13:45 05 Decembar 2020
Slušajte Sputnik
    Intervjui
    Preuzmite kraći link
    0 712
    Pratite nas

    Vsevolod Volkov, unuk čuvenog revolucionara Lava Trockog, imao je svega 14 godina kada su ubili njegovog slavnog pretka. Na dan atentata bio je pored svog dede. Volkov danas živi u Meksiku, promenio je ime u Esteban (jer se lakše izgovara na španskom) i upravlja muzejem u kući gde je živeo Trocki.

    U martu ove godine napunio je 92 godine i jedini je živi naslednik Trockog. Muzej u gradu Kojoakan je, kaže, veoma interesantno mesto.

    „Ovde su bile napisane dve velike stranice istorije. Kao prvo, ova kuća svedoči o velikodušnosti lokalnih vlasti. To je rezultat meksičke politike dodeljivanja izbegličkog statusa, koja je potom inspirisala mnoge zemlje. A druga stranica je borba koju je vodio Trocki u ime revolucije. Upravo zbog te borbe su ga i ubili u Meksiku“, kaže Volkov za Sputnjik.

    Interesantno je da je želja, da napiše biografiju Lenjina, Trockog možda koštala života. Kako u jednom trenutku nije imao dovoljno novca da završi biografiju, prihvatio je predlog američke izdavačke kuće „Harper“ da napiše biografiju Staljina. Trocki je počeo da piše, a u kuću je redovno dolazio Staljinov agent Šeldon Hart, koji se kod sekretarice raspitivao kako napreduje rad na biografiji. Bilo je jasno da ga ova tema čini veoma nervoznim.

    „Moj deda se nije plašio. Reč ’strah‘ nije postojao u njegovom rečniku. Vrlo je interesantno da je ubijen neposredno pred kraj pisanja Staljinove biografije“, podvlači Volkov, i nastavlja:

    „On je bio jedan od najbližih saradnika Lenjina, koji mu je toliko verovao da se u arhivama Harvardskog univerziteta mogu naći prazne stranice sa potpisom Lenjina, za slučaj da Trockom bude potrebno da izda neki hitni nalog“.

    Vašem slavnom pretku istoričari pripisuju i pozitivne i negativne karakteristike. A kakav je za Vas bio Lav Trocki?

    — On je bio pravi, autentični revolucionar, dušom je bio predan idealima marksizma i revolucije. Mnogi se danas spore oko borbe između Trockog i Staljina. Mislim da za takve rasprave nema mesta. Staljin je zaista želeo vlast po svaku cenu i to je pošto-poto bio njegov cilj. Trocki je, s druge strane, želeo da utvrdi principe i vrednosti revolucije u partiji, koja je pod Staljinom počela da se kreće u sasvim drugom smeru i koloseku.

    Trockog kao političara svi poznaju. A kakav je on bio kod kuće, sa svojim bližnjima? Živeli ste zajedno do njegovog ubistva…

    — On je bio prilično strog u smislu discipline i reda. Ali je isto tako voleo svoje bližnje i bio dobar prema njima. Posebno je bio plemenit prema svojim mladim pristalicama, naslednicima. Njegovi čuvari ili telohranitelji nisu bili profesionalci, niti vojnici, već mladi radnici, predavači koji nikada u rukama nisu držali pištolj. Oni su se, pokazala je istorija, poneli vrlo naivno i iskreno govoreći, nisu bili idealni za taj posao. Ali, bili su verni, iako za svoj posao nisu primali platu. To su bili dobrovoljci koji su jednostavno želeli da pomažu Trockom i da uče od njega. Deda je veliki značaj pridavao obrazovanju, obučavanju nove generacije revolucionara. Upravo u ovoj kući bila je napisana poslednja stranica njegovog života.

    Mislite na ubistvo Trockog koje se desilo 1940. godine?

    — Da, ja sam se vraćao kući u trenutku kada je došlo do napada. Polako sam se vraćao iz škole, spuštalo se veče. Bilo je prilično toplo. Iz daljine sam primetio da se nešto čudno dešava u kući. Obično su kod nas večeri bile mirne i dremljive, bez nekih posebnih aktivnosti, za razliku od jutra i dana kada bi kuća bila puna novinara ili drugih posetilaca. A te večeri se dešavalo nešto čudno, jer vrata su bila otvorena, u okolini je bila policija, a ispred same kuće loše parkiran automobil. Odmah sam osetio neku nelagodu i uzbuđenje, imao sam loš predosećaj. Ali tada sam se još nadao da će se možda sve dobro završiti, kao i kada je prethodno bio atentat na dedu 24. maja, kada su i on i Natalija ostali živi. Prišao sam vratima i sudario se sa jednim od čuvara, Haroldom Robinsonom, Amerikancem. On je bio šef dedinih čuvara, a pored toga umetnik. U ruci je držao pištolj i bio je veoma nervozan. Pitao sam ga šta se dešava, a on je samo govorio „Džekson, Džekson“. Nisam shvatio da je to budući mladoženja Silvije Agelof, koja je bila mlada sledbenica mog dede.

    Instrument za sečenje leda - Trocki
    © AP Photo / DARIO LOPEZ-MILLS

    Kada sam prešao iz hodnika u biblioteku, video sam muškarca u krvi koga su držala dva policajca. Muškarac je zavijao, kao životinja. Taj krik nikada neću zaboraviti. Nisam ga prepoznao, nisam shvatio o kome se radi. Tek kad sam ušao u biblioteku, video sam kroz odškrinuta vrata šta se zapravo događa.

    Deda je ležao na podu u lokvi krvi, oko njega je bilo mnogo ljudi, između ostalih i Natalija i svi su pokušavali da mu pomognu. A onda sam čuo dedin drhtavi glas: „Ne puštajte ovde mog unuka, da ne vidi sve ovo“. To je naravno ostavilo jak utisak na mene, jer deda je i u takvom trenutku mislio na mene, nije želeo da taj prizor ostavi traumu. A pre toga, kada su dedini čuvari uhvatili ubicu i počeli da ga tuku, deda je rekao da ga ostave na miru, kako bi mogao da kaže ko ga je poslao. I ispostavilo se da je to bila dobra odluka. Zahvaljujući tome što je ubica ostao živ, raskrinkana je zavera koja je dovela do ubistva. Kasnije je lokalna grupa staljinista dobila naredbu da uništi ovu kuću, ovo istorijsko mesto.

    I još jedan interesantan detalj jeste to da je Umanski, tadašnji sovjetski ambasador u Meksiku, dobio zadatak da ubedi meksičke vlasti u lažnu verziju celog događaja. Međutim, lokalne vlasti nisu poverovale u obmanu, nakon čega je Umanski dobio premeštaj u Kostariku. Ali, nesrećni ambasador nije stigao na svoju novu destinaciju, njegov avion je pao odmah nakon poletanja iz Meksika.

    Tagovi:
    Lav Trocki, Esteban Volkov, Josif Visarionovič Staljin, Vladimir Iljič Lenjin, Meksiko
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga