21:01 15 Septembar 2019
Slušajte Sputnik
    Apokalipsa - ilustracija

    Taman kad pomislimo da je svet dotakao dno — gle, ima nastavak...

    CC0 / pixabay
    Intervjui
    Preuzmite kraći link
    Piše Valentina Bulatović
    Kulturni kutak (92)
    0 180
    Pratite nas

    Svakodnevno se događaju stvari zbog kojih razmišljam o tome kako ovaj svet više nije ono što je bio, kako se otrgao kontroli. Zabrinut sam zbog dece koja ginu, koja se dave, koja beže. Ne brinem samo za Iran, brinem za svet u globalnom smislu, kaže u razgovoru za Sputnjik iranski pisac Mohamad Reza Bajrami.

    Na 62. Sajmu knjiga u Beogradu Mohamad Reza Bajrami je predstavio svoj roman „Priče sa Sabalana“. Delo je s persijskog na srpski jezik preveo Miloš Delić, a objavila ga je „Geopoetika“.

    Taj poetični roman pripoveda o odrastanju jednog dečaka u zabačenim planinskim predelima, udaljenim od svake civilizacije, u kojima vladaju kontrasti — pitomost i divljina životinja, surovost zime i toplina srca, harmonija s prirodom i strah od nje.

    Iranski pisac Mohamad Reza Bajrami
    © Sputnik / Radoje Pantović
    Iranski pisac Mohamad Reza Bajrami

    Roman „Priče sa Sabalana“ ostavlja snažan utisak na čitaoca svojom toplinom i specifičnom poetikom, a na kraju uspeva da izmami i suze. Iz čega ste crpli inspiraciju, koliko je ova priča lična, a koliko u njenoj strukturi i poetici ima uticaja iranske književne tradicije?

    — Uglavnom pišem o svom životu, opisujem događaje koje sam sam iskusio. Naravno, ne potpuno, ima tu i uticaja sredine, okruženja… Zapravo, 15 do 20 odsto su moja lična iskustva, a ostalo je fikcija.

    Šta su, prema Vašem mišljenju, glavne odlike savremene iranske književnosti, kako je Vi vidite, kako biste je predstavili čitaocima u Srbiji?

    — Književnost je lična, a ne društvena stvar, ona nastaje na osnovu ličnog doživljaja sveta, ličnost pisca je ta koja određuje samo delo. Čak i kada govorimo o jednom te istom piscu, vidimo da i on sam stvara dela na raznim nivoima, nekada je na vrhu, nekada u sredini, a nekada na dnu. Ne bih da se bavim kategorizacijom kroz brojke i procente, ali siguran sam da u Iranu postoje pisci koji mogu da budu kandidovani za najprestižnija međunarodna književna priznanja. Problem je, međutim, u tome što dela tih pisaca nisu prevedena na svetske jezike. Imamo veoma dobre pisce, ali oni nisu poznati zbog nedostatka prevoda. Možda zvuči neskromno, ali čak su i neka moja dela veoma uspešna i dobila su brojne nagrade, i u oblasti književnosti za decu i u literaturi namenjenoj odraslima. Uostalom, nekada je reč jednostavno o sreći.

    Iranska kinematografija je, međutim, u svetu veoma cenjena, a dobija i prestižna međunarodna priznanja. Bez obzira na lični pečat svakog od filmskih autora, postoji nešto što je zajednička nit za sva filmska ostvarenja koja dolaze iz Irana. Da li je tako i kada govorimo o književnosti, po čemu se ona razlikuje u poređenju s ruskom, američkom, evropskom?

    — Moguće je da je to i nešto prirodno, da tu i nema neke posebne misterije. Mi smo zemlja velikih pesnika Hafiza, Sadija, Mevlane… Imamo jednog Ferdosija, velikana epske poezije, velikog pripovedača, pisca celog jednog epa u formi poezije, koji je ispripovedao jedan deo iranske istorije u stihu. Da li je to svesno ili nesvesno, voljno ili nevoljno, u svakom slučaju, imamo taj uticaj koji nam dolazi iz pesništva. I u mom delu ima tog pesničkog uticaja i on može da se opazi. Vrhunac tog poetskog uticaja možda je najprimetniji u mom romanu koji je preveden na ruski jezik „Mrtvi i zelene bašte“. Taj roman je nagrađen „Evroazijskom književnom nagradom“. To je bila jedna od najcenjenijih knjiga na sajmu u Moskvi. Moj glavni junak u tom delu — to je na tragu Vašeg pitanja — govori o nasilju, nemilim događajima, ratu, ali obrazlaže to na poetski način. On je u romanu pesnik i izražava to poetskim jezikom.

    Kada govorimo o poeziji, u ovoj knjizi posebnu pažnju privlači dirljiv odnos čoveka prema životinjama, njegova povezanost s prirodom, koju je savremeni čovek odavno napustio. Životinje su u ovoj knjizi čovekovi najbolji prijatelji i najgori neprijatelji.

    Ašgar Farhadi
    © AFP 2019 / ADRIAN SANCHEZ-GONZALEZ
     

    — Da, zaista je tako, potpuno se slažem s tim. Ja u gotovo svim svojim delima pišem o odnosu čoveka i životinja, zaljubljenik sam i u prirodu i u životinje, tako da ćete u svim mojim delima naći i jedno i drugo.

    Ovaj roman ne govori o politici, ne bavi se politikom. Da li kao pisac pratite politiku i koliko Vas pogađa sve ono što se danas događa u svetu, posebno kada je reč o Vašoj zemlji?

    — Svi smo u istom brodu i prosto je nemoguće da ono što se negde dogodilo i dešava ne utiče na nas, svi smo u istom sosu. I to ste lepo primetili, ne bavim se politikom, ali sam pisao priče koje imaju veze s politikom. Mene kao pisca više zanimaju neki sitni detalji, neke pojedinosti, a ne neka opšta slika. Pisac se kreće od pojedinačnog ka opštem, a ne obrnuto. Pišem ono što sam doživeo i preživeo, što potiče iz mog iskustva, što vidim, što osetim, to je domen mog delovanja, ne bavim se onim što sam nisam iskusio.

    A kako posmatrate savremeni svet u kojem se dešavaju brojne promene? Da li ste zabrinuti, uplašeni?

    — Svaki dan razmišljam o tome kako svet više nije ono što je bio, o tome da se otrgao kontroli. Svakog dana dešavaju se stvari koje nam daju za pravo da ga tako posmatramo. Uvek kažemo: „E, ovo je kraj, ovo je dno“, ali se uvek dešava nešto novo i vidimo da nismo u pravu i da postoji i nastavak. I takav svet je veoma inspirativan za pisca, pun je dramatičnosti, daje inspirativne teme, vrlo je čudan i neobičan. To se vidi i u književnosti, možda ne onoliko brzo kao u novinskim tekstovima koji su zasnovani na konkretnim činjenicama… Pisci ne pišu izveštaje, oni moraju sve što se događa da prožive umom i srcem, da osmisle i potom stave na papir… za to je potrebno vreme, ali svakako ono što se događa u savremenom svetu ima odjeka u književnosti.

    Da li osećate nepravdu?

    — Sigurno je da sam zabrinut. To nije zabrinutost za sebe, za nas, nego uopšte, za ceo svet. Zabrinut sam zbog dece koja ginu, dave se, koja beže iz Sirije, sve je to veoma, veoma teško, bez obzira na to što je reč o ljudima koje ne poznajem. Na putu svih tih migranata svašta se dešava i to zaista pogađa čoveka. Ne brinem samo za Iran, brinem za svet u globalnom smislu.

     

    Tema:
    Kulturni kutak (92)
    Tagovi:
    književnost, pisac, intervju, Međunarodni sajam knjiga u Beogradu, Mohamad Reza Bajrami, Srbija, Iran
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga