23:18 21 Oktobar 2019
Slušajte Sputnik
    Proslavljeni košarkaš Žarko Paspalj

    Paspalj za Sputnjik: Prošli smo torture, a čeka nas — veliko iskušenje (video)

    © Sputnik / Radoje Pantović
    Intervjui
    Preuzmite kraći link
    Kako Sputnjik javlja (59)
    2422
    Pratite nas

    Šta možeš da očekuješ od zemlje koja 25 godina prolazi kroz razne torture, što spolja, što iznutra? U tom dugom periodu izgubili smo redosled vaspitanja, kulture i svega ostalog. Ne možemo ni da pričamo da li se neko pokvario, jer je i te kako imao vremena da se pokvari, kaže košarkaška legenda Žarko Paspalj.

    Legenda jugoslovenske i srpske košarke Žarko Paspalj poslednji put bio je u žiži javnosti kad se pojavila vest da je tokom boravka u Americi doživeo moždani udar. Razgovor sa Paspaljem u njegovom omiljenom kafiću počinjemo pitanjem o zdravstvenom stanju.

    Kako Vas zdravlje služi?

    — Dobro, sve je u redu. Ne bih mogao da kažem da je tako bilo pre mesec–mesec i po dana. Bilo je to neprijatno iskustvo i čini mi se da je sad značajno bolje, sudeći po mom govoru koji nije bio ni približno ovako dobar. Ne kažem da je sad najbolji na svetu, ali definitivno je mnogo bolji. Bitno je da se sve završilo i rekao bih da je to bila sreća u nesreći. Takve stvari dešavaju se slučajno, a pritom sam zabrinuo mnogo dragih ljudi koji se uvek nađu tu kraj tebe.

    Kad Vam se to desilo, rekli ste da vas je Divac spasao. Da li je to prvi put da Vam se Divac našao u nevolji?

    — Ne znam konkretno šta su mediji preneli. Bio sam kod Divca 10-12 dana, pa sam nastavio putovanje i otišao kod drugog dragog prijatelja i sve je bilo super. Desilo se što se desilo i kad bih izvlačio zaključak posle svega toga — putovanje je bilo fenomenalno, ali, nažalost, u nevreme.

    Divac je prošle godine podneo ostavku na mesto predsednika Olimpijskog komiteta, Vi ste mu bili potpredsednik, a znamo kakvim se intervjuom Divac „oprostio od Srbije. Kako ste Vi preživljavali to što se događalo Divcu?

    — Nije to bilo ništa novo za mene, sve vreme sam bio upućen u to što mu se dešava. Jedan takav, naš čovek, moj veliki prijatelj, morao je da se oprosti od ove sredine sa jednim ružnim osećanjem o onom što mu se dešavalo desetak godina. Kao narod trebalo bi da poštujemo čoveka koji je toliko dao ovoj zemlji i da se zapitamo zašto je taj čovek otišao sa tolikom ogorčenošću na svoju zemlju. Čini mi se da je sad vrlo srećan, jer se bavi nečim što veoma dobro poznaje. Poslednji put kad sam ga video, činilo mi se da je jako zadovoljan.

    Da li ste se Vi nekad našli u sličnoj situaciji?

    — Ne baš u tolikoj meri. Ja sam izabrao drugi put. Kad sam završio karijeru, nisam nastavio da se bavim košarkom i nisam pokušavao da se uklopim u neke stvari koje me ne interesuju. I dalje mislim da sportisti treba da se bave sportom, a ne nekim drugim stvarima. Kod nas je sve naopačke. Odlučio sam da ostanem po strani i tako funkcionišem. Mene, kao i svakoga ko ima dva grama mozga, normalno da pogađaju neke stvari koje se nikako ne mogu prihvatiti kao logične, ali šta da se radi? Ovaj život, po mom iskustvu, mnogo je kratak i zaslužuje da se proživi na najbolji mogući način. Zbog svega toga, nisam se bavio ničim što bi me na taj način pogađalo, a samim tim nisam stekao neke posebne neprijatelje.

    Žarko Paspalj i Vlade Divac
    © Tanjug / Sava Radovanović
    Žarko Paspalj i Vlade Divac

    Iz Vaše generacije, najboljeg Partizana kojeg smo mogli da gledamo, Željko Obradović i Aleksandar Đorđević napravili su vrhunske karijere kao treneri. Kako to da se Vi niste našli u tome?

    — Sve je stvar izbora. Nisam mogao da prelomim, zato što i danas razmišljam kao igrač. Jednostavno, nije me to privlačilo.

    Kad danas pomislite na Barselonu 92. da li mislite da ste mogli da dobijete prvi „drim tim?

    — Svakako da nismo, ali to nije pitanje. Ono što smo mi izgubili jesu tri ili četiri godine kontinuiteta, izgubili smo jednu generaciju koja je apriori bila najbolja u Evropi. Još 1989. počeli smo da igramo u NBA i verovatno bi kroz nekoliko godina igrali ravnopravno protiv njih. Međutim, tužno je kad pomisliš da su ti oduzeli ono što si zaslužio. Mislim da smo pretrpeli ozbiljnu nepravdu, ali smo u nekom drugom periodu to kompenzovali i postali heroji nacije.

    Bili ste kapiten reprezentacije 95. u spektakularnom povratku posle sankcija. Da li Vam je to bila satisfakcija za te izgubljene tri godine?

    — Ne osećaš satisfakciju dok se to dešava. Tako je bilo i pre. Svakako smo uradili nešto veliko. Kao više nego dobri igrači, mislili smo da je to nešto sasvim prirodno i normalno i da zaslužujemo da nam se to desi.

    Vratimo se na Partizan. Šta je to što je imao Partizan pa je stvorio toliko dobrih igrača?

    — Teško je reći. Da li je to dobra selekcija ili način na koji su ti ljudi vodili klub, ne znam. Neobjašnjivo je. Tako je mogla da uradi i „Zvezda“, ali nije.

    Kako Vam danas izgleda Partizan i koliko ga pratite?

    — Priča se o lošoj atmosferi i silnim dugovima, da li je to tačno ili ne, ne želim u to da ulazim. Već godinama govorim da na polju sporta nismo ništa uradili i to nam se vraća kao bumerang, što se posebno vidi u slučaju „Partizana“ i svega što ga prati. Možda bi drugačije bilo da je neko drugi na vlasti, možda bi „Partizanu“ bilo bolje, a „Zvezdi“ lošije, ali ako mi treba da gledamo ko je na vlasti i ko koga više voli, onda ništa od sporta. Mogućnost jednog tima danas direktno zavisi od novca. Ništa nije urađeno da timovi prodišu, da im se dâ mogućnost drugačijeg funkcionisanja. I vrapci na grani znaju šta treba da se radi, ali očito ne postoji ni želja da se nešto promeni. A sve dok se to ne promeni, tu hleba biti neće.

    Pomenuli ste veliki novac u sportu, pripadate generaciji koja je prilično zaradila, ali u odnosu na klince koji su došli posle Vas, ostali ste normalni.

    — Pričamo o vremenu od pre 30 godina. Bilo je takvo vreme, postojale su druge norme, ali šta možeš da očekuješ od zemlje koja 25 godina prolazi kroz razne torture, što spolja, što iznutra? U tom dugom periodu izgubili smo redosled vaspitanja, kulture i svega ostalog. Ne možemo da pričamo da se neko pokvario, jer je i te kako imao vremena da se pokvari.

    Proslavljeni košarkaš Žarko Paspalj i novinar Sputnjika Vladimir Sudar
    © Sputnik / Radoje Pantović
    Proslavljeni košarkaš Žarko Paspalj i novinar Sputnjika Vladimir Sudar

    Kako su sportisti iz Vaše generacije odoleli iskušenjima koje nose novac i slava?

    — Nemam pojma šta danas znači biti normalan. Čini mi se da smo mi ipak jedna drugačija generacija, drugačije vaspitana. Ne bih rekao da nas je vrhunski sport poremetio ili iskvario. Kako da odoliš svemu tome, ja nemam pojma. I mi smo imali svoje boljke i mane, ali nas se sećaju kao nekoga ko se dobro ponašao na terenu, ko je jako voleo taj sport i ko je hiljadu puta pokazao da vrednuje ono što mu je dato. Mislim da smo mi, pre svega, najviše voleli taj sport i da smo ga radili, ne zato što nam je donosio pare. Pretpostavljam da je veliku ulogu igralo i vaspitanje, i roditelja i okoline, koja može da ti pomogne i odmogne. U vreme kad smo bili klinci, bili smo okruženi dobrim primerima i usmeravani smo na pravi način.

    Pre nekog vremena, spasili ste brdo gramofonskih ploča sa đubrišta. Kako ste došli u situaciju da spasavate kulturno blago Srbije?

    — Muzika je moj hobi 30-40 godina. Ljudi obično ne pričaju o svojim hobijima, a jedan od mojih je muzika. Spasavanje ploča bila je čista slučajnost, jer sam ja dobio informaciju šta će se desiti. Zašto se to desilo, ne znam, ali ono što je tu najvažnije jeste da su me ljudi iz Narodne biblioteke kontaktirali i ja sam im đuture sve predao što je moglo da se spasi. Bitno je da su ploče završile tamo gde će neko o njima voditi računa.

    Kakvu muziku volite?

    — Nemam omiljeni žanr. Strašno me nervira kad neko kaže ja volim samo džez ili samo bluz. Ja volim sve što postoji. U zavisnosti od raspoloženja mogu da slušam svašta. Ima stvari koje ne volim. Ovo moderno ne volim, pošto je to parodija na normalnu muziku, na ono što je bilo pre 30 ili 40 godina.

    Na kraju, šta biste nam poželeli za Novu godinu?

    — Najiskrenije, samo zdravlje, zatim mnogo manje glavobolja oko svakodnevnih stvari sa kojima čovek ne bi trebalo da se bori ili da ratuje kao što je to kod nas slučaj. Da nam bude bar malo bolje nego što je bilo prošle godine. Ne bih da zvučim kao neki sveštenik, ali ovo jeste neko veliko iskušenje. Mi se već 30 godina nadamo da će stvari biti bolje, a godine prolaze. Glupo je kad čovek potroši 30 godina svog, ne baš preterano dugog života na takve stvari. Nadam se da će biti malo drugačije i makar malo bolje.

    Tema:
    Kako Sputnjik javlja (59)
    Tagovi:
    ploče, košarka, muzika, KK Partizan, NBA, reprezentacija Srbije, Olimpijski komitet Srbije, Narodna biblioteka, Partizan, Željko Obradović, Žarko Paspalj, Aleksandar Đorđević, Vlade Divac, SRJ, SFRJ, SAD, Srbija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga