12:38 25 Oktobar 2020
Slušajte Sputnik
    Intervjui
    Preuzmite kraći link
    Piše
    51771
    Pratite nas

    Srbija sama treba da donese odluku da li da veruje NATO-u, mi mu ne verujemo, kaže šef spoljnopolitičkog odbora Saveta federacije Rusije Konstantin Kosačov.

    U intervjuu koji je dao za Sputnjik tokom dvodnevne posete gornjeg doma ruskog parlamenta Srbiji, objašnjava i zašto smatra da su sve nevolje u međunarodnom pravu počele na Balkanu, kao i zašto su optužbe da Rusija podriva stabilnost regiona besmislene.

    — To što se na adresu Rusije iznose svakojake optužbe, pa i najbesmislenije, nije, nažalost, ništa novo. Kroz te optužbe se realizuje opšta strategija obuzdavanja Rusije. Rusija sama, ili uz vrlo malu podršku drugih zemalja brani multipolarnost savremenog sveta. Suprotstavlja se unipolarnom modelu koji svetu nude SAD i njihovi najbliži saveznici, a koja ne samo da ne može da rešava globalne probleme savremenog sveta nego ih vrlo često dodatno stvara, kao što smo videli na primeru Iraka, Sirije. Ali nije to počelo sa „arapskim prolećem“, niti u Libiji, Iraku i Siriji, nego znatno ranije — na Balkanu. Jednostrano priznanje Hrvatske i Slovenije devedesetih, prvo od strane Nemačke a onda i od cele EU, bilo je polazna tačka koja je okrenula unazad razvoj Evrope. Postupci Zapada prema Jugoslaviji, prema Balkanu isprovocirali su sve potonje događaje. Kulminacija su događaji 1998-1999. i bombardovanje Jugoslavije, a onda već i jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova.

    Podsetio bih i na odluku Amerikanaca da naprave svoju vojnu bazu na Kosovu, Bondstil, drugu po veličini posle Ramštajna u Nemačkoj. Ta odluka doneta je takođe krajem 1999. godine, mnogo pre nego što je proglašena nezavisnost Kosova i pre nego što su tu nezavisnost požurile da priznaju neke druge zapadne države. Odnosno, imamo posla sa čistom okupacijom, u tom trenutku neodvojivog, dela SR Jugoslavije i Srbije. Tada je situacija na Balkanu još jednom radikalno destabilizovana. Već tada je Rusija ulagala sve napore da se situacija vrati u okvire međunarodnog prava, i ta pozicija ostaje nepromenjena za rusku spoljnu politiku prema Balkanu. Bilo kakvi pokušaji da se Rusija optuži za nekakvu destabilizujuću ulogu na Balkanu su, što bi se reklo, đavolska posla i radikalno izvrtanje onoga što Rusija radi u balkanskom regionu.

    Rusofobija dobija na ubrzanju. Jedna od posledica toga je rekordni vojni budžet SAD. Vi ste rekli da je pozadina toga dugoročna strategija koja će, ako se realizuje, staviti tačku na mogućnost normalizacije odnosa Rusije i SAD. Da li to znači da Srbiju ne čeka ništa dobro zato što pokušava da balansira između Zapada i Rusije? Kako ona da se ponaša u takvoj situaciji?

    — Postupci američkog Kongresa su destruktivni po suštini, a drugo, zadržavaju tendenciju samouništenja za globalnu stabilnost, za rusko-američke odnose za mnogo godina. Ta rešenja zaista pogađaju ne samo rusko-američke odnose već i globalnu bezbednost i interese trećih zemalja. I Srbija je neosporno među tim zemljama, zato što će se Srbija, po mom dubokom uverenju, kao istinski evropska zemlja osećati komforno samo u ujedinjenoj Evropi koja nije podeljena granicama, blokovima. Srbija će se osećati komforno u prostoru u kom neće morati da pravi izbor: s kime je, sa Zapadom ili sa Istokom, sa SAD ili sa Rusijom. Situacija u kojoj postoji takav izbor nepravedna je prema Srbiji i apsurdna sa stanovišta naših zajedničkih interesa u sferi bezbednosti. Jedino što u tim okolnostima budi neku nadu za budućnost, jeste to što ni američki Kongres nije večan. Da, tamo sada vladaju rusofobi, ali vladaju ne samo da bi se obračunali s Rusijom, već i zato da pokušaju da se obračunaju s vlastitim predsednikom. Pre ili kasnije završiće se ta američka unutrašnja igranka koja smeta svetu. Možda pobedi Tramp, možda Kongres, to niko ne zna, ali to će se završiti, i kad Amerikanci srede svoju unutrašnju situaciju svima će laknuti. Tada će i ruski faktor otići u drugi plan, naši odnosi će se možda normalizovati, i Srbiji će laknuti. Amerikanci, koji su stvorili unipolarni svet, zapravo su isprovocirali ogroman broj problema. Upravo je zato unipolarni model sveta tako opasan, i zato Rusija ne pristaje na njega.

    Ovih dana čuli smo od generalnog sekretara NATO-a Jensa Stoltenberga da Alijansa poštuje našu neutralnosti i da Srbija, između ostalog, treba sama da odluči hoće li dati diplomatski status zaposlenima u Rusko-srpskom humanitarnom centru u Nišu. Može li se verovati Stoltenbergu, ako tema centra u Nišu stalno iskače kao problem u razgovorima zapadnih i srpskih zvaničnika?

    Šef spoljnopolitičkog odbora Saveta federacije Rusije Konstantin Kosačov tokom intervjua za Sputnjik
    © Sputnik / Aleksandar Milačić
    Šef spoljnopolitičkog odbora Saveta federacije Rusije Konstantin Kosačov tokom intervjua za Sputnjik

    — Vi u Srbiji sami treba da odlučite možete li da verujete NATO-u ili ne. Mi smo za sebe već odavno doneli odluku: ne verujemo NATO-u. Ne verujemo mu otkad nam je posle okončanja Hladnog rata obećao da se neće širiti na istok. Sve se to pokazalo kao laž. Ponavljam, svaka zemlja treba da izvlači svoje zaključke. Međutim, paralelno sa izjavama Stoltenberga čitao sam izjave pomoćnika zamenika državnog sekretara SAD, koji je sasvim jasno pokušao da diktira Srbiji šta treba da radi sa centrom u Nišu. Nažalost, Amerikanci naručuju muziku u NATO-u, i tako će biti i nadalje. Zato ovde ne treba gledati šta kažu NATO činovnici. Treba obraćati pažnju na strategiju NATO-a, koju određuje američka orijentacija na dominaciju u svetu. Ta se strategija sastoji u širenju, u tome da što više zemalja pretvori u svoje vazale i satelite, a sa onima koji se s time ne slažu obračunava se kao sa zemljama koje se usuđuju da rade nešto što se razlikuje od „jedino ispravne“ orijentacije. Zato bih, mada ponavljam da ne nameravam da delim savete, da sam na mestu Srbije, stoput proverio slične izjave pre nego što im poverujem na reč.

    Postoji refren u aktuelnoj međunarodnoj politici: Rusija je kriva za sve, od pobede Trampa do Katalonije i Severne Koreje. Ako se vratimo u prošlost, videćemo da je sve počelo od Krima. Zašto Krim toliko smeta?

    — Ako se uporede pritužbe onih koji pokušavaju da za sve optuže Rusiju, to su zapravo pritužbe gubitnika, onih koji u svojoj politici nešto nisu uspeli da urade. Američki sistem nije uspeo da spreči dolazak Trampa na vlast — kriva je Rusija. Madrid nije uspeo da se dogovori sa Barselonom o postojanju u okviru jedinstvene države — kriva je Rusija. Američka spoljna politika nije uspela da reši problem Severne Koreje ili problem Sirije — kriva je Rusija. Tu je neosporno i Ukrajina. Jer, Krim nije bio predmet spora između Rusije i Ukrajine tokom četvrt veka od raspada Sovjetskog Saveza. Mi smo se složili s time da je Krim neodvojivi deo Ukrajine i potpisali odgovarajući dokument, s tim što se podrazumevalo da se sa time slažu stanovnici Krima. Trebalo je da Ukrajina samo radi ono što Rusija radi prema svojim regionima i svojim nacionalnim manjinama: da im da maksimalnu autonomiju, poštuje njihova prava. Ukrajinci su krenuli dijametralno suprotnim putem: negiranje specifičnosti Krima isprovociralo je separatistička raspoloženja i želju Krima da promeni svoj status i vrati se u sastav Rusije. To je bila posledica ne ruske, nego pogrešne ukrajinske politike prema Krimu. Ono što se sada dešava u politici Ukrajine prema jugoistoku, Donjeckoj i Luganskoj oblasti, predstavlja ponavljanje iste greške. Zato su Ukrajinci u tom kontekstu isti takvi gubitnici kao i Amerikanci, Španci i svi ostali koje sam pominjao. A pošto su pretrpeli neuspeh, oni demonstriraju političku slabost ne želeći da priznaju svoje greške i svaljujući ih na spoljni faktor, u ovom slučaju na Rusiju. Tužno je videti kako u Rusiji nalaze izvor svih nedaća i problema, ali svesni smo da je pravda na našoj strani. Pre ili kasnije, čitav svet će saznati istinu.

    Aleksandar Čepurin i Zorana Mihajlović
    © Foto : KABINET POTPREDSEDNICE VLADE, MINISTARSTVO GRAÐEVINARSTVA, SAOBRACAJA I INFRASTRUKTURE

    Svedoci smo onoga što se dešava u Americi, gde su RT i Sputnjik morali da se registruju kao inostrani agenti. Kad je Rusija pokrenula sličnu inicijativu, OEBS se oglasio sa kritikama, a dotle je ćutao. Zašto je opasna ta ideja?

    — Ta ideja je po definiciji opasna jer znači nasrtaj na slobodu govora. Kad smo mi u Rusiji menjali naše zakonodavstvo koje štiti naš suverenitet, govorili smo o aktivnosti tzv. stranih nevladinih organizacija koje rade u Rusiji, ali nikada nismo pokušali da proširimo tu reformu na medije. To je ono kako mi razumemo slobodu govora, i nama bi bilo drago da je sačuvamo. Zakon koji je usvojila Državna duma, a koji treba da razmotri Savet Federacije, ne prejudicira ishod spora. Voleli bismo da se vratimo na početne pozicije i da stopostotno obezbeđujemo slobodu govora. U tom smislu, zakon je formulisan kao okvirni koji našim organima izvršne vlasti daje mogućnost da operativno reaguju, precizno primenjujući odgovarajuće mere samo prema zemljama koje prema Rusiji postupaju na restriktivan način. Zasad su Sjedinjene Države jedina zemlja u svetu koja je nasrnula na slobodu govora, onako kako je realizuje Rusija. I ako američka politika bude takva, naše mere biće recipročne isključivo prema jednoj zemlji — Sjedinjenim Državama i medijima koji rade u ime Sjedinjenih Država. Nećemo raditi ništa više od onoga što Amerikanci rade našim medijima. Rusija je na strani slobode govora, i braniće je na svaki način.

    Tagovi:
    Kosačov, odnosi
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga