20:59 23 Septembar 2019
Slušajte Sputnik
    Čovek sa zastavom Japana

    Da nije bilo dvoje Japanaca Srbi bi devedesetih prošli mnogo gore (video)

    © Fotolia / Pinbokeoyaji
    Intervjui
    Preuzmite kraći link
    Piše
    21402
    Pratite nas

    Kad dođe japanski premijer u stvarno daleku zemlju koja mu nije u prvoj sferi interesovanja, ima šanse da ta poseta bude istorijska, jer privreda to prati. Očekujem da se nešto slično desi i posle posete premijera Šinzo Abea Srbiji, kaže stručnjak za Japan Dragan Milenković.

    Kako primećuje, Srbija je kroz istoriju uvek bila u dobrim odnosima sa Japanom, ali nikad nije iskoristila šansu.

    Milenkovićev život je neraskidivo povezan sa Japanom. Bio je prva generacija koja je organizovano učila japanski u Jugoslaviji, a zatim je kao stipendista Vlade Japana magistrirao je u Tokiju. Oženio se Japankom, a kao novinar Tanjuga postao je i dopisnik te agencije iz Japana. 

    „Prvi sam dao vest o zemljotresu u Kobeu za inostranstvo. Međutim, bio sam dopisnik u vreme sankcija protiv Jugoslavije tako da sam imao mnogo teškoća. Plata mi nije stizala mesecima. Bio sam vrlo zabrinut, ali mi je književnost pomogla da pišem za njihove medije. Krenuo sam metroom da pozajmim pare od prijatelja Japanca i on me je odbio. Nisam znao šta da radim. Ali pošto uvek nosim knjigu sa sobom u metrou sam je čitao. Slučajno je to bila knjiga o Petru Velikom. Čovek preko puta zuri u mene, a pošto sam bio nervozan spustim knjigu i pitam: ’Zašto gledate u moju knjigu‘. ’Pa‘, kaže, ’interesuje me ko to čita biografiju Petra Velikog‘. Pitam kako zna da je o Petru Velikom, a on odgovara da je učio ruski. Ispostavi se da je to urednik uticajnog časopisa ’Dejmon‘, jedinog na koji se pretplaćuju japanske državne institucije. Odmah dobijem od njega narudžbinu da na šest strana napišem šta se dešava u Jugoslaviji. To je bio način da čovek preživi, a da nema platu“, priča Milenković u emisiji „Sputnjik intervju“.

    Tokom boravka u Japanu upoznao je dosta uticajnih ljudi, političara, umetnika. Ručao je sa Sadako Ogatom, koja je u vreme ratova devedesetih godina prošlog veka bila visoka komesarka UN za izbeglice, ali posebno su mu dragi susreti sa poznatim japanskim piscima.

    „U to vreme pisci zvezde bili su Šusako Endo, inače Japanac rimokatolik, koji je bio i kandidat za Nobelovu nagradu za književnost, i Akijuki Nozaka. Srpski bezobrazluk mi je pomogao da se sretnem sa njima u jednom danu. Pozvao sam i njihovi menadžeri su mi rekli: ’Možda za godinu i po dana‘. Odgovorio sam da to moram danas da odradim. ’Pitaj ga da li pije pivo‘, bio je odgovor. Onda me je Nozaka primio, a primio me je i Endo, koji nije pio pivo, ali je bio iznenađen time da neko želi da ga dobije za jedan dan“, priseća se Milenković.

    Ispričao je i da ga je u Japanu iritiralo što su mešali Jugoslaviju i Čehoslovačku, ali su znali dosta o Titu, što je, kaže, bila šansa koju smo propustili: „Svi Japanci su primetili da je car, kad je Tito dolazio, izašao da ga dočeka, što nikad nije radio“.

    „Međutim, kad su izbili ratovi krenule su loše informacije i strah od nas. Ova poseta Abea je i s te strane značajna, jer mnogi Japanci, koji ne prate mnogo medije, možda čak ni ne znaju da se rat završio, ali kad premijer dođe u Beograd i vide ga onda će svi doći — poslovni ljudi ili turisti“, smatra Milenković.

    Komentarišući posetu Abea, podseća da su u Srbiji već prisutni „Japan tobako“, „Jazak“, „Panasonik“, a u japanskoj delegaciji bili su i predstavnici 16 velikih japanskih kompanija.

    Potpisan je i sporazum o tzv. volonterima — reč je o instituciji Džajka, što je japanski naziv za Agenciju za međunarodnu saradnju, koja ima neverovatno veliki značaj u Japanu. Sadako Ogata je posle funkcije visoke komesarke UN za izbeglice bila na čelu te agencije, odbivši funkciju ministra spoljnih poslova.

    „Jedan od prvih poteza je bio da sedište te organizacije za Balkan premesti u Beograd i time je Srbija mnogo dobila: od čuvenih autobusa do kompjuterskog sistema za vodovod u Beogradu. Kroz rad sa Džajkom u Siepi bio je napravljen program za instruisanje naših firmi kako da rade na japanski način“, objašnjava naš sagovornik i ističe da su ljudi koje Džajka zove volonterima zapravo direktori velikih preduzeća u penziji čije bi konsultacije inače mnogo koštale.

    Sputnjik intervju
    © Sputnik / Sputnjik

    U čemu je tajna japanskog pogleda na svet i japanskog poslovanja? Prema rečima Milenkovića, Japanci vole da dovedu stvari do savršenstva.

    „Kulturu su primili od Kine, od poljoprivrede do kovanja mačeva, na primer, ali su Kinezi vrlo brzo počeli da uvoze japanske mačeve pošto su Japanci to usavršili. Tako su radili i ’Honda‘ i osnivač ’Tojote‘. To su obični ljudi koji su ni iz čega napravili nešto. Istovremeno, oni su stešnjeni. To je zemlja veličine Italije, ali oni žive na području koje je možda, čak manje od Srbije i sve to uz Tihi okean. Ta ogromna količina ljudi treba da funkcioniše na malom prostoru. Zamislite kako izgleda najveća tokijska stanica. U njoj na svaka dva minuta, na svaki peron stane jedan voz. Taj voz je uvek pun, a peron je tačno toliki da primi puni voz i onda ti ljudi nemaju prava na individualnost. Oni moraju da budu disciplinovani. Japanci, dakle, stalno misle kako da urade nešto bolje od drugih i da poštuju sva pravila“, objašnjava Milenković.

    Na pitanje zašto je za Japan odjednom postalo važno da više sarađuje sa Srbijom, primećuje da je to zato što smo poslednjih godina mnogo radili sa Kinom, što je „fantastičan potez“.

    „Mnogo je ovde kineskog biznisa i uticaja, a Japan je mnogo više uložio od Kine. Zato Japan putem pomoći pokušava da ostvari i veći politički uticaj“, navodi naš sagovornik.

    Dodaje da Japanci ne pomažu samo nama, nego to čine i širom sveta.

    „Oni idu i čiste ono što Amerikanci zabrljaju. Tamo gde Amerikanci naprave ratove i ostave štetu dolazi potreba za humanitarnom pomoći. Japan nalazi način da se pojavi i učini nešto dobro“, primećuje Milenković.

    Kako kaže, da nije bilo dvoje Japanaca, Sadako Ogate, na mestu komesarke za izbeglice, i Jasuši Akašija, na mestu predstavnika u Bosni, Srbi bi mnogo gore prošli u ovom ratu.

    „Kad dođete na mesto komesara UN, morate da slušate ono što kažu zapadnjaci. Ali to Japanci ne znaju, njima to niko ne kaže, oni su došli da rade svoj posao. I Jasuši Akaši kaže: ’Čekajte, ovde postoje i Srbi, da ja vidim da li se stvarno to desilo kako vi kažete, da li su stvarno Srbi postavili bombu na pijacu Markale‘. On to savesno ispituje. Sadako Ogata je odmah videla da je najveći broj žrtava i izbeglih među Srbima. I kad je došla u Džajku inicirala je što više pomoći za Srbe“, podseća on.

    Međutim, u jednom pitanju Japan nije razumeo Srbiju – priznao je samoproglašeno Kosovo. Pitamo Milenkovića zašto.

    „Sigurno je to po američkom diktatu. Ja sam to Japancima mnogo zamerio. Kad su priznali Hrvatsku i Sloveniju napisao sam pismo japanskom ambasadoru. A kad su priznali Kosovo u jednom informativnom programu objasnio sam im: ’Oni imaju svoje Kosovo tamo gde je Kjoto‘. Rekao sam: ’Kosovo je za Srbiju isto. Zamislite da vam dođu komšije Korejci ili Kinezi i postanu toliko mnogobrojni i onda svi priznaju da je to njihovo i oni to uzmu‘. Oni su bili šokirani. Jednoga dana moraće za to da se izvinjavaju“, kaže na kraju Milenković.

     

    Tagovi:
    Japan, premijer, intervju, Srbija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga