uloga književnosti u našim životima. Nisam siguran da bilo kom dvanaestogodišnjaku ovde ili u Evropi znači bilo koji pisac, kakav god da je.

    Šta se promenilo? Da li je to primat vizuelnog nad verbalnim ili nešto drugo?

    — Civilizacija ide u pravcu vizuelnog analfabetizma. U današnjoj štampi dominiraju slike s naslovima koji nemaju veze… naprosto nas pretrpavaju. Književnost iziskuje čovekovo vreme. Da biste pročitali moju knjigu skromnog obima, morate da date jedan dan svog života. A da li smo spremni da postanemo pasivni konzumenti vizuelnih sadržaja koji ne moraju da razmišljaju kako izgleda Ana Karenjina, jer je ona Sandra Bulok, na primer? Svako ko je čitao Anu Karenjinu, u njoj je video ljubav svog života. To je jedna vrsta individualizacije. A ovo što se sada naziva književnošću samo je serijska produkcija stereotipa. Pisci bestselera su vrlo slični radnicima u fabrici: stvaraju proizvod koji zadovoljava ciljnu grupu, odnosno, ima tržišnu vrednost. Ja to predajem na kreativnom pisanju — šest ili sedam stereotipa bez kojih ne možete da napišete scenario. Ako isključite romansu u pokušaju, Vi radite pogrešan domaći zadatak. Ali to nije umetnost.

    Vi ste u NIN-ovom žiriju. Da li nailazite na te stereotipe u romanima koji konkurišu za NIN-ovu nagradu?

    — U izvesnom procentu, da, ali kad dođete do užeg izbora, do deset, dvanaest knjiga, odgovorno tvrdim, nećete izgubiti dan. To je književnost, ostalo je produkcija. I to je legitimno, ali nije legitimno da čovek koji se ispoveda sopstvenom kompjuteru pomisli da to mora da bude shvaćeno kao književno relevantna činjenica. Mislim, međutim, da je naša književnost bolja od svoje socijalne akustike, socijalnog refleksa. To potvrđuje podatak koliko je knjiga srpskih pisaca prevedeno poslednjih 15-20 godina. Ivu Andrića prevode na korejski. Zar to nije činjenica kojom bismo morali da se podičimo? Crnjanski — knjiga godine u Francuskoj. Ceo Tišma je preveden u Nemačkoj, Albahari ima ne znam koliko prevoda u svetu. Time treba da se hvalimo i ponosimo!

    Kako vidite nove generacije, svoje studente? Mnogi profesori kažu da mladi ljudi ne umeju da komuniciraju, da su mnogo manje obrazovani. Da li je zaista tako?

    — Moje iskustvo profesora je najbolji deo mene. Mogu samo da im zahvalim što me čine mlađim nego što jesam. Na neki način me podstiču da budem koncentrisan, da pokušam da razumem šta rade. Uvek ima darovitog sveta koji je spreman da se posveti do kraja, da uči, da misli, da razgovara, da zauzme pozitivan, konkretan i konstruktivan stav. Ja ih zovem „čuvari vatre“. Svakodnevica je takva kakva je. Nema potrebe da je nagrđujemo. Ona je dovoljno nagrđena. Svet u kom živimo je užasan i radi protiv pojedinca, ali na nekim ostrvima, u oazama, i dalje živi neki plamičak. Često kažem studentima: Zgradu ćemo lako srušiti, to nije problem. Nađete zlatni presek, gurnete tri eksploziva, ako treba, malo uživate dok gledate kako se nešto ruši, ali hajde da je napravimo. E, to je malo teže!

    Tagovi:
    Mihajlo Pantić
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga