12:30 16 Oktobar 2019
Slušajte Sputnik
    Umetnički rukovodilac Sanktpeterburške državne akademske kapele Vladislav Černušenko

    Zašto Rusi i Srbi moraju da brane sebe — svim snagama

    © Sputnik / Alekseй Daničev
    Intervjui
    Preuzmite kraći link
    Piše
    Kulturni kutak (92)
    2601
    Pratite nas

    Celog života sam u kontaktu s mladim, talentovanim ljudima koji sebe smatraju sinovima i kćerima Rusije i kojima nije potreban drugi, tuđi svet. Rusi ili Srbi nisu bolji od drugih, ali jesu drugačiji. Zato treba da čuvaju svoju tradiciju i nacionalnu kulturu, poručuje u razgovoru za Sputnjikovu „Orbitu kulture“ ruski dirigent Vladislav Černušenko.


    Pod vođstvom uglednog ruskog maestra, Državni akademski hor iz Sankt Peterburga, poznatiji kao hor „Glinka“, otvorio je 11. oktobra koncertom u Kolarčevoj zadužbini 49. Beogradske muzičke svečanosti. Sledeće večeri, na radost svojih brojnih poštovalaca gosti, iz Rusije izveli su i besplatan koncert u Crkvi Svetog Marka.

    Čuveni ruski hor je, kao što je bilo i očekivano, publiku u Kolarcu doveo do ushićenja, a posebnim ovacijama ispraćen je njegov proslavljeni solista Vladimir Miler. Njegov izuzetno duboki bas odjekivao je i naredne večeri među svodovima Crkve Svetog Marka, puneći oči slušalaca suzama.

    Ono po čemu su gostovanja hora „Glinka“ posebna u poređenju s nastupima drugih vrhunskih umetnika jeste, kako nam objašnjava njegov dirigent Vladislav Černušenko, to što na koncertima sanktpeterburške kapele u Srbiji vlada potpuno isto uzbuđenje i na bini i u publici.

    „Srbi su danas jedini narod u celom svetu koji je za Ruse i Rusiju i dalje bratski. Zbog toga nam veoma znači svaki susret sa srpskom publikom, svaki dolazak u Beograd ili bilo koji drugi grad u Srbiji. Publiku koja nas poznaje, voli i čeka ne doživljavamo kao obične slušaoce, nego kao najrođenije. Boravimo u raznim zemljama, svuda je predivno, ali srca Srba i Rusa biju kao jedno srce“, s uzbuđenjem u glasu priča Vladislav Černušenko.


    U čemu je, prema Vašem mišljenju, suština te veze Srba i Rusa?

    — Srbi čuvaju pravoslavlje, koje je duhovni oslonac za oba naša naroda, a upravo sada ono je u celom svetu izloženo agresiji neverovatnih razmera. Mi, međutim, odolevamo. I Srbija odoleva… U vreme NATO bombardovanja, 1999. godine, bilo je planirano da gostujemo u Beogradu. Pozvali su me i rekli mi da moramo da odložimo nastup. Nekoliko dana kasnije kolege iz Beograda su me ponovo pozvale i zamolile da ipak dođemo. Ja sam to preneo umetnicima. Niko nije rekao nijednu reč protiv toga i mi smo doputovali, nastupili pred ljudima u Beogradu, u prostoru koji nije mogao da primi sve koji su želeli da nas čuju. Plakali smo mi na sceni, plakala je publika. Kada smo krenuli iz Srbije, tek što smo prešli srpsko-mađarsku granicu, NATO je bombardovao mesto kroz koje smo prošli. To je nešto što čovek ne može da zaboravi!

    Državni akademski hor iz Sankt Peterburga postoji više od pet vekova. Odoleo je smutnom vremenu, osvajanjima, prevratima, revolucijama, ratovima… Koje tačke u tom dugom vremeplovu mogu da se označe kao najznačajnije?

    — Značajnih tačaka u istoriji ovog hora je toliko da ne mogu da se pobroje. Program u Crkvi Svetog Marka osmišljen je tako da predstavi istoriju našeg hora i pevačku tradiciju ruskog naroda – od kompozicije cara Ivana Groznog iz 16. veka do savremene muzike. Najvažnije u sudbini ovog hora jeste to što je on, zapravo, „vršnjak“ ruske državnosti. Veliki knez Ivan Treći Vasiljevič, koji je prvi sebe proglasio vladarom svih Rusa, osnovao je hor čiji smo mi naslednici. A taj hor je 12. avgusta 1479. godine nastupio na svečanosti povodom  osvećenja prvog hrama Moskovskog kremlja – Uspenskog sabora. Upravo od tada, zajedno sa državom, živi i ovaj hor. Svi ruski carevi su bili uključeni u njegov rad, Petar Prvi je, na primer, sam stajao u horu i pevao s njim.


    Bilo je i mnogo izuzetnih muzičkih imena, poput Mihaila Glinke, Aleksandra Borodina…

    — I Nikolaja Rimskog-Korsakova, i Milija Balakirjeva… Celokupna profesionalna muzička kultura i obrazovanje potekli su iz ovog hora. I prva muzička škola, i prve orkestarske probe, i obuka u okviru svih muzičkih specijalnosti – sve je počelo u našem horu. I ja sam njegov vaspitanik, prešao sam njegov prag (strašno je kad pomislim koliko je to davno bilo) na jesen 1944. godine. Sudbina je tako udesila da sam prošao kroz tu školu i da sam se, kada je za to došlo vreme, vratio na mesto svojih učitelja. To je moj dom.

    Od zaborava ste spasili mnoga dela ruske muzičke baštine, a izvodite i srpsku duhovnu muziku.

    — Kada govorimo o srpskoj muzici, ne samo duhovnoj, važno je istaći da ovde ima veliki broj kompozicija i kompozitora kojima bi Evropa mogla da pozavidi. Ne govorim samo o Mokranjcu, nego o Hristiću, Tajčiću… da ne govorim o Svetislavu Božiću, koji je posebna pojava, veliki kompozitor. U Srbiji postoji veoma snažna muzička tradicija, posebno u oblasti horske muzike. Tu bogatu muzičku biblioteku redovno uključujemo u svoje koncertne programe.

    Kako vidite budućnost hora?

    — Niko ne može da zna kuda će nas odvesti život. Ko je mogao da zna da će NATO bombardovati Srbiju i zbog čega se to dogodilo. Šta se dogodilo s Rusijom kada je počela perestrojka i kada se srušila ogromna zemlja? A sada s ogromnim naporima počinje da se podiže ponovo…


    Verujete li u budućnost Rusije?

    — Ako čovek ne veruje, ne treba ni da živi. U svakoj zemlji ima raznih ljudi. Postoji snažan uticaj spolja, pre svega američki, koji vrlo vešto unosi haos u život mnogih zemalja. I Srbija je to iskusila. To se dešava i kod nas: među nama je mnogo onih koji ne vole svoju zemlju i narod i sve vreme gledaju u pravcu Zapada. Naš hor je, međutim, mnogo putovao po celoj zemlji i sretao razne ljude, pre svega one obične, koji ne pripadaju eliti. Među njima je zaista mnogo onih koji su spremni da služe svojoj zemlji. Zbog toga verujem da će u Rusiji sve biti u redu. Celog života sam u kontaktu s mladim ljudima, pametnim i neobično talentovanim. Oni sebe smatraju sinovima i kćerima ove zemlje i nije im potreban drugi, tuđi svet.

    Ja sam se rodio u Lenjingradu, u Peterburgu. Ceo moj život je vezan za ovaj grad i za mene druga zemlja, pored Rusije, ne postoji! Neću da kažem da smo mi Rusi bolji od drugih, prosto smo drugačiji, kao i Srbi. Svaki narod ima neke svoje osobenosti i ima pravo da čuva svoju tradiciju i nacionalnu kulturu. Industrija, biznis, ekonomija mogu da se oporave u relativno kratkom roku, ali ako se uništavaju jezik, tradicija, kultura, neće biti ni naroda ni zemlje. Naš je zadatak da sačuvamo te osnovne vrednosti. Naš hor tu misiju ispunjava tako što slušaocima kroz muziku prenosi osećanja, tako što im kroz melodije od kojih im treperi srce uliva ljubav prema sopstvenom jeziku, prirodi, tako što neguje porodične vrednosti, ljubav i dobrotu. To je zadatak umetnosti, vrlo je jednostavan. Širom sveta se sada ruše iskonske vrednosti, i to se radi smišljeno. Zadatak umetnosti jeste da usavršava ljudski rod, a to je moguće samo uz iskrena i visoka osećanja i istinu, a ne uz prljavštinu, surovost, nasilje.


    Kakva su vam iskustva kada nastupate po svetu, kako ljudi reaguju na rusku tradiciju i umetnost, mogu li da razumeju rusku dušu?

    — Politika je politika, a ljudi su ljudi. Sada imamo vrlo komplikovane odnose s baltičkim zemljama, na primer, s Litvanijom, tamo je predsednica vrlo agresivna. Prošle godine, na Dan pobede, 9. maja, nastupili smo u Vilnjusu. Očekivali smo probleme, a umesto toga – da ste samo videli s kakvim su nas oduševljenjem slušali Litvanci, koliko su se radovali, koliko su uzbuđeni bili! Prošlog leta smo prvi put učestvovali na najvećem evropskom muzičkom festivalu u Salcburgu, na koji dolaze ljudi iz cele Evrope. Slušali su nas s ogromnim uzbuđenjem i pažnjom, tokom svake pauze je odzvanjalo u ušima od tišine. Kada se koncert završio, publika je bila na nogama i radovala se – uspeli smo da dopremo do njenog srca. Ako radiš pošteno i ispravno, ako nosiš dobrotu i lepotu, ljudska duša ne može da se ne odazove na to, o kome god da je reč. Bili smo u gotovo svim evropskim zemljama, i u SAD, nikada i nigde nismo nailazili na hladne poglede. Svima je to što izvodimo veoma zanimljivo i u mnogim slučajevima izuzetno, jer je ruska pevačka tradicija drugačija od zapadne, ispunjena je ekspresijom i posebnom energijom, nije reč samo o lepom zvučanju.

    Za kraj bih želeo da kažem nešto što važi i za srpski i za ruski narod: potrebno je da svim snagama branimo svoju kulturu, život, svest. Šta god da se događa, treba da stojimo čvrsto. Dužni smo da opstanemo, jer treba da sačuvamo svoju pravoslavnu veru, svoju državnost i sam narod, zato što naroda ovakvih kakvi smo mi nema više. Mi nismo bolji, ali jesmo drugačiji. Zbog toga treba da sačuvamo svoju samobitnost po svaku cenu, moramo da opstanemo bez obzira na unutrašnje protivrečnosti. Želim srpskom narodu sve najbolje, a pre svega čvrstinu duha!

    Tema:
    Kulturni kutak (92)
    Tagovi:
    dirigent, NATO bombardovanje, publika, hor, festival, muzika, BEMUS, Vladislav Černušenko, Zapad, Srbija, Rusija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga