06:41 18 Oktobar 2019
Slušajte Sputnik
    Osveštavanje rakete Sojuz na Bajkonuru

    Nad Srbima izvršen svesni genocid: Slabe tuku, jake poštuju (foto)

    © Sputnik / Ramilj Sitdikov
    Intervjui
    Preuzmite kraći link
    Piše
    11251
    Pratite nas

    Hrišćanskim narodima nikad nije bilo lako kroz istoriju. Slabe tuku, jake poštuju - tako je bilo i tako će uvek biti, kaže za Sputnjik glavni sveštenik Vazdušno-kosmičkih snaga Rusije, protojerej Mihail Vasiljev.

    Protojerej Mihail Vasiljev, filozof, istoričar religije, boravio je na Kosovu u okviru ruskog kontingenta 1999. i 2000 godine. Višestruko je nagrađivan u ratu u Čečeniji, učestvovao je u borbama na Severnom Kavkazu, u Abhaziji i Kirgiziji. Više puta je skakao padobranom kako bi podigao borbeni duh vojnika.
    © Foto : JT/Telekanal ZVEZDA
    Protojerej Mihail Vasiljev, filozof, istoričar religije, boravio je na Kosovu u okviru ruskog kontingenta 1999. i 2000 godine. Višestruko je nagrađivan u ratu u Čečeniji, učestvovao je u borbama na Severnom Kavkazu, u Abhaziji i Kirgiziji. Više puta je skakao padobranom kako bi podigao borbeni duh vojnika.

    Kako vi kao pravoslavni sveštenik i čovek gledate na sudbinu koja je zadesila srpski narod i crkvu?

    — To je svesni genocid starog evropskog naroda koji je blizu 1.500 godina bio nosilac evropske hrišćanske kulture. Ako govorimo o Balkanu, još 5-6 veka naše ere slovenska plemena koja su se tu doselila i vremenom postala neodvojivi deo tog područja. Naravno, to što se sada tamo dešava verovatno u istoriji čovečanstva nije najveća tragedija po veličini, ali za srpski narod i za pravoslavce… To se može desiti svakom hrišćanskom narodu koji izgubi svoju civilizacijsku osnovu i da prestane da bude deo prijateljskih vojnih blokova, kao što je to bilo sa Srbima u Jugoslaviji. Znamo da je Jugoslavija bila cenatr Pokreta nesvrstanih za vreme Hladnog rata. Borila se za svoj poseban put, bila udaljena od drugih država Varšavskog pakta, zbog čega je i postala lak plen za agresivni blok NATO. Na žalost, slabe udaraju, a jake poštuju. Ako imaš slabe mišiće, ne šetaj sa lepom devojkom po parku. Tako je i u politici.

    Otac Mihail ima neobičan hobi ― voli da skače padobranom.
    © Sputnik / Maksim Blinov
    Otac Mihail ima neobičan hobi ― voli da skače padobranom. „Što se tiče skakanja, kako se kaže, s kim si takav si. Prvi put sam skočio 2000. godine. Pošto čovek radi sa padobrancima i ide u daleke pohode, onda i skače. Blagoslovio me je lično patrijarh Kiril, kao i mnoge druge sveštenike. Imam kolege koji su po hiljadu puta skakali padobranom, izvršili desant na Severni pol, na planine Kavkaza“.

    Slabe šibaju, a jake poštuju?

    — Pročitajte knjigu poznatog ruskog filozofa Ivana Iljina o borbi protiv zlih sila. On smatra da dobrota mora da ima pesnice. Nažalost, ljudska priroda još od pada Adama i Eve kardinalno se može menjati samo u okviru ličnosti i ne postoji nikakav značajan moralan napredak u okviru civilizacije. Možemo sebe dovesti do strašnog stanja, kao slovenska braća Hrvati koji su rukama ustaša izvršili strašni zločin protiv jednokrvnih Srba. Tako je bilo i za vreme Drugog svetskog rata. To se dešavalo i u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj.

    Imate kontakte sa sveštenstvom iz Makedonije. O toj temi se vrlo malo govori u Srbiji. Šta vam oni kažu, kakva je zaista situacija sa Srpskom crkvom u Makedoniji?

    — To što se dešava u istovernoj Makedoniji je genocid. Pravoslavni ljudi, iz nacionalnih razloga stvorili su istu nesreću kao u Ukrajini — nacionalnu crkvu Makedonije, predstavnici srpskog sveštenstva se progone, zatvaraju. Bio sam u Makedoniji i video nesreću sveštenstva koje se našlo između teškog izbora koje je pred njima stavila nacionalistička država: majka-crkva ili narod kojem pripadaju. Ne daj, Bože, da se nađemo u takvoj situaciji. Vidimo da se to već dešava i u Ukrajini, gde se mnogi sveštenici već nalaze pod sličnim nacionalističkim pritiskom. Moraju da prave jako težak izbor. Sa druge strane, zašto mora biti lako? Kada je hrišćanima bilo lako na ovom svetu? Nisam čuo niti čitao o tom vremenu.

    Otac Konstantin osveštava helikopter MI - 8
    © Sputnik / Vladimir Vяtkin
    Otac Konstantin osveštava helikopter MI - 8

    Ima ljudi koje iznenađuje kada sveštenik osveštava, na primer, oružje, jer oružje nije u duhu hrišćanstva.

    — Nekoga može da iznenadi promena vremena, nekoga suviše kratka ili duga suknja devojke. Nismo svi isti. Čovek koji samo živi ovaj kratki ovozemaljski život mora da zna da razdeli žito od korova. Mora jasno da zna šta mu treba, a šta ne. Biraš za sebe jednu ženu, dok odbijaš druge dame lepšeg pola. Biraš jednu otadžbinu, ne možeš služiti dvojici gospodara. Tako sam i ja izabrao da služim zemlji u kojoj sam se rodio i u kojoj ću umreti. Za mene je služenje mojoj državi, služenje Bogu. Što se tiče naše vojske, još u vreme kneza Vladimira crkva tradicionalno sarađuje sa vojskom. Što se tiče osveštenja oružja, to je čin stariji od katolika i pravoslavaca. Tokom čitave istorije Crkve mi blagosiljamo oružje: za zaštitu, za odbranu svoje otadžbine, za zaštitu slabih. Ne daje se blagoslov za pohod preko Indijskog okeana.

    Ruski padobranci su izmislili pravljenje mobilne crkve. Kada idu u daleke pohode, na primer na sever, na Arktik, padobranci i sveštenici nose sa sobom crkvene utvari ― ikone i ostale stvari potrebne za bogosluženje. Kada se nađu na ledini, oni podižu šatore i pretvaraju ih u hramove.
    © Sputnik / Vitaliй Anьkov
    Ruski padobranci su izmislili pravljenje mobilne crkve. Kada idu u daleke pohode, na primer na sever, na Arktik, padobranci i sveštenici nose sa sobom crkvene utvari ― ikone i ostale stvari potrebne za bogosluženje. Kada se nađu na ledini, oni podižu šatore i pretvaraju ih u hramove.

    Kakva je danas situacija u vojsci, mislim na moralni duh, na želju da se ide u armiju?

    — Da budem objektivan, ja radim u specifičnoj oblasti, sa jedinicama koje se nalaze u stalnoj borbenoj gotovosti: Raketnim i Vazdušno-desantnim snagama i ne mogu baš da budem reprezentativan. Za sada, svake godine je sve bolje. To ne znači da nema problema. Ne želim da crtam Potemkinova sela. Svi se trude, od komandanta do oficira. Ni mesto sveštenika više nije balast. Ne želim da se hvalim, ali izgleda da smo se navikli. Žao nam je što nas je za sada malo: jedan na nekoliko hiljada vojnika. Standard NATO-a je jedan sveštenik na bataljon, u vojsci Izraela jedan na 150, u islamskim vojskama jedan hodža na jedinicu. Nažalost, nas sveštenika je malo. Nije da nema stimulacije, plata sveštenika u vojsci je dva puta manja od vojnika. Nije predviđena pomoć u slučaju pogibije. Iako ima i povređenih u operacijama. Međutim, sa druge strane to je filter — odsustvo materijalne koristi dovodi do toga da dolaze samo ljudi iz ubeđenja.

    Da li se u ruskim bazama u Siriji nalaze sveštenici?

    — U bazama u Hmejmimu i Tartusu nalaze se crkve RPC koje su tamo privremeno izgrađene za ruski kontingent. To su uglavnom pravoslavci, međutim ima i muslimana za koje se tamo nalaze muslimanski duhovnici. Oni dostojno ispunjavaju svoj zadatak. Podržavaju vojnike.

    Šta će vojsci crkva, a crkva vojsci?

    — Hajde da ne delimo društvo na krštene ljude i na vojnike. To su isti ljudi. Šta će glava nogama? Šta će noge glavi? Treba jasno razumeti, još je Fjodor Dostojevski govorio pre 150 godina: Rus bez vere u Boga je bagra. Očigledno da čovek sa oružjem u rukama rizikuje život i mora da zna zašto to radi, zašto skače iz aviona, ide u napad dok pucaju na njega. Čovek koji rizikuje život mora da razume smisao toga. On zna da novac ne može da ponese u grob. Čak u mirno vreme ljudi se slome, ukradu, zaborave itd. Za vreme rata oni se jednostavno uplaše i nađu neki izgovor da ne ispune zadatak, jer svima je strašno u ratu. Niko ne želi da umre. I svako od nas, kao svako živo biće želi topli kutak, a ne da stavlja glavu u torbu. Zbog toga je potrebna vera, kao motivacija za podvige.

    Pripadnik vojske Belorusije na praznovanju na Božića
    © Sputnik / Viktor Toločko
    Pripadnik vojske Belorusije na praznovanju na Božića

    Šta biste poručili srpskom narodu na Božić?

    — Želeo bih pre svega da čestitam srpskoj braći Božić. Mi smo jedan narod, podeljen granicama, politikama, ali ipak ostajemo jedinstveni slovenski narod. Povezuje nas pre svega Hrist, Hristova vera, kao i sami čin božanske liturgije. Mi imamo isti pogled na svet. Ove godine mi je ispričao jedan odličan srpski oficir o jednom događaju koji se desio za vreme zajedničkih vojnih vežbi sa vojskom SAD, koje izvodi nezavisna srpska država, ne samo sa Rusijom. Američki general koji je komandovao specijalcima 1999. godine u okviru operacije na Kosovu pitao je: „Znam da ste i vi tamo bili, borili se protiv nas, ja sam bio mladi pukovnik i takođe bio tamo. Recite mi kako je to ratovati protiv najsnažnije vojske na svetu?“. Na to se oficir nasmejao i rekao: „Izvinite, ali mi sa Rusima nikad nismo ratovali“. Nakon toga general je odbio da prisustvuje zvaničnom ručku koji je bio planiran u vojnoj bazi. Sa Srbima smo mi zaista jedan narod i te duhovne veze ne mogu da prekinu greške političara, ako bi, ne dao Bog, neko to pokušao. Želeo bih da svi shvate da je Hrist došao na svet, rodio se i ovaplotio se u čoveka da se svi ujedinimo. Voleo bih da veru Hristovu, pravoslavnu, prihvate mnogi ljudi koji žive u Evropi. Znamo da broj pravoslavnih hramova u Evropi primetno raste. U Italiji, Španiji i u drugim državama.

    Tagovi:
    vojska, Božić, Rusija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga