18:29 27 Novembar 2020
Slušajte Sputnik
    Intervjui
    Preuzmite kraći link
    Piše
    71285
    Pratite nas

    Kada su pre 16 godina, 11. septembra 2001, oteti putnički avioni udarili u kule bliznakinje u Njujorku i u Pentagon, i Amerika i svet bili su šokirani, a taj šok je onda prerastao u solidarnost s napadnutom Amerikom i podršku njenom napadu na Avganistan, na talibane i vođu Al Kaide Osamu bin Ladena, kome su pružali utočište.

    Godinu i po dana kasnije, međutim, Amerika je zloupotrebila i 11. septembar i podršku koju je zbog njega dobila, napadom na Irak koji nikakve veze nije imao s napadom na Ameriku, a nije imao ni oružje za masovno uništenje kao što su tvrdili američki zvaničnici i njihovi britanski saveznici, pravdajući svoju nezakonitu agresiju.

    U međuvremenu su se nagomilali i dokazi o prikrivanoj umešanosti Saudijske Arabije u napade 11. septembra, a i inače se i sama zvanična verzija događaja pokazala kao puna nelogičnosti i rupa.

    Šta je sve prikriveno 11. septembra? Da li je američka neokonzervativna elita, koja je tada sedela u vrhu administracije Džordža Buša Mlađeg, priželjkivala upravo ovakav događaj kako bi sprovela svoju agendu i učvrstila američku globalnu dominaciju?

    O ovim su pitanjima u „Novom Sputnjik poretku“ razgovarali istoričar Saša Adamović i novinar Jovan Džon Bosnić.

    „Teroristički napad 2011. godine je veliki i značajan istorijski događaj, koga mnogi porede sa drugim značajnim istorijskim događajem, napadom Japana na Perl Harbur“, navodi Saša Adamović.

    „To nije bez razloga, jer postoji mnogo toga zajedničkog, pre svega u odnosu na posledice koje su izazvali. I tog decembra 1941, kao i u septembru 2001, desio se značajan zaokret u američkoj spoljnoj politici. U 21. veku, u kome živimo već 17 godina, nije bilo godine bez rata, i možemo reći da sve vreme živimo u jednom istom ratu koji je iza sebe ostavio milione mrtvih i raseljenih.“

    Saša Adamović kaže da mu se čini da je „najbolje objašnjenje 11. septembra dao doajen američke spoljne politike Henri Kisindžer u svojoj knjizi ’Diplomatija‘, koja je objavljena nekoliko godina pre samog događaja.

    On kaže da je Amerika, završetkom Hladnog rata u kome je odnela pobedu, izgubila dva dotadašnja stuba svoje spoljne politike, na kojima ju je i gradila — ideološkog neprijatelja u vidu komunizma, i osećaj fizičke ugroženosti jer bivši Sovjetski Savez više nije bio pretnja.

    „Napadom 11. septembra Amerika je ponovo dobila ta dva stuba svoje spoljne politike. Dakle, osećaj fizičke ugroženosti jer se pokazalo da je moguć i napad na Ameriku, a dobili su i ideološkog neprijatelja u obliku islamskog fundamentalizma.“

    Imajući to u vidu, indikativnim se čini što je već 20. septembra 2001. tadašnji američki predsednik Džordž Buš Mlađi rekao: „Kroz suze vidim priliku“. Na sličan je način 11. septembar, kao priliku za Ameriku, komentarisala i Bušova savetnica za nacionalnu bezbednost Kondoliza Rajs: „Ako su raspad Sovjetskog Saveza i 11. septembar stvorili veliki preokret u međunarodnoj politici, onda ovo nije samo period smrtne opasnosti, nego i ogromne prilike. Amerika i naši prijatelji i saveznici moraju ovu novu povoljnu priliku odlučno da iskoriste“.

    „Za vojno-industrijski kompleks, koji upravlja američkom politikom, bilo koja vrsta napada pruža izgovor. Oni su nas napali, i nama je sad dozvoljeno da radimo šta hoćemo, i bilo gde — u Avganistanu, u Iraku…“, objašnjava Džon Bosnić.

    Oba Sputnjikova sagovornika saglasna su u sumnji da je 11. septembar na neki način planiran iznutra, a ovakvim sumnjama osnovu daje i Projekat za novo američko stoleće (Project for New American Century), neokonzervativni tink-tenk čiji je proklamovani cilj bila „promocija globalnog liderstva Amerike“.

    Godinu dana pre napada Projekat je objavio izveštaj pod naslovom „Ponovna izgradnja američke odbrane: Strategija, snage i resursi za novi vek“, u kome se zagovara pojačano američko vojno prisustvo širom sveta uz, naravno, povećano izdvajanje budžetskog novca za vojsku, a navodi se i da je to što oni žele malo verovatno „osim u slučaju katastrofičnog i kataklizmičkog događaja — kao što bi bio novi Perl Harbur“.

    Upravo to, novi Perl Harbur uslediće 11. septembra 2001, a naročito je važno napomenuti da su čelnici Projekta devet meseci ranije zauzeli važne funkcije u Bušovoj administraciji — Dik Čejni postao je potpredsednik SAD, Donald Ramsfeld sekretar za odbranu, njegov zamenik bio je Pol Volfovic…

    Štaviše, istom krugu neokonzervativaca, ukazuje Saša Adamović, pripada i Filip Zelikov, „prijatelj Kondolize Rajs, operativni direktor komisije o 11. septembru, koja je trebalo da istraži sve okolnosti tog napada. Ali on je zapravo pripremio zvanični narativ i dopušteni način mišljenja o 11. septembru.  U njegovoj biografiji pored ostalog i piše da je stručnjak za formiranje javnih narativa.

    Taj narativ o 11. septembru traje i dan-danas, iako su u međuvremenu objavljene brojne knjige i dokumentarni filmovi koje su taj narativ poprilično uzdrmale.“

    „Narativ formiraju država i kontrolisani mediji. Najbolji primer te veze je brak državnog podsekretara Džejmsa Rubina i zvezde Si-En-Ena Kristijane Amanpur“, podseća Džon Bosnić, i objašnjava mehanizam kojim je sprečeno ozbiljnije preispitivanje 11. septembra: „Svako ko preispituje zvaničnu verziju proglašava se za teoretičara zavere, ludaka. Time se onemogućuje bilo kakva debata, a to je odlična vrsta cenzure.“

    Tagovi:
    tajna, 11. septembar 2001, Amerika, Jovan Džon Bosnić, Saša Adamović
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga