07:49 28 Oktobar 2020
Slušajte Sputnik
    Intervjui
    Preuzmite kraći link
    Piše
    2353
    Pratite nas

    Oktobarska revolucija je bila loša za Srbiju jer je usred rata, 1917. izgubila oslonac i podršku važnog saveznika, Rusije, a nakon rata srpska politika je promenila vektor - mesto Rusije zauzele su Francuska i u manjoj meri Britanija.

    Već od povlačenja srpske vojske preko Crne Gore i Albanije Francuska je postala ono što je dotad bila Rusija, glavni kreditor i glavna pomoć Srbije, konstatovao je u emisiji „Svet sa Sputnjikom“ istoričar Nebojša Damnjanović iz Istorijskog muzeja Srbije.

    Bez obzira što su uglavnom italijanski brodovi vozili srpske vojnike do Krfa, i što je taj prevoz bio rezultat molbi Rusije, dodaje istoričar.

    S druge strane, istoričar Predrag Marković sa Instituta za savremenu istoriju kaže da je mit da je ruski car postavio ultimatum saveznicima da moraju da prevezu srpsku vojsku do Krfa ili će Rusija sklopiti separatni mir sa Nemačkom.

    „To je mit. Taj telegram je pomenuo srpski konzul u Odesi Momčilo Cemović. U britanskom Admiralitetu bilo je nekih nota povodom toga, ali ne i da car to kaže tako oštrim rečima“, kaže Marković i dodaje da to lepo zvuči za naše uši da smo to prihvatili.

    Damnjanović istovremeno ukazuje da ruski car i njegova vlada jesu insistirali da se pomogne Srbima, ali da nije bilo ucene da će izaći iz rata.

    Ipak, sudbine Srbije i Rusije, srpskog i ruskog naroda nastavile su da se prepliću. Predsednik privremene vlade formirane posle Februarske revolucije Aleksandar Kerenski pobegao je iz boljševičke Rusije sa falsifikovanim srpskim pasošem, a nije slučajno ni što su se Jugoslavija i Sovjetski Savez raspali otprilike u isto vreme.

    Prema rečima Markovića, Jugoslavija je imala distanciranu politiku prema Sovjetskom Savezu. „Kraljevina je bila aktivni neprijatelj Sovjetskog Saveza do 1940. a čak je i Titova Jugoslavija bila u najmanju ruku veći deo svog postojanja uzdržana prema SSSR-u da bi na kraju podelila njegovu sudbinu. To možda ima veze sa socijalističkim federacijama jer su se samo one raspale: Čehoslovačka, SSSR, Jugoslavija“, ocenio je istoričar.

    Ipak, postoji teorija da je Jugoslavija mogla da opstane kao jezičak na vagi, i kad je prestala njena posrednička uloga, prestala je da postoji i potreba da je neko čuva.

    Ali veza Srba i Rusa je u svakom slučaju jača, posebno sa srpske strane, naveo je Marković, uporedivši sa ledenim bregom ljubav Srba prema Rusima, koja je „mnogo dublja od zvanične politike“.

    Ta veza je zapravo i deo srpske želje da imaju veliku sestrinsku zemlju za koju verujemo da nas na neki način čuva u svakoj situaciji, dodao je i podsetio na reči Nikole Pašića da je „bilo kakva Rusija nama dobra“. Damnjanović je dotle citirao Branu Crnčevića da ne može biti da su Amerika i Nemačka jake, Rusija slaba a da Srbima bude dobro.

    Govoreći o tekovinama ruske revolucije, Marković je rekao da podjednako važe i reči Aleksandra Solženjicina da je zbog revolucije 20. vek izgubljen za Rusiju, kao i Čerčilove da je Staljin dobio u ruke zemlju sa drvenim plugom, a ostavio sa nuklearnim oružjem.

    „Ta imaginarna Rusija o kojoj Solženjicin sanja, pravoslavna, duhovna Rusija nestala je u revoluciji. A isto tako, Staljin ne samo da je napravio od Rusije veliku silu nego je izgleda samo takva diktatura mogla da pobedi Hitlera“, konstatovao je.

    Kad je reč o inostranom tragu, i u Februarskoj i u Oktobarskoj revoluciji, za koju često kažu da su je „izveli Jevrerji uz pomoć nemačkih para“, Marković kaže da je tačno da su Jevreji bili više zastupljeni među boljševicima ali da je to zato što su bili ozbiljno diskriminisani.

    „Mnoge manjine nisu bile zadovoljne tom represijom i normalno je da su u jednoj oslobodilačkoj ideologiji kao što je komunistička nalazile izlaz. Što se Nemačke tiče, naravno da su Nemci gledali da pomognu revoluciju i destabilizuju svog veliko protivnika, ali niko to nije ni krio. Boljševici vode svetsku revoluciju i njihov cilj je svet. Trenutna sudbina Rusije im ne znači mnogo, njima je Rusija kapisla koja treba da upali požar svetske revolucije“, objašnjava Marković.

    Paradoks istorije vidi u tome što je Staljin, koji nije bio Rus, vratio rusku državnu tradiciju na pijedestal. Staljinovi potez su, kako ističe, mnogo više na tragu jačanja ruske carevine nego boljševičke.

    Marković povlači paralelu i sa srpskim komunistima koji su, kaže, bili dosledni internacionalisti. „Njima stvarno nije bilo stalo gde su granice Srbije i u tom smislu nasledili su boljševički način razmišljanja gde je horizont planeta“, naglašava istoričar.

    Tezu da li je jedan od paradoksa revolucije i to što su boljševici preuzeli mnogo od carskog sistema i kako je rekao Lenjin, samo ga „podmazali sovjetskim uljem“ Damnjanović obrazlaže činjenicom da su se boljševici vrlo rano preselili u Moskvu koja je opet bila sedište ideologije koja se obraćala celom svetu.

    Takođe,  budući da je pod Staljinom ubrzo došlo do snaženja ruskih državnih tradicija, zemlja koja se od 1922. zvala SSSR i u svom imenu nije imala nikakvu geografsku ni nacionalnu odrednicu, što znači da je otvorena i za druge da u nju uđu, u suštini je bila baštinik ruske tradicije jer taj etatistički oblik socijalizma ima uporište u ranijem ruskom etatizmu, kaže Damnjanović.

    Na pitanje nije li jedan od paradoksa da je Zapad dosta profitirao od te revolucije, jer je naterao Zapad da se reformiše, Marković podseća da je ruska revolucija dramatično ubrzala usvajanje radničkih prava i socijalnih mera, baš kao što je raspad sovjetske države uklonio strah kapitala od uništenja.

    Zapad je, naglašava, profitirao u još jednom smislu, zapravo „spasen je Rusijom“.

    „Kao u eshatološkom mitu, Rusi su se žrtvovali za čovečansto. Možda nisu hteli ali tako je ispalo: ruska žrtva je spasila čovečanstvo. U Lenjingradu je palo više ljudi nego svih zapadnjaka zajedno u Drugom svetskom ratu. Da ne pominjemo Staljingrad, Moskvu, Kursk. Ruski narod je na svojim bogonosnim plećima izneo teret borbe protiv fašizma. To je tako velika zasluga da Rusi sa pravom ističu 9. maj kao veliki datum. Sve bitke zapadnog fronta su male epizode u odnosu na titansku borbu koja se vodila na istoku“, zaključuje Marković.    

    Tagovi:
    Oktobarska revolucija, svet sa sputnjikom
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga