18:18 30 Maj 2020
Slušajte Sputnik
    Intervjui
    Preuzmite kraći link
    Piše
    1237
    Pratite nas

    Govor Donalda Trampa u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija krajnje je kontradiktoran — s jedne strane, kaže da će se zalagati za svet saradnje i harmonije, a onda da će dvadeset i šest miliona ljudi da zbriše sa zemaljske kugle.

    Pavle Jevremović, bivši ambasador Srbije u Briselu i UN, ovako za Sputnjik komentariše poslednje obraćanje prvog čoveka SAD koje ustalasalo planetu i otvorilo brojne kontroverze.

    Da li ste očekivali Trampovu ratobornu retoriku za govornicom UN?

    — S obzirom na dosadašnje njegove izjave o raznim pitanjima, to nije bilo ništa novo. Ipak, Trampu je ovo bio prvi međunarodni nastup pred Svetskom organizacijom gde je izneo ekspoze o svom viđenju međunarodne situacije i sveta. Zasedanje je bilo značajno, jer je praćeno krupnim događajima — Evropu i dalje tektonski potresa „bregzit“, a s druge strane ratna žarišta se u osnovi ne smiruju.

    Kako tumačite Trampovu izjavu da želi harmoniju i prijateljstvo, ali da neki delovi sveta treba da idu dođavola?

    — Tako je to sa američkim predsednicima. Slično je bilo i sa Reganom, s tim što je on imao mnogo jači tim oko sebe i više političkog iskustva, tako da su se ljudi manje hvatali za glavu kad on priča. Sa Trampom nije taj slučaj. Razumljivo je da su reagovanja neujednačena. Niko ne želi da bude oštar prema američkom predsedniku, naročito iz redova saveznika.

    Nemačka kancelarka je, međutim, rekla da je protiv njegovog nastupa i najavljene invazije na Severnu Koreju.

    — Nemačka i Merkelova, pre svega, na pragu su izbora, drugo, rekonstrukcijom Evropske unije, Nemačka, ne svojom voljom, preuzima jednu od centralnih uloga. S druge strane je značajni partner i u osnovi sused Ruske Federacije.

    I austrijski predsednik je posle Trampovog govora bio zabrinut zbog „retrogradnog naglašavanja nacionalnih država?

    — To je sad već univerzalni fenomen. Ulazimo u jednu novu epohu koju ne možemo tačno da definišemo kao rezultat globalizacije, prestanka bipolarnosti sveta, gde su postojala dva ekonomski i socijalno modelirana modela. Toga više nema. Prirodno je da se lokalne sredine vraćaju tradicionalnim vrednostima. Zahvaljujući dinamici modernih sredstava informacija, javnost se politizuje nekim dnevnim, tekućim pitanjima, a onda je tu oslonac na tradicionalne vrednosti i nacionalizam. One su uvek pri ruci. U poslednjim memoarima, Kris Paten govori o povratku identitetu, jer ne važi to samo za Evropsku uniju nego i za blokovske globalne strukture. Kad ulazite u takvu jednu organizaciju u kojoj postoje stroga pravila, vi morate da se prilagođavate trendovima svetske politike ili vodećih zemalja, ali onda elementi identiteta bivaju potisnuti u drugi plan.

    Hoće li Trampa uznemiriti poruke koje mu dolaze iz Evrope?

    — On veruje u finansijsku i vojnu moć, to su isprepletani odnosi. Koliko je svet zavisan od Amerike, tako je Amerika zavisna od sveta. Ovo je fenomen uzburkanog sveta koji nazivamo multipolarnim, globalnim. Da se ne radi o ozbiljnim stvarima kao što je pretnja nuklearnim obračunom, to bi izgledalo smešno.

    Tramp je sa govornice poručio da su mu neprijatelji i Severna Koreja i Venecuela, donekle i Iran, ali nije spomenuo Rusiju

    — To je Trampov pragmatizam. Kao poslovan čovek, on je veoma dobro upoznat sa situacijom u Rusiji, poslovao je sa njima. U predsedničkoj kampanji Rusija je postala kontroverzni faktor, a njega su optuživali da se sa Moskvom dogovarao ispod žita, zato je bolje da to ne dira. Zna da je Rusija ozbiljna zemlja, a i sa druge strane, iz Moskve dolazi pružena ruka saradnje.

    Generalnoj skupštini UN prisustvovao je i predsednik Srbije. Rekao je da treba da ostanemo van radara velikih sila i da ne budemo na spisku zemalja koje je Tramp slao u pakao. Kako ocenjujete tu izjavu?

    — Tako kako je rečeno. Tu poruku shvatam kao upozorenje da moramo da vodimo računa. Bolje je da ostanemo staloženi i da vodimo računa o svojim neposrednim interesima i položaju. U svetu će se javiti ideja nekog novog detanta, ne u smislu bipolarnog, ali ćemo morati da vodimo računa o međunarodnom pravu i konvencijama ponašanja, tako da je bolje biti van radara tih vašarskih svađa. Preterivanja su i u Pjongjangu i kod Trampa u Vašingtonu.

    Da li očekujete da će američki predsednik posetiti Srbiju naredne godine?

    — Bez obzira na to što smo mi veličine polovine Menhetna, priznati smo od međunarodne zajednice i naš predsednik je poziv uputio. Međutim, kada se povede takav razgovor, normalno je da se američki predsednik zahvali na pozivu i kaže: „Obećavam, doći ću“. Pitanje je kada će se to i realizovati. Potreban je ozbiljan rad i plan, jer poseta mora da ima neki sadržaj. Prirodno bi bilo da to bude u okviru jedne turneje i posete u regionu. Za Srbiju bi bilo veoma korisno da nas Tramp poseti, jako dugo nismo imali posetu na tom nivou.

    Mnogo se pričalo o potezu šefa naše diplomatije Ivice Dačića u razgovoru sa američkim predsednikom. Koliko se to promenilo u odnosu na neko Vaše vreme?

    — Prvo, to nije bila Generalna skupština, nego radni sastanak. Atmosfera je malo relaksiranija, mada je sve bilo snimljeno. Nije baš uobičajeno, ali je protokol danas dosta fleksibilniji. Obično, kontakt sa predsednikom mora biti dogovoren, jer je svaki sekund planiran, ali pre nego što počne debata postoji rupa u programu. Jeste to malo neortodoksno, ali ja ne bih previše zamerao ministru Dačiću. Sećam se, na samitu OEBS-a u Parizu, bio je elipsasti sto, tu su bile glavne zemlje. Naš član predsedništva prišao je Gorbačovu i malo su se ispričali privatno. Ministar Lončar je tada razgovarao sa predsednikom Bušom dok nisu počeli da se odvijaju zvanični dijalozi. Nije to ništa neuobičajeno, mada, zamislite da su ostali stali u red da im potpisuje slike i da ga pitaju za zdravlje.

    Tramp je rekao da je odlučio da li će se Amerika povući iz sporazuma sa Iranom, ali nije želeo da kaže hoće li ili neće

    — Napad i pretnje Iranu su izrečene u vreme predsedničke kampanje i onda je tražio svaki argument gde bi kritikovao Obamu i da kroz tu kritiku dobije podršku ortodoksnog jevrejskog lobija. Gde mnogi greše? Iran je jedna ozbiljna civilizacija i zemlja. Trenutno je u tom bliskoistočnom ambijentu veliko ostrvo stabilnosti i politike. Verovatno je Tramp svestan toga, ali može mu se. Šta bi to značilo da se anulira sporazum sa Iranom? Ne bi Iran odmah napravio atomsku bombu, ali to bi značilo sankcije i urušavanje velikih poslova. Razlog može da bude i petrolejski svet i siva zona. Iran se vraća na tržište kao veliki proizvođač i izvoznik nafte. Saudijska Arabija to ne može da pozdravi i moguće je da će da izgubi privilegovani položaj koji je imala dok je Iran bio izolovan. Pitanje je šta će uraditi Izrael? Netanijahu je aplaudirao Trampovom govoru. U ovim silnim konvulzijama kojima smo svedoci poslednjih godina, Izrael se ponaša kao da se to na njih ne odnosi.

    Nećemo pre 2025. godine u Evropsku uniju. Koliko Vam to daleko izgleda?

    — Licitiranje sa datumom traje već sedamnaest godina. Mi nikad nismo pošteno obavili svoj domaći zadatak tako da ne možemo drugome da zameramo. Mnoge stvari su se događale iza zavese. Sve zemlje bivše Jugoslavije trebalo je da imaju jednog komesara da se malo pojednostavi ta struktura evropske komisije. Sećam se da je vrlo uticajan čovek iz vrha EU rekao: „Ne može Hrvatska da se nada da će ući pre Srbije“. Onda smo mi zapetljali oko haških begunaca i to nas je strašno koštalo. Neka misli ko šta hoće, ali da smo ostavili kompleks teškog nasleđa raspada Jugoslavije za sobom pre više godina, gde bi nam bio kraj.

    Kako Vam se čini situacija u Španiji pred referendum o nezavisnosti Katalonije?

    — Poredeći sa nečim što smo mi nedavno prošli — to jako opasno. Kad se pređe linija u politici i pribegne nasilju, jako je teško vratiti se, a rezultati su krajnje sumnjivi. Ne znam da je istorijski to negde uspelo, a još ako bi se dogodilo nasilje, onda nema povratka.

    Da li može da se vrati nazad ovo što se dešava na ulicama Katalonije?

    — Još može. Mora da bude ono nešto „giv end tejk“. Morate da date nešto da biste zauzvrat dobili. Španija je ozbiljna zemlja i trebalo bi vrlo pažljivo da razmisle kako da se vrate na politički dijalog. Ovakva situacija samo raspaljuje lokalne strasti. To je jedan od razloga zašto je Španija bila uzdržana oko kosovskog pitanja.

    Je li Kosovo na pragu dobijanje vojske?

    — To pitanje je dosta teško odbaciti, jer ako je suverena država, onda biste možda mogli celu stvar da odložite. Voditi pažljivo smišljen dijalog — Kosovu dati garancija bezbednosti da mu vojska nije potrebna, možda nekada lako naoružanje zbog elementarnih nepogoda, jer tamo imate snažno međunarodno prisustvo.

    Da li je kosovska diplomatija veštija od srpske?

    — Oni imaju jasan cilj — da uđu u međunarodnu zajednicu. Kroz ove minule decenije Albanci su prihvaćeni u svetu kao napaćena izmaltretirana etnička grupacija. Ugradili su se u taj jedan sistem međunarodnih institucija i komunikacija. Teško je to sad ograničiti. Kosovom se u Stejt departmentu nekad bavio srednji, a sad niži ešalon. Zapisano je koji su aksiomi te politike, oni se ne menjaju i od toga nema odstupanja.

    Šta piše za Srbiju?

    — Nisam imao prilike da pročitam, ali, otprilike, „priznavanje“ (Kosova), pa će onda da se vidi da je lakše. Spoljni svet gleda tešku situaciju na Balkanu. Skloni su uprošćenom posmatranju. Kad se urušila politika Beograda u raznim fazama od SFRJ do Miloševića, ne upuštaju se u to ko je više, a ko manje kriv. Nažalost, naša politika je bila da nemamo politiku. Dok se tražio dijalog, neka komunikacija da počne to razvodnjavanje krize, mi smo bili odlučno protiv toga.

    Tagovi:
    Tramp, un, govor
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga