04:41 28 Maj 2020
Slušajte Sputnik
    Intervjui
    Preuzmite kraći link
    Piše
    Kulturni kutak (97)
    1115
    Pratite nas

    Odavno sam shvatio da je život zapravo jedna tragikomična farsa. Da i u najdramatičnijim situacijama postoji zrnce komičnog, budalastog, otkrili su odavno Čehov i Šekspir. Tako i ja posmatram sopstveni život — kaže glumac Predrag Ejdus.

    S prepoznatljivom nonšalantnošću, kao da govori o nečem običnom i usputnom, doajen jugoslovenskog i srpskog glumišta kaže da su duhovitost i šala obeležile i njegovu bogatu, uspešnu i pola veka dugu umetničku misiju.

    „Najviše volim da se šalim na sopstveni račun, ali i na tuđi“, otkriva u razgovoru za Sputnjik i dodaje: „nekad je to cinično, nekad ironično, nekad dobronamerno, nekad i nedobronamerno…“

    Glumac rekorder po broju naslova koje igra — a desi se da igra šest predstava u šest dana i to u tri države — nedavno je ovenčan nagradom „Zlatni ćuran“ za životno delo. O tome da li mu ovo priznanje izgleda kao zaokruživanje biografije i svođenje računa, Ejdus kaže:

    — Ne smatram da se može zaokruživati. To mogu da rade institucije, neki omaž ili zaokruživanje, ali ja ne. Moj osnovni kredo je trajanje plus- minus beskonačno. Dok god postoji vatrica, energija, fizičko-psihička sprema za bavljenje ovim poslom, ja ću se njime baviti. Jedna od najvažnijih osobina i privilegija glume jeste da se čovek bavi celog života nečim što mnogo voli, a da pritom nema utisak da nešto radi. Mi se igramo, mi se ozbiljno igramo na različite načine i teme. Istražujemo, kopamo po sebi, jednostavno bežimo od dosade, te najstrašnije stvari u umetnosti, pogotovo u pozorištu. Pokušavamo da iščeprkamo još neke kutke sopstvene duhovnosti, sopstvene ličnosti, etike, morala, da razmišljamo o vremenu u kome živimo. A vreme je vrlo turbulentno i gotovo na ivici krika, znači i izuzetno podatno za jednu vrstu kritičkog promišljanja sveta u kome živimo. Moj kredo je nikako se ne opustiti i ne dozvoliti duhovnoj lenjosti da te satre i odvoji od života, profesije, kolega, prijatelja. Zato ne volim tu reč „zaokruživanje“. A i zvuči malo komemorativno.

    Mora da postoji neka vaša tajna receptura kada već 50 godina uspevate da sopstvenu priču sagledate kao plus-minus beskonačno: nema protoka vremena, igrate kao na početku karijere, a pet godina ste već u penziji, i sve to bez zamora. Kako se to radi?

    — To je pitanje opredeljenja i nekog adrenalina koji čovek nosi u sebi, a sa druge strane i neke vere da to ima smisla, bez obzira u kakvom vremenu i sredini živimo. Sve više dolazim do zaključka da vreme ne ide napred. Po meni, vreme se vraća nazad. Prosto imate utisak kao da smo se vratili u neke tridesete, četrdesete, devedesete, kad pogledate globalno. Sad smo napravili u JDP-u divnu predstavu „Tako je (ako vam se tako čini)“. Pirandelov komad koji je nastao pre sto godina, izgleda kao da je juče napisan. Govori o istini, da li istina postoji, koliko istina ima lica. A mi živimo u vremenu koje je iznedrilo novu reč „post istina“. Kad pogledate šta se sve zbiva i kakve retrogradne i zastrašujuće stvari se događaju i kod nas i u svetu, imate utisak kao da smo to sve već preživeli. Ima tu strahovito mnogo materijala za razmišljanje i sad treba imati, s jedne strane i sreće da naletiš na prave saradnike, da se pravi umetnici, reditelji i pozorišta sete tebe u određenom trenutku ili da se ti setiš nekih tema, nekih komada, nekih ideja, pa onda pokušavaš da ih nametneš kao temu koja bi mogla da bude aktuelizovana. Od ranog jutra do kasne noći sam bio u razmišljanju da pripremam nešto novo, bilo da se pripremam za neku predstavu ili neko snimanje koje toga dana radim. Poslednje dve-tri godine, posebno ove 2017. imao sam užasno nabijen tajming i puno posla, imao sam i nekih zdravstvenih problema, ali sam sve to paralelno radio, bez straha. Evi i sad me čeka novi zadatak, premijera i nova predstava. Hitam ka tome, videćemo, ako me ne zgazi auto na nekom prelazu ili me neki manijak negde ne privede. Nadam se da mi se to neće desiti. Doduše, umem i ja da se borim. Naviko sam i protiv manijaka i protiv raznoraznih karakondžula, bilo zdravstvenih, bilo društvenih, bilo netalentovanih… Bojim se užasno netalentovanih ljudi.

    Početkom prošle godine imali ste ozbiljnu intervenciju i boravili mesec dana u bolnici, a samo nekoliko meseci kasnije, u predstavi JDP-a Tako je (ako vam se tako čini) vi se penjete i doslovno ste na na lusteru! Sve u nekoliko meseci, plus četiri premijere i sve one stare predstave. Kako se to radi?

    — Naviko sam. Celog života sam tako radio. Sticajem okolnosti, puno sam igrao u repertoarskim pozorištima, ali imao sam i puno takozvanih ad hok projekata, osnivao slobodna avangardna i neavangardna pozorišta. Pravili smo pozorišta kao što je bilo „Pod razno“ u SKC-u sedamdesetih godina ili „Kult teatar“ devedesetih. Samo se „Šovinistička farsa“ koju smo radili u SKC-u u četiri nastavka igrala osamsto puta. Mi smo proputovali celu Jugoslaviju, od Jesenica do Đevđelije i od Amerike, Australije, Evrope. Paralelno sa tim, imao sam i predstave u svom matičnom Narodnom pozorištu, a gostovao sam u JDP-u, u Ateljeu, BDP-u, Crnogorskom narodnom pozorištu….

    Mora da na traci svako jutro trčite. Stičete kondiciju?

    — Ne, ne. O drugoj vrsti kondicije je reč, mentalnoj i pre svega moralnoj. Svaku tu predstavu smatram važnom, bez obzira što je igram stoti ili petstoti put ili dvadeset godina. Za mene je izlazak na scenu tog dana najvažniji. „Šou mast go on“ i to pod punom koncentracijom. Nikada drugačije nisam izašao na scenu bez obzira da li sam umoran ili nezadovoljan. Trenutak kada se digne zavesa i kada sam u kostimu i maski, mora apsolutno da bude podređen auditorijumu. Taj auditorijum koji je tu, tih pedeset, sto, petsto ili hiljadu ljudi — to je moj svet. Ja se njima obraćam. Već unapred znam da može doći i do nekih nerazumevanja, možda i do nezadovoljstava. Tražim one dobronamerne gledaoce, a umem da ih predosetim, koji će širiti dalji krug pažnje, ne ove ostale koji su zbunjeni, nezainteresovani, nedisciplinovani. To je kroćenje publike, da ih uzmeš pod svoje, da vladaš njima. Ja sam vladalac kad sam na sceni, tako se osećam.

    To je vrsta misije?

    — Nije to uvek izvesno. Ja nisam autokrata koji unapred zna da će pobediti. Ja pobedim na kraju, ali to nije uvek izvesno I nije uvek sa istim rezultatom. Ja sam vladalac koji ponekad pobedi i koji ponekad doživi fijasko, ali to je sve deo konvencije. Mi moramo da izdržimo i aplauze i paradajze, ali srećom, paradajza nisam imao mnogo.

    Igrali ste mnogo različitih uloga, od klasika do savremenika, od Ujkinog sna do Šovinističke farse. Da li ste sve to različito igrali iz istog, nekog vašeg osećaja, stila; da li su te uloge u vama stvorile jedinstven unutrašnji svet?

    Glumac Dejan Lutkić
    © Sputnik / Aleksandar Milačić

    — Sve su to delovi nekog i svesnog i podsvesnog iskustva, i životnog i intelektualnog, mogućeg i genetskog. Imao sam jednu zgodu u životu, vrlo dramatičnu: doživeo sam delirijum tremens. U trenutku kada sam bio u velikoj krizi, po pričama lekara govorio sam španski jezik, nešto na španskom na kom ne znam dve reči. Dugo sam razmišljao, čak sam i razgovarao sa nekim stručnjacima koji misle da to nije slučajnost, već neki genetski zapis. Moguće je, jer moji po ocu su jevrejskog porekla i verovatno su se kroz istoriju selili od Izraela, verovatno preko Španije do Letonije, odakle su moji, pa kasnije prema Balkanu, gde su se moji deda i baba doselili 1910. godine. Naravno, to je samo hipoteza, ali ja verujem u to. Tu ima i neke genetike, što je jako važno.

    Kažete da je za glumački posao veoma važna etika. Na tome ste insistirali i kao profesor glume…

    — Predavao sam glumu preko 25 godina i govorio da je strahovito važna za naš posao takozvana glumačka etika. Shvatiti da u pozorištu jednostavno ti nisi jedini. Važan si šraf, kolektivna umetnost koja se zove pozorište zavisi i od tebe, ali i od svih saradnika koji je tvore i koji to rade. Možeš imati svest o tome da su važni i materija kojom se baviš, kolege s kojima igraš, a naročito taj publikum koji dolazi i kupuje karte da te gleda i da oni ne mogu i ne smeju da budu potcenjivani. Ne smeš potcenjivati ni kolege, ni pisca, ni reditelja, ni sve te ljude koji se teškom mukom okupljaju oko jednog projekta, koji je u stvari jedna vrsta zavere. Svaka pozorišna predstava, pa i film, jeste jedna vrsta zavere koja mora da uspe, da osvoji neku publiku, da zaradi neke pare da zadovolji neke sujete, neku kritiku… Ima niz činilaca koje vas čekaju iza ćoška da vas satru. To je s jedne strane hram, gotovo religiozni, kao profesija, kao moral, kao etika koja ima svoje zakonitosti. Možda malo preterujem, ali vrlo često o tome na taj način razmišljam i moguće da otuda dolazi ta neka vrsta fanatizma koji sam gajio ceo život u vezi sa količinom, zadacima i moći. Mnogo puta sam se i precenio, čak diletantski precenio, a da ne govorim o načinu života koji sam možda povremeno vodio, koji uopšte nije primeren normalnom čoveku. Ali sam smatrao da kao glumac imam pravo da eksperimentišem sa svim i svačim i da je sve to neko važno iskustvo.

    Pominjete etiku i zaveru. Da li se pozorišne istine i ono što pozorište želi da kaže sve više razlikuju od istina koje uočavamo oko nas?

    — Pozorište mora da bude subverzivno. Čak i zabavljačko pozorište, dakle nekritičko pozorište, mora da bude na neki način subverzivno. I političko pozorište i čitanje klasike mora biti na neke savremene teme, jer je besmisleno raditi klasik a da ne pronađeš neku ozbiljnu vezu sa današnjim vremenom, događajima, mentalitetom, psihologijom, filozofijom. To je jedan od prvih preduslova kako bi ljudi bili dovedeni do katarze, razmišljanja. Gledalac mora da izađe iz pozorišta i bar na delić sekunde razmisli o tome šta je gledao i zašto, o čemu se tu radi, bez obzira da li se s time slaže ili ne.

    Da li pamtite osećanje sa kojim ste prihvatili prvu ulogu, da li je to bio strah ili uzbuđenje, i kad uporedite taj i ovaj trenutak, šta se promenilo?

    — Mnogo. Sećam se svega, sećam se trenutka kad sam prvi put stao na scenu. Imao sam toliku tremu na toj audiciji, hteo sam da odustanem, ali me je onda Jovan Ristić bukvalno gurnuo na scenu. Delovala je kao crna rupa, kosmos. Trebalo mi je izvesno vreme da se koncentrišem, u panici naravno, nisam znao šta je levo, a šta desno. A onda sam osetio da polako uzimam stvar u svoje ruke i da mi se vraća i koncentracija i sigurnost i izgovorio sam to što je trebalo. Naravno, kad sam izašao napolje, bio sam potpuno šokiran šta mi se sve desilo. Počelo je, dakle, kao jedna velika panika, kao ulaženje u mrak i ambis u kome se treba snaći. To da je gluma hod po tankoj crvenoj žici, na kojoj u svakom deliću sekunde morate znati šta je gore, šta je dole, šta levo, a šta desno, mislim i danas. Jer ako padnete, pali ste u diletantizam ili neke druge probleme koje nećete moći da rešite. Ta vrsta koncentracije je nešto čega se pridržavam celog života, pogotovo kada imate u glavi 14, 15 naslova, koliko ih ja imam, ili hiljadu stranica teksta koje treba držati u glavi… To se ne može bez koncentracije, fanatizma, velike volje, motivacije, I naravno, bez ljubavi.

    Često komentarišete našu stvarnost. Šta biste poručili našim sunarodnicima, čemu da se nadaju, šta da očekuju u godini pred nama, šta je najbolje što biste im poželeli?

    — Pre svega zdravlje. Bez fizičkog i mentalnog zdravlja nema života. Poručio bih da veruju u sebe, da veruju da to što rade i što žele da rade ima smisla, bez obzira koliko je malo plaćeno. Da veruju da na neki način time doprinose nekom boljitku i sopstvene porodice i šire zajednice. Što se političkih poruka tiče, mnoge stvari su se izjalovile i teško je danas davati neke procene. I tu je najvažnije poželeti zdravlje, jer imam utisak da ceo svet počinje da oboljeva.

    Tema:
    Kulturni kutak (97)
    Tagovi:
    gluma, pozorište, film, Predrag Ejdus, Srbija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga