03:56 20 Jun 2019
Slušajte Sputnik
    Vanja

    Na delu je globalno bunilo: Samo u Srbiji nema rusofobije

    © Sputnik / Aleksandar Milačić
    Intervjui
    Preuzmite kraći link
    Valentina Bulatović
    3710

    Srbe i Ruse ujedinjuje to što ratuju srcem, a ne glavom. S nama se ne može kalkulisati i zbog toga smo nepobedivi, kaže u razgovoru za Sputnjikovu „Orbitu kulture“ Katarina Morozova.

    Rusku glumicu i scenaristkinju Katarinu Morozovu u Beograd i Srbiju dovela je, kako kaže, ljubav prema jednom muškarcu. Opčinjenost bratskom slovenskom zemljom i njenom kulturom, pomešana s ljubavlju prema glumi i pozorištu, nadahnula ju je da u Beogradu pokrene ruski teatar.

    „U Ruskom domu u Beogradu ranije je postojalo pozorište koje su još davno osnovali migranti. Ono je, nažalost, zatvoreno nakon Drugog svetskog rata. Želim da obnovim tu tradiciju. Ovde sam upoznala glumce koji su veoma traženi, poput Miloša Bikovića, Danila Kovačevića, Andreja Šetpekovskog, Jevgenija Kovačevića. Teatar je već registrovan, postoji tim, postoji dobra scena u Ruskom domu. Sada je potrebno postaviti predstavu koja će odjeknuti, koja će biti upečatljiva i koja će privući ljude“, priča Katarina Morozova.

    Kakav će biti repertoar ruskog pozorišta, šta će ono doneti publici u Srbiji?

    — Saglasili smo se da to ne treba da bude samo ruski teatar, s ruskim predstavama, ruska klasika na srpskom jeziku, nego teatar koji je po nečemu jedinstven. On bi mogao da postavlja i klasične predstave i predstave s improvizacijom. To bi bio način da se privuku raznovrsna publika, stari, mladi. Mislim da teatar improvizacije može da privuče gledaoce i da se bolje upoznaju s ruskom kulturom, jer se može napraviti projekat u kojem gledalac učestvuje u ruskim običajima. Možemo da napravimo ruski bal, s ruskim plesom i običajima, uz odlomke iz ruske klasike. Pozorište bi moglo da bude otvoreno za tri meseca. Imamo ideju da napravimo i predstavu posvećenu 100. godišnjici Revolucije.

    Jedna od ideja je i postavljanje drame koja bi se bavila srpsko-ruskim odnosima?

    — Kada sam pročitala knjigu „Srpsko-ruski bratski odnosi“ Zorice Peleš, pomislila sam da po njoj može da se napravi interesantan scenario, jer ta knjiga opisuje naše veze i istorijske odnose tokom dugog vremenskog perioda. Ako bi se tu dodala još umetnička linija, ljubavna, muško-ženska koja je svima interesantna, mogla bi da se napravi drama, kao i scenario za film. To bi bili odnosi Rusije i Srbije u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. To je veoma važno i veoma aktuelno ako imamo u vidu sadašnju političku situaciju.

    Angažovani ste na raznim scenama u Moskvi, a najviše u sopstvenom „Open teatru“ — pozorišnom eksperimentu koji na temeljima učenja Konstantina Stanislavskog istražuje mogućnosti glumačke improvizacije. Šta Vas je zainteresovalo za tu vrstu teatra?

    — Teatar improvizacije je poseban po tome što niko ne zna kakva će biti predstava i kako će se završiti, ni glumci, ni gledaoci. Improvizacija se rađa ovde i sada — glumci ne znaju u kakvim će se okolnostima naći, šta će igrati, kakvi će biti konflikt, rasplet, finale. U teatru je angažovano 50 odsto profesionalnih glumaca, neki od njih su zajedno sa mnom učili na pozorišnom institutu, a 50 odsto su oni koji su završili moj glumački trening „Ključ Stanislavskog za život i stvaralaštvo“.

    Ova ideja postaje sve popularnija, samo u Moskvi postoji pet teatara improvizacije. To, međutim, uopšte nije nova ideja, još je Mejerhold radio na improvizaciji, u njegovo vreme su postojali mali kamerni teatri u kojima su gledaoci učestvovali u predstavi. Verujem da je budućnost pozorišta u tome da u njemu učestvuju gledaoci, da oni budu u centru događaja, da ih sami stvaraju. U Moskvi je sada veoma popularan i takozvani inverzivni teatar, koji podrazumeva da su gledaoci potpuno uključeni u dramu. To je 5D pozorište koje podrazumeva i mirise, zvuke, dodire. Ono potpuno oživljava vreme u kojem je drama pisana, daje gledaocima potpuni osećaj učestvovanja u onome što je opisano u drami. Tu nema improvizacije, to je samo potpuno poniranje u epohu. Ukoliko bi se to povezalo s improvizacijom, efekat bi bio još potpuniji.

    Vaš pozorišni kurs nema samo umetnički nego i psihoterapeutski potencijal. Na koji način „Ključ Stanislavskog“ povezuje umetnost i psihologiju? 

    — Stanislavski je bio genije, potpuno je prevazišao sudbinu. On nikada ne bi napisao „Sistem Stanislavskog“ u sedam tomova i „Moj život u umetnosti“ da nije jednom prilikom pao tokom predstave, jer je doživeo infarkt. Pola godine je bio prikovan za krevet i to mu je dalo mogućnost da napiše ono što je nosio u sebi. To nije samo glumačka, nego i psihološka škola, filozofsko učenje. On je u mnogo čemu pretekao psihološka učenja koja su sada veoma popularna: transfer ka realnosti, vizualizacija. Moj trening predstavlja ljudima osnovne elemente tog sistema. Najvažnija tekovina sistema Stanislavskog jeste kretanje od unutrašnjeg ka spoljašnjem. Da bi glumac živeo na sceni kako treba, on mora da uključi svoje podsvesno sećanje i da kroz njega uroni u događaj. Tada njegova fizika i mimika počinju da žive u skladu s tim osećanjem. To ne radi samo na sceni, to je praska koja omogućava čoveku da kontroliše svoja osećanja i da živi harmoničnije. Mi donosimo odluke u skladu sa svojim osećanjima. Kada možemo da kontrolišemo emocije, možemo da razumemo ono što želimo.

    Spomenuli ste političku situaciju. Rat je, nažalost, veoma aktuelna tema. Kako vidite sadašnju globalnu situaciju, Rusiju i njenu ulogu u svemu tome?

    — I u Evropi i u Americi sveprisutna je rusofobija. Srbija je verovatno jedini izuzetak. Smatram da upravo zbog toga treba da podržavamo jedni druge, jer je, nažalost, u toku globalno bunilo. Ljudi više ne znaju u šta da veruju. Vodi se informativni rat, a tome se može suprotstaviti jedino umetnost. Ona otvara srce, kako je govorio Stanislavski, otvara emotivno sećanje. To je i ono što ujedinjuje Ruse i Srbe — mi ratujemo srcem, ne umom, zbog toga smo nepobedivi, u to sam apsolutno uverena. Ne može se kalkulisati s nama, jer mi razmišljamo srcem. Zbog toga verujem u naše snage.

     

    Tagovi:
    psihoterapija, glumica, gluma, publika, pozorište, Orbita kulture, Ruski dom, Konstantin Stanislavski, Ekaterina Morozova, Miloš Biković, Srbija, Rusija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga