19:30 13 Avgust 2020
Slušajte Sputnik
    Intervjui
    Preuzmite kraći link
    Piše
    Kulturni kutak (105)
    0 160
    Pratite nas

    Kulturom bi nacionalna svest mogla da se podigne na viši nivo. Projektima koji su važni za ovu malu zemlju koja je prebogata istorijom. Ali mi se stalno borimo na nekoj margini i stalno hodamo po ivici i pazimo da ne padnemo u provaliju, kaže u razgovoru za Sputnjik glumac Dejan Lutkić.

    Predstava pozorišta Boško Buha „Florentinski šešir“ nedavno je premijerno izvedena na sceni Ustanove kulture „Vuk Karadžić“. Reč je o vodvilju Ežena Labiša, u kojem glavnu ulogu, simpatičnog Fadinara tumači poznati glumac Dejan Lutkić.

    Nakon uspešno odigrane premijere, Sputnjik je sa Lutkićem razgovarao o tom komadu, ali i o njegovim drugim ulogama i trenutnom stanju u srpskoj kulturi.

    Iako likovi u vodvilju nisu možda dovoljno dramski produbljeni, moramo primetiti da je za izvođenje jedne ovakve predstave i više nego potrebna ozbiljna fizička kondicija… Koliko dugo ste radili na ovoj predstavi i kako ste gradili ulogu?

    — Probe su trajale skoro tri meseca. Ja se trudim da fizički budem spreman zbog svog sveopšteg zdravlja i to mi je dosta pomoglo u celoj priči. Često volim da kažem da je vodvilj lak za gledanje, ali težak za igranje. Ne zbog fizičke spremnosti ili nespremnosti, nego pre svega zato što je vodvilj jedan žanr koji matematički mora da bude precizan i ako on nema svoj tlocrt od samog početka, onda on jednostavno ne pije vodu. Tu sve mora da bude toliko precizno, da bi moglo da bude mesta improvizacijama, koje će se naravno dešavati, jer je to klasična komedija. Sama reč vodvilj na francuskom znači glas naroda. Dakle, to su vrste komada u kojima se nekakve utopijske ideje prikazuju kao moguće, a to je najčešće spajanje gradskog miljea, seoskog miljea i nekih bogataša, koji su kao iznad svih u materijalnom kontekstu.

    Kada se analizira Vaša karijera, mora se primetiti da ipak primat drže televizijske serije. Da li ste Vi birali te uloge, ili one Vas?

    — Jedina uloga koju sam izabrao ja je bila uloga u „Jagodićima“, iz prostog razloga, jer je cela priča bila moja ideja, jer sam je ja pokrenuo i bio producent toga. Moja generacija je sada u srednjim godinama i kroz dogovor i razgovor sa rediteljima pričamo o tome šta bi bilo dobro i šta ne bi bilo dobro. Sa Nebojšom Bradićem sam završio rad na predstavi u kojoj igram jednu od dve glavne uloge, a posle toga je on radio predstavu u „Zvezdara teatru“ gde me je zvao da tumačim epizodnu ulogu. Sa 40 i kusur godina, mogu da kažem da sam mnogo stvari naučio, ali da je to još jako daleko od onoga što tek treba da naučim.

    Ističete često da ste puno naučili od Milana Karadžića. I na televiziji i u pozorištu. Ipak, između ostalih i njega prati glas da formira svoje određene glumačke „klanove, koje kasnije angažuje na svim projektima. Vi ste dokaz da su drugi reditelji Vas „krali od njega. Kako se rešiti tih predrasuda u glumačkim krugovima?

    — To su za mene notorne gluposti. „Ovaj klan, pa onaj klan“, pa nismo mi nikakva mafija da se bavimo klanovima i te reči ne pripadaju svemu ovome što mi radimo. Postoje određeni reditelji koji vole da rade sa određenim glumcima i to je jednostavno tako. To je nekakav tim koji se stvori vremenom i pametan reditelj će uvek da taj tim osvežava i to je u redu. Ja nemam nikakav problem sa tim. Svako ko ima problem sa tim, treba da se zapita kakav je u stvari njegov lični problem u odnosu na to. Ako te nema u poslu, ako ne radiš, onda treba da se zapitaš šta si uradio, a po tom pitanju da bi se nešto desilo. Ja ne znam za klanove. Svaki čovek ima razlog zašto nekoga nije uzeo za nešto ili je uzeo baš ovoga. Tim pričama samo nazadujemo.

    Učešće u reklamama, voditeljski poslovi, javno podržavanje političkih kandidata… Da li je to neizbežno kada je Vaša profesija u pitanju? Trenutan nedostatak uloga ili materijalnih sredstava?

    — To je lična stvar i ne bih se usudio da komentarišem niti bilo koga da uzimam u usta ni da komentarišem bilo čiji postupak ni u pozitivnom ni u negativnom kontekstu. Svako će uraditi za sebe ono što misli da je dobro. Svako od nas ima neki put koji prati na određen način i u okviru tog puta odlučuje kuda će ići. Odavno se politika mnogo umešala u sve to što mi radimo i uopšte nije bitno ko je na vlasti. Meni to smeta zato što se dešavaju stvari koje nisu dobre za umetnost. Kulturom bi nacionalna svest mogla da se podigne na viši nivo, zaista. Projektima koji su važni za ovu malu zemlju, koja je prebogata istorijom, nacionalna svest može da se digne na viši nivo i to ne u nacionalističkom i rasističkom smislu. Zbog toga mi je žao što se više ne ulaže u tu priču i što smo zemlja koja ima prosečnu platu od 200 i nešto evra. Mi se stalno borimo na nekoj margini i stalno hodamo po ivici i pazimo da ne padnemo u provaliju. S druge strane, šta smo mi uradili da nam ne bude tako, kako smo mi svoju svest i savest upotrebili da nam bude bolje? Ništa i niko ne valja, a mi smo svi super. To ni matematički nije moguće.

    Tema:
    Kulturni kutak (105)
    Tagovi:
    pozorište, film, Dejan Lutkić, Srbija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga