15:42 19 Decembar 2018
Slušajte Sputnik
    Vladan Vukosavljević, ministar kulture

    EKSKLUZIVNO Ministar za Sputnjik otkriva veoma važne vesti za srpsku kulturu (video)

    YT/Sputnik
    Intervjui
    Preuzmite kraći link
    Dejana Vuković
    Kulturni kutak (83)
    4392

    Zameraju nam zašto uopšte govorimo o srpskom kulturnom prostoru. Kažu, trebalo bi govoriti samo o savremenom stvaralaštvu, gledati u budućnost, bez osvrtanja na prošlost... Ti argumenti su politizovani, politikantski i često vrlo detinjasti, kaže ministar kulture i informisanja Vladan Vukosavljević.

    U intervjuu za Sputnjik, ministar najavljuje otvaranje srpskog kulturnog centra u Pekingu u januaru 2018, a u junu sledeće godine i renoviranog Narodnog muzeja u Beogradu.

    Da li je kultura zaista polje u kome treba dobro zasukati rukave i neke stvari raditi gotovo otpočetka?

    — Ima mnogo nezavršenog posla, kamenca na srpskim kulturnim poslovima, aktivnostima, institucijama i ustanovama. Ali, ne može se preko noći. Engleska poslovica kaže „Rim nije sagrađen za dan“, tako ni problemi u srpskoj kulturi nisu nastajali za jedan dan, to je bilo pitanje procesa. Ali i dobre stvari u srpskoj kulturi, kojih nije malo, nisu nastajale za jedan dan, tako da imamo procese koji su dobri, koji su ohrabrujući, koje treba dodatno podsticati, a imamo i neke stvari koje su, blago rečeno, zapuštene. Uveren sam da mi iz Ministarstva kulture i informisanja ulažemo velike napore da popravimo ono što možemo, da unapredimo ono što je vredno i obeshrabrimo ono što je rđavo.

    Godinama se stiče utisak da je kultura na margini, da je, što bi naš narod rekao zadnja rupa na svirali. Da li će Predlog strategije razvoja kulture, ukoliko bude usvojen, poboljšati situaciju i definisati neke stvari koje su još uvek u sivoj zoni?

    — Samim postojanjem strategije, ako poslanici u Narodnoj skupštini Republike Srbije ovaj tekst budu usvojili, mi nećemo rešiti nijedan problem u srpskoj kulturi, ali ćemo označiti pravce razvoja, uočiti probleme, predložiti alate za rešavanje tih problema i napraviti neki plan i redosled događaja i aktivnosti po redosledu prioriteta. Strategija nije zec iz mađioničarevog šešira koji će sam od sebe da reši stvari, ona samo znači da smo se kao društvo usaglasili oko nekoliko bitnih pitanja — šta je naša kultura, koje su njene dimenzije, šta je srpsko kulturno jezgro, šta je srpski kulturni prostor, koliko novca kao društvo moramo da izdvajamo za kulturu u narednim godinama iz budžeta, koji su to kapitalni, investicioni projekti koje ovo društvo mora da završi ako ih je započelo, ili da počne i završi ako ih nije ni počelo, koji su to zakoni koje treba doneti, koji su to zakoni koji postoje, a potrebne su im izmene i dopune da bismo i na taj način stvorili format za brojne aktivnosti koje treba da uslede. Prema tome, od strategije, budimo iskreni, ne možemo očekivati čuda, ona sama po sebi nije instrument za stvaranje čuda, ali jeste jedan razuman, čvrsto utemeljen plan i izraz temeljnih opredeljenja jednog društva za ono što namerava da čini sa svojom kulturom u posmatranom periodu, u ovom slučaju to je deset godina.

    Mislite li da kao narod možemo da se okupimo oko definisanja toga šta je naša kultura, šta je naša kulturna strategija i šta su prioriteti našeg kulturnog razvoja?

    — Nadam da ćemo uspeti u tom poduhvatu, koji nije nimalo lak. Istorijskog poređenja radi, pre više od 100 godina, zloglasni Benjamin Kalaj, koji je je bio ambasador Austrougarske u Beogradu, pa upravitelj Bosne i Hercegovine posle aneksije, i nije bio naklonjen srpskom narodu, u jednom pismu, koje je pisao svom saradniku krajem devetnaestog veka, naglasio je sledeće: „Naš najveći saveznik u borbi protiv Srba u političkom prostoru na Balkanu jeste i biće srpski partikularizam“. Dakle, podvojenost, nesaglasje, odsustvo zajedničke strategije i slične stvari. Ilustracija situacije, koja i dan-danas u određenoj meri vlada u našem društvu.

    Mi smo organizovali raspravu o Strategiji kulture u sedam gradova, i ona je imala svoj epilog u Narodnoj biblioteci u Beogradu. Bilo je dobronamernih kritika koje ukazuju na neke nedostatke, manjkavosti, propuste, i koje predlažu rešenje problema, a bilo je i pakosnih kritika i paušalnih ocena. Čini mi se da je određenim krugovima najviše zasmetao pokušaj definisanja srpskog kulturnog jezgra, odnosno dimenzija srpske kulture, dakle, šta je to što čini jezgro naše kulture u dugom istorijskom trajanju na ovom prostoru. Druga stvar koja je bila sporna — zašto se uopšte govori o srpskom kulturnom prostoru, treba govoriti samo, kažu neki od njih, o savremenom stvaralaštvu, treba gledati u budućnost, ne treba se osvrtati na prošlost… Ti argumenti su politizovani, politikantski i često vrlo detinjasti. Razlozi za takvo ponašanje jesu oni razlozi iz različitih političkih motiva koji treba da dovedu do sledeće posledice, a to je da srpska kultura ubuduće nema svoje ime i prezime, da to postane jedan amorfni zbir pojava i fenomena u različitim oblicima postojanja.

    Mi smo izloženi jednom veoma nezgodnom procesu akulturacije, fenomenu koji otprilike predstavlja topljenje osnovnih identitetskih atributa neke kulture i preuzimanja vrednosti i atributa neke druge kulture u određenom istorijskom procesu. Ukoliko akulturacija odmakne, dolazi se praktično do topljenja kulturnog jezgra i standardnih kulturoloških i identitetskih obrazaca jednog naroda, što je preduslov za razne istorijske nevolje. S druge strane, moramo takođe voditi računa da je suprotan proces akulturaciji proces kulturnog etnocentrizma. On bi značio da je jedna kultura uplašena od akulturacije, nespremna da se otvoreno upusti u izazove savremenog sveta, interkulturne saradnje, saradnje kulturnih prostora, i da se nespremna i slaba zatvara u svoj etno prostor i topi se sama u sebi. Nijedna kultura, pa ni srpska, nije dovoljno kadra da samostalno funkcioniše bez primanja i davanja uticaja. Dakle, mi moramo da hodamo jednom vrlo precizno odabranom stazom, imajući na umu opasan proces akulturacije koji u doba globalizma utiče na mnoge male kulture. Veliki i bogati narodi i države se lakše odupiru tim procesima iz različitih razloga koji su jasni sami po sebi….

    Stanje u srpskoj kulturi nije, kako kažete, na nultoj poziciji  kulturni život u Srbiji je relativno bogat, sadržajan, ali je to stanje i haotično?

    — Donekle je haotično. Mi živimo, globalno gledano, u osetljivom dobu, gde se ruše dojučerašnji standardi poslovanja, razmišljanja, tehnologije, nauke. U dobu velikih promena. Ono što je važilo kao obrazac juče, ne može da važi danas i sutra. Dakle, mi smatramo da je veoma važno da naša država stane na stanovište da je potrebno odvajati više novca za kulturu. To je alfa i omega strukturalnih uslova. Evo zašto: u ovom trenutku se za potrebe kulture i informisanja izdvaja, barem prema podacima za ovu godinu, oko 0,68 odsto iz ukupnog budžeta. To uključuje i kulturu, i informisanje. Ako bismo suzili na ono što se odvaja samo za kulturu, to je nekih 0,4 odsto, sa vrlo malom marginom greške. To je malo. Srbija tim izdvajanjem nije poslednja na listi zemalja u Evropi, ali je veoma nisko plasirana. Ono što takođe treba naznačiti jeste da već nekoliko godina postoji preporuka Uneska, da je, bez obzira na veličinu budžeta neke zemlje, neophodno odvajati jedan odsto iz budžeta za kulturni život i za razvoj kulture. Ispod toga stvari stagniraju ili se dolazi u jedan opadajući proces, što je regresija kulturnog stanja i vodi direktno u propast.

    To smo postavili kao cilj. Naš predlog je povećanje od 0,1 odsto svake godine, iz godine u godinu. Dakle, ako sad imamo 0,68 sledeće godine 0,78 pa se na to dodaje 0,1. Prema tome, za pet godina mi bismo bili na 1,2 odsto tim tempom, jer se, naravno, dodaju procenti na procente, a za 10 godina, na koliko je strategija predviđena, mi bismo se približili iznosu od 2 odsto što bi već bila velika stvar. Prema tome, veće odvajanje iz budžeta za kulturu predstavlja temeljnu investiciju u društveni, narodni i nacionalni razvoj.

    Kada se kaže da je jedan od prioriteta razvoj kulturnih potreba — na šta se misli, kako se i kojim sredstvima to postiže?

    — Praksa je pokazala: kada se čoveku ponudi adekvatan sadržaj, bilo u oblasti filma, bilo u oblasti muzike, dizajna, kulture govora, svi će se polako navikavati i na te obrasce. Društvo ima zadatak, ovo društvo i sva druga društva koja drže do sebe, da podstiču takve navike i takve procese.

    Gde se počinje sa tim podsticanjima? Da li, recimo, na Sajmu knjiga, gde vrednosti nisu istaknute već su se izmešale sa onim što pripada komercijalnom izdavaštvu?

    — Ono što je vrlo ohrabrujuće jeste da blizu 200 hiljada ljudi dođe na Sajam knjiga tokom sedmodnevne manifestacije da pogleda ili kupi knjigu. Naravno, nisam prezadovoljan nekim pojavama na ovogodišnjem Sajmu, bilo je tu banalizacije, bilo je tu i autora i koncepcija koji možda ne pripadaju onome što bih ja želeo da zamislim kao Sajam knjiga, ali moramo da budemo svesni da se oko knjige i zbog knjige stotine hiljada ljudi skupi. Mi možemo da kozmetički, možda malo iznad toga, popravljamo neke stvari i utičemo na neke pojave koje nisu idealne kad je reč o Sajmu knjiga, ali suština sajma knjiga je nešto zbog čega imamo razloga da budemo ponosni.

    Kako ćete ohrabrivati kulturne potrebe?

    — Različitim stimulativnim merama. Mi danas živimo u medijskom svetu, to je opet jedno složeno pitanje — kako ohrabrivati one televizije sa nacionalnom frekvencijom koje su dobile koncesiju od države da koriste prostor nacionalne frekvencije, i samim tim da imaju dobačaj do svakog doma u Srbiji, da ispunjavaju ono na šta su se ugovorom obavezali? Kada dobijete nacionalnu frekvenciju, vi ste u obavezi da, pored informativnog programa i zabavnog programa, što je možda manje bitno, emitujete i dosta solidan i obiman sadržaj iz kulture, i to u većoj meri izostaje. Oni koji treba da brinu o tome, a Ministarstvo informisanja u svom delu nema alate za oštrije postupanje, jesu regulatorna tela koja ponekad propuštaju da vrše svoja zakonska ovlašćenja.

    U tekstu Strategije govori se i o učešću građana u kulturnom životu. Koliko i kako građani mogu uticati na kulturu?

    — Učešće građana zavisi od nekoliko faktora. Konkretan primer koji se nedavno desio — posle nedopustivo duge pauze od deset godina — jeste ponovno otvaranje za javnost Muzeja savremene umetnosti. Otvaranjem rekonstruisanog Muzeja savremene umetnosti, otvaraju se okolnosti i prilike da veliki broj naših ne samo sugrađana nego i ljudi iz cele Srbije, turista, dobije priliku da uživa u vrednoj kolekciji tog muzeja i sazna mnogo o srpskoj i jugoslovenskoj savremenoj umetnosti. Muzej savremene umetnosti biće mesto u kome ćemo moći da ugostimo i velike i važne izložbe iz inostranstva, što dosad nije bio slučaj. Za nekoliko meseci, u junu, biće otvoren Narodni muzej. Videćemo da odaberemo neki simbolički i lep datum od kojeg će naš kulturološki, kulturni ponos biti dostupan posetiocima. Time će na dodatni način građani moći da učestvuju u kulturnom životu. U strateškim investicijama planiramo okončanje velikog projekta — završetak Narodnog pozorišta u Subotici, nameravamo da renoviramo veći broj pozorišnih sala, domova kulture, da ohrabrimo amaterizam u Srbiji, koji je posustao, a veliki je izvor kvalitetnih sadržaja.

    Za kulturu je važno i da izađe u svet. Najavili ste osnivanje kulturnih centara u Berlinu, Moskvi, Pekingu,… Dokle se stiglo s tim?

    — Preduzeli smo snažne korake i ovom prilikom mogu da nagovestim da ćemo već krajem januara 2018. otvoriti Kulturni centar Srbije u samom centru Pekinga. Centar će se zvati Ivo Andrić. Naš naredni cilj je Moskva, potom Berlin i onda Trst. Bio bih presrećan ako bismo tokom 2018. otvorili KC u Moskvi, a tokom 2019. Berlin i Trst. Time bismo tek delom nadoknadili višedecenijski potpuni izostanak aktivnosti na tom polju.

    Šta očekujete da vidite 2027, kako zamišljate Srbiju, kako izgledaju muzeji, biblioteke, teatri, koncertne dvorane?

    — Očekujem da vidim ono što bih očekivao da vidim već juče. Ustanove kulture koje su u boljem stanju, sređenije i funkcionalnije, očekujem da vidim državu koja daje dosta novca za kulturu, bez obzira na to ko odlučuje o tome u tom trenutku, državu koja finansira i savremeno stvaralaštvo i prevode i vizuelnu umetnost… Nisam idealista, ne mislim da će da cvetaju ruže, ali očekujem napredak. Zaista smo započeli čitav niz ozbiljnih procesa u mnogim zapuštenim oblastima. Trebaće nam malo sreće, razumevanja i mnogo ohrabrivanja opšteg kulturnog poleta u zemlji.

    Kompletan intervju možete pogledati u video verziji.

    Tema:
    Kulturni kutak (83)
    Tagovi:
    Orbita kulture, kultura, intervju, ministar, Vladan Vukosavljević
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga