05:15 21 Jul 2019
Slušajte Sputnik
    Ruski saksofonista Oleg Kirejev

    Oleg Kirejev: Volim Ameriku, ali mrzim američki kapitalizam

    © Sputnik / Radoje Pantović
    Intervjui
    Preuzmite kraći link
    Valentina Bulatović
    Kulturni kutak (92)
    171

    Revolucija nije put koji treba birati kao rešenje problema. Druga je stvar što su ljudi često primorani da idu na ulice. Evolucija čovečanstva odvija se zahvaljujući revolucijama, ali dobro bi bilo kada bi se one odvijale bez krvi, kada bi vlast osluškivala volju naroda, kaže za Sputnjik proslavljeni ruski kompozitor i saksofonista Oleg Kirejev.

    Ruski džez muzičar nastupa 9. novembra u Beogradu, na sceni velike dvorane „Akademije 28“. Uz gosta iz Rusije nastupaju pijanista Vasil Hadžimanov, kao i bubnjar Petar Milutinović i kontrabasista Milan Pavković.

    Saradnju sa srpskim muzičarima Kirejev je počeo ovog proleća, na koncertu u Kolarčevoj zadužbini, na kojem je uz kolegu iz Rusije, pijanistu Jevgenija Gračiščeva, pevačicu Svetlanu Spajić i još nekoliko kolega iz Srbije izveo program inspirisan srpskom i ruskom narodnom muzikom. Vasil Hadžimanov je tom prilikom bio specijalni gost na koncertu.

    „Prirodna želja koja je proistekla iz tog koncerta bila je da nastavimo da sarađujemo i da zajedno izvedemo ceo koncert. Ja izvodim kompozicije Vasila Hadžimanova, a on moje, i po tome je ovaj novi koncert u Beogradu neobičan. Navikao sam da svoje kompozicije izvodim sam, u pratnji svojih kolega, Rusa, Amerikanaca… Ovo je prvi put da nastupam zajedno s uglednim srpskim muzičarem“, rekao je Kirejev, koji je pre nekoliko godina imao i veoma uspešan nastup na džez festivalu „Nišvil“ u Nišu.

    Šta Vas je opčinilo kod kolega iz Srbije?

    Ruski saksofonista Oleg Kirejev
    © Sputnik / Radoje Pantović

    — Srbija je predivna zemlja, a istovremeno, prema merama Rusije, ona je mala zemlja. Upravo zbog toga je iznenađujuće što u dvomilionskom Beogradu ima toliko mnogo odličnih izvođača, toliko da može da se poredi s Moskvom, koja ima gotovo dvadeset miliona stanovnika. Imate odličan simfonijski orkestar, dolaze vam odlični sastavi, evropski, američki, imate odlične džez festivale… Što se kvaliteta tiče, vaši muzičari su apsolutno na nivou bilo kog ruskog, američkog, ili evropskog muzičara, razlike nema.

    Interesantan je spoj ruskog i srpskog džeza, a zapravo je reč o muzičkom žanru (džezu) koji ne spada ni u srpsku ni u rusku tradiciju. Šta je specifičnost ruskog džeza?

    — Džez je, naravno, izvorno američka muzika, ali zahvaljujući tom muzičku žanru, mi koji živimo u Evropi, Aziji, ili Evroaziji imamo šansu da prenesemo svoju kulturu svetu. To je svetska kultura, zbog toga se ovi projekti često zovu world music, ili etno-džez. Amerikanci nastavljaju da „ispovedaju“ svoj tradicionalni, klasični džez, nasleđe Djuka Elingtona, Džona Koltrejna, Čarlija Parkera… Zadatak, odnosno želja Evropljana jeste da se izdvoje u tom velikom svetskom prostoru. Postoji, na primer, norveški saksofonista Jan Gorbarek, koji je komponovao melodije inspirisane norveškim fjordovima. On je svojim saksofonom i elementima džeza prikazao norveško prostranstvo, lepotu prirode. Ima ogroman broj sledbenika, to je takozvani norveški džez. Ja, na primer, izvodim baškirski, ruski džez, koji ima veliku tradiciju… To su brojni ugledni muzičari, poput Olega Lundstrema i njegovog izuzetnog orkestra. I sada ima mnogo odličnih orkestara i muzičara, mada nisu svi posvećeni obradi folklora, naravno. Posle raspada Sovjetskog Saveza time se, praktično, niko više nije ni bavio. U Sovjetskom Savezu je još Savez kompozitora zahtevao, na primer, da se obradi „Poljuško, polje“, da se napravi recimo džez verzija te pesme. Danas toga nema, i mnogi mladi muzičari i kompozitori komponuju svoju muziku, ali u američkom stilu. Znam da kod vas ima nekoliko sastava koji se bave etno-džezom. Muzika koju komponuje Vasil Hadžimanov je balkanska.

    Imali smo priliku da čujemo kako pevate. Kako funkcioniše to pevanje iz grla, da li je to baškirska tradicija?

    — U mojoj izvedbi to je pevanje nastalo na raznim tradicijama. Takvo grleno pevanje nije specifično samo za Baškiriju nego i za Tatare, Mongole… Postoji mnogo tehnika grlenog pevanja. Ja se ozbiljno bavim time, rastao sam u okruženju odličnih kurajista (kuraj je nacionalni duvački instrument napravljen od drveta) i stalno sam slušao narodnu baškirsku muziku, tatarsku… Tada sam imao priliku da upoznam majstore grlenog pevanja. S obzirom na to da sam radoznao, slušao sam i kako budisti pevaju, tako da je moje izvođenje mešavina raznih kultura. Moram, međutim, da priznam da mi se povremeno dešava i da se rastužim kad mi posle izvrsnog koncerta, koji je u celini bio odličan, neko priđe i kaže kako je bilo odlično to grleno pevanje. Mene ne zanima kako sam pevao, nego kakav je koncert bio u celini!

    U Poljskoj mi se dogodila anegdota kada smo bili na velikoj turneji. Nastupao sam sa svojim američkim kolegom Kifom Džabarsom i s dvojicom izuzetnih poljskih muzičara, basistom i bubnjarom. Na kraju putovanja, u nekakvom gradiću gde niko nikada nije čuo za džez, u restoranu se okupila cela elita tog mesta. Uživali su u našem koncertu, na kraju sam pevao iz grla. Potom nam je prišao vlasnik restorana i pitao me da li bismo mogli da dođemo ponovo sledeće sedmice. Tražio je samo jednu stvar — da ceo koncert samo pevam. Odgovorio sam „Zaboga, ne!“

    Ove sedmice obeležava se veoma značajan jubilej  sto godina od Velike oktobarske revolucije, prema oceni mnogih, jednog od najznačajnijih događaja u proteklom veku. Kako ga Vi vidite?

    — Ja nemam nikakav odnos prema tom jubileju, da budem iskren, pošto muzičari treba da razmišljaju o mostovima, o kulturi, treba da budu iznad politike koja uvek sledi određene ciljeve. Naravno, odlično se sećam kada sam kao dete išao na proslave tog praznika svakog 7. novembra, kao učenik i kasnije kao student. Bilo je tu i mnogo pozitivnih stvari…

    I u tome je, u suštini, bila ideja mosta — spajanja u okviru Sovjetskog Saveza, kao mosta među različitim narodima…

    — Postoje dve struje. Jedna su antikomunisti, koji kažu da je sve bilo loše i govore o masovnim streljanjima u vreme Staljina. Ni kod vas nije sve bilo baš dobro, iako ste vi, koliko znam, mogli da putujete u inostranstvo, imali ste pasoše. U Sovjetskom Savezu je bilo nemoguće da obični ljudi ili muzičari otputuju u inostranstvo. Druga polovina Sovjetskog Saveza, kao i Jugoslavije, tih vremena se sećaju s nostalgijom. Uz sve te pluseve i minuse bila je pozitivna strana koja se ticala socijalne strane, kada je reč, recimo, o medicini, obrazovanju. To je sve u Rusiji nestalo u vreme perestrojke. Pojavile su se, naravno, i mnoge pozitivne stvari, kao mogućnost da se putuje u inostranstvo, mogućnost da omladina uči prema raznim programima i da radi po raznim zemljama. Došao je, međutim, i američki kapitalizam, koji nije dobar. Ja veoma volim Ameriku i građane Amerike, ali mrzim sistem onog surovog kapitalizma koji postoji u SAD. Mnogo je bolji blaži put koji su izabrale socijaldemokratske zemlje kakva je, na primer, Francuska, skandinavske zemlje.

    Mogućnost laganijeg prelaska iz jednog sistema u drugi pokazuje nam Kina. Vidimo kako po celom svetu ima mnoštvo kineskih turista, veoma bogatih. Pritom, ne znamo da se oni tamo bore protiv korupcije, tamo ne mogu ni da se našale s tim. Mene ne interesuje politika, s jedne strane, a s druge strane, jasno je da svetla budućnost koju je obećavao komunizam, nažalost, nije nastupila.

    A ima li mesta revoluciji u savremenom svetu, da li je ona nužna savremenom svetu, kao što, na primer, kažu „Depeš moud“ u svom poslednjem hit singlu „Where's The Revolution“?

    — Muzici je u svakom slučaju neophodna revolucija. U poslednje vreme u muzici je vrlo malo revolucije. Ja često na svojim džez koncertima govorim o tome kako su sve džez ikone mogu da se okače na zid, i zaista je tako: Luj Armstrong, Eva Ficdžerald, Čik Koreja, Herbi Henkok. To su ljudi koji su stvorili stil i pravac. Nažalost, u 21. veku nije se dogodilo ništa novo u džezu, ali hvala bogu ima etno motiva. Generalno, nema takvog revolucionara kakav je, na primer, četrdesetih godina bio Čarli Parker. On je preokrenuo džez i mlade generacije su krenule za njim, a starije generacije, poput Djuka Elingtona ili orkestara koji su izvodili sving, nisu razumele šta se događa. Za njih je to bila revolucija, a sada je to škola za svakog izvođača. Revoluciju u umetnosti iščekuju mnogi, dobro bi bilo da se ona desi.

    Možda je potrebno da se dogodi revolucionarna promena u društvu da bi se dogodila revolucija u umetnosti?

    — Naravno, 1917. godine bilo je mnogo umetnika-revolucionara. Pojavili su se Majakovski i čitava plejada pisaca i pesnika. Ali Vi želite da Vam odgovorim iz političkog ugla. Revolucija, nažalost, nije onaj put koji treba birati kao rešenje problema. Druga je stvar što su ljudi često primorani da idu na ulice. I vaša zemlja je veoma često bila sklona u istoriji da rešava probleme izražavanjem volje naroda. S jedne strane, to je, naravno, bolna situacija, a s druge strane, jasno je da se evolucija čovečanstva odvija zahvaljujući revolucijama. Kao što se revolucija događa u medicini, tako se događa i u politici, ali dobro bi bilo kada bi se ona odvijala bez krvi, kada bi vlast osluškivala narodnu volju, celo društvo.

    Tema:
    Kulturni kutak (92)
    Tagovi:
    saksofon, džez, koncert, muzika, Vasil Hadžimanov, Oleg Kirejev, Amerika, Niš, Beograd, Srbija, Rusija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga