13:15 20 Oktobar 2018
Slušajte Sputnik
    Pisac i novinar Nenad Novak Stefanović

    U Andrića su bile zaljubljene sve beogradske gospođe

    Aleksandra Rašković
    Intervjui
    Preuzmite kraći link
    Valentina Bulatović
    Kulturni kutak (67)
    1133

    Ivo Andrić je bio uštogljen, ali su ga beogradske gospođe veoma volele. Verovatno zato što je bio galantan. Kakve je samo posvete pisao! U vreme kada nije bilo ni radija, ni televizije, a film se tek pojavio, Andrić je umeo da osvoji ženska srca lepim rečima, priča u razgovoru za Sputnjikovu „Orbitu kulture“ novinar i pisac Nenad N. Stefanović.

    Raznolika beogradska zdanja svedoci su burnih istorijskih i društvenih promena, ali i intimnih ljubavnih priča znamenitih žitelja srpske prestonice. Vladarski parovi dinastija Obrenović i Karađorđević, Ivo Andrić, Milutin Milanković, Branko Ćopić, Đorđe Vajfert ili Petar Lubarda neke su od ličnosti čije su sudbine oplemenile pojedine prestoničke zgrade, u koje danas ulazimo, a da i ne znamo kakve nam priče prećutkuju. O tome nam u knjizi „Vodič kroz ljubavnu istoriju Beograda“ govori Nenad Novak Stefanović. 

    „Kada sam prvi put bio gost Beča, njihov gradski arhitekta me je vozio kroz grad, ja sam se divio, a on mi je rekao: ’Ma, hajte, molim Vas! Što se divite Beču? Nema na svetu takvog muzeja na otvorenom kao što je Beograd’. Dovoljno je proći kroz Ulicu Kralja Petra, koju krase i zdanja znamenitih ruskih arhitekata, i tursko-balkanski stil ’Znaka pitanja’, i Udbina zgrada u posleratnom stilu socrealizma, i naš čuveni srpsko-vizantijski stil, i mnoštvo primera moderne. Sve je građeno tamo gde je bilo mesta i, zaista, u Beogradu ćete proći kroz sve stilove koji postoje“, priča Nenad N. Stefanović.

    Zdanja koja opisujete u knjizi nisu uvek velelepna. Nije reč samo o domovima poznatih parova, nego i o drugim objektima koji čuvaju tragove znamenitih ljudi, poput Varoške bolnice koju su podigli knez Mihailo Obrenović i kneginja Julija Hunjadi. Od čega je krenula Vaša inspiracija, od ljudskih sudbina ili od samih zdanja?

    — Pošao sam od zdanja, nakon istraživanja u arhivama i memoaristici, imao sam potrebu da zakoračim u njih, da lupim nogom o pod, da stavim ruku na zid, da osetim vreme sakriveno u zidovima. Tako sam, recimo, došao do priče o knezu i kneginji – preko priča o Prvoj varoškoj bolnici, u kojoj se sada nalazi Muzej srpske medicine. Knez Mihailo se oženio Julijom Hunjadi koja je bila dvorska dama u Beču. Bio je proaustrijski orijentisan, hteo je da cela Srbija bude nalik na Beč. Za uzor je uzeo jevrejsku bolnicu u Berlinu, ali je rekao: „Srpska bolnica mora biti modernija“. Naša bolnica, Prva varoška, imala je podno grejanje, tekuću vodu, prvu u Beogradu. Tu su bili sistemi ventilacije u prozorima u vreme kada se nije znalo za mikroorganizme, ali se verovalo da u vazduhu ima nečeg i štetnog i lekovitog i da on treba da se provetrava. Te bolničke sobe su bile ledene. Imale su stalno provetravanje, iako su se ljudi i u ono vreme plašili promaje. Pacijenti su se pokrivali ćebadima, ali je vazduh bio kao kod Tomasa Mana u „Čarobnom bregu“.

    Koja su to još zdanja koja krase Beograd, koja danas možda i ne primećujemo, a koja su za vreme kada su podignuta bila nešto potpuno novo i krajnje moderno?

    — Škola „Kralj Petar“, podignuta 1905. godine. Imala je fiskulturnu salu koja se, međutim, dugo nije koristila za fiskulturu, nego je vajar Ivan Meštrović pravio u njoj svoje monumentalne spomenike, recimo Pobednika s Kalemegdana. Ta sala je imala visinu i bila je idealan atelje. Tu su bili i školski toaleti s tekućom vodom. Konak Kneginje Ljubice je takođe bio iskorak — iz onog turskog ka evropskom stilu gradnje. Spomenuo bih kao vrlo značajnu i zgradu Patrijaršije srpske koju je radio ruski arhitekta Viktor Lukomski. To je fantastično zdanje u kojem su spojeni moderni i vizantijski stil. 

    Jedna od specifičnosti naše prestonice je upravo to što su dosta tragova u njoj ostavili ruski arhitekti. Nama je danas najpoznatiji Nikolaj Krasnov.

    — Koliko sam uspeo da nađem po arhivama, bilo ih je 77, imali su svoje udruženje. Krasnov je imao državnu funkciju, bio je upravnik Centra za monumentalnu gradnju, a bio je i dizajner. Nema stvari koju je kralj Aleksandar hteo da postavi kao državnu, monumentalnu, a da Krasnov nije bio uključen u nju. On je, recimo, radio enterijer Skupštine Srbije. To je nešto najlepše što imamo od enterijera kod nas. Ja bih, međutim, istakao i generala Baumgartena. On je autor izvanrednog zdanja starog generalštaba koje, nažalost, nije dostupno ljudima. Reč je o kamenoj zgradi u Kneza Miloša 33, u kojoj postoji predivna sala s vitezovima koji kao da su došli iz vremena dvoboja. Često se govori da su ruske arhitekte ovde donele feudalizam, ruski ampir. Mnogi od njih su, međutim, doneli i petrogradsku modernu, takozvanu severnu secesiju, kao i lepe zgrade. Jedan od njih je i Grigorije Samojlov, koji je kao dete došao u Srbiju s ocem. Njegove su neke od predivnih zgrada moderne, kao što je Pozorište na Terazijama, bivši Fond Narodne banke, ili, recimo, jedna predivna zgrada u Puškinovoj 5, u kojoj je rezidencija američkog ambasadora. Na mnogim mestima je ruska dijaspora u Srbiji ostavila blagorodan pečat. 

    Često nismo ni svesni kada boravimo u nekom prostoru koliko ličnih priča on čuva, a Vi nam upravo na to ukazujete u svojoj knjizi. Mnoga od zdanja o kojima govorite danas su javni prostori, a nekada su bili domovi poznatih ličnosti.

    — Takav je Beograd — ćutljiv, sav zatajan. Volim da uđem u zgradu doma zdravlja, preko puta Studentskog kulturnog centra, gde su živeli Branko Ćopić i Desanka Maksimović. Sate i sate sam proveo u toj zgradi. Mislili su da sam lopov. Malo je ljudi koji znaju da su oni tu živeli. Ipak, uspeo sam da nađem još živih stanara. Vrata mi je otvorila jedna gospođa koja me je pitala: „Šta radite vi ovde?“, a ja sam joj odgovorio: „Tražim duh Branka Ćopića“. „Uđite“. Tako smo počeli da pričamo, dane sam provodio u toj zgradi dok nisam iščačkao sve što me interesuje.

    Koja priča je Vas lično najviše potresla, zaintrigirala?

    — Priča o Stanislavu Biničkom koji je živeo u Molerovoj 88. Tu je i umro sa svojom suprugom Fridom Blanke, korepetitorom i njegovim bliskim saradnikom. Zajedno su pohađali muzičke studije u Minhenu. Otac mu je bio Hrvat, majka Nemica, a on je bio najveći srpski kompozitor, autor „Marša na Drinu“. To vam je tako u Srbiji. Kada sam ušao u zgradu u Molerovoj koja je bila tiha, počeo sam da koračam, čuo sam zvuk i video sliku svog dede koji je bio kaplar u Gvozdenom puku, a Gvozdenom puku je posvećen „Marš na Drinu“. Moj deda, koji je umro pre nego što sam rođen, javio mi se tu poput neke astralne prikaze. Zbog toga mi je ova priča najdraža.

    Pišete i o Ivi Andriću, o njegovom prilično burnom ljubavnom i veoma tihom podstanarskom životu.

    — Andrić je bio uštogljen karakter. Ne dižem mu spomenik, pišem ono što sam čuo iz porodičnih priča o njemu. Andrić je u stanu u Prizrenskoj 7 živeo od 1941. do 1956. godine. Tu je napisao sva svoja najvažnija dela. Istraživao sam dosta, slušao sam priče o njemu u beogradskim porodicama u koje je dolazio kao ugledan gost… dok se nije pokazalo da se žene zaljubljuju u njega. Verovatno zbog toga što je bio galantan. Kada vidite posvete na knjigama koje je pisao beogradskim gospođama, shvatite zbog čega su se zaljubljivale u njega. U to vreme književnost je imala mnogo veći značaj nego danas, jer nije bilo ni radija, ni televizije, film se tek pojavio, a Ivo Andrić je pisao lepe posvete. Pisao je i pesme. Recimo, gospođi Beli Pavlović, dvorskoj dami, koja je ostala s njim u vezi, u prijateljstvu, gotovo 40 godina. Da mu pozavidite!

    Tema:
    Kulturni kutak (67)
    Tagovi:
    književnost, arhitektura, intervju, istorija, Orbita kulture, Karađorđevići, Obrenovići, Đorđe Vajfert, Nenad Novak Stefanović, Milutin Milanković, Petar Lubarda, Branko Ćopić, Nikolaj Krasnov, Ivo Andrić, Beograd, Srbija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga