14:52 19 Septembar 2020
Slušajte Sputnik
    Intervjui
    Preuzmite kraći link
    Piše
    1901
    Pratite nas

    Albanci su svojih pet minuta propustili i stvari se okreću protiv njih. Bilo bi pametno taj proces malo usporiti, kupovati vreme, jer stvari idu nama u prilog i ne treba da žurimo, ocenjuje za Sputnjik profesor Nenad Kecmanović.

    Najavljeni susret predsednice Hrvatske i predsednika Srbije sredinom februara u Zagrebu mnogi su već ocenili kao istorijski, ali ima i onih koji su ga unapred osudili.

    Profesor Nenad Kecmanović kaže za Sputnjik da ne voli da daje tvrde sudove, ali je gotovo siguran da on neće dovesti do pomirenja dvaju naroda. Smatra da su odnosi suviše komplikovani da bi mogli da se reše jednim razgovorom.

    — Postala je praksa da povremeno sa svih strana čujemo vrlo ozbiljne uvrede, šamaranja, pljuvanja preko kojih se brzo prelazi. Stiče se utisak da je to prihvaćeno kao neki evropski manir. Spolja nas stalno podučavaju da se treba okrenuti budućnosti. To nije netačno, ali ni prošlost ne treba zaboraviti. Da ne znamo svoju prošlost, ne bismo znali ko smo. Ne bi bilo ni kolektivnog, ni individualnog identiteta. Često možemo da čujemo: „Nismo se u tome složili, ali to nije razlog da ne nastavimo saradnju na drugim poljima“. To će biti rezultat i ovog susreta. Ne verujem da će doći do nekog kompromisa. Kolindi to ne odgovara ni zbog njenih glasača. Osim toga, imala je kiks sa Erdoganom kad je išla da lobira za Hrvate u Bosni, tako da neće moći da bude popustljiva, a s druge strane, Vučić ima mnogo manje razloga da bude popustljiv. On će nastojati da nametne prava izbeglica na imovinu, za šta je momenat veoma pogodan.

    Da li je u izložba o Jasenovcu u UN bila incident, kako su je nazvali u Hrvatskoj?

    — Incident je u smislu zato što se to pitanje povlači još od socijalističkog perioda, kada su postojali ozbiljni sporovi oko broja stradalih Srba, odnosno žrtava u Jasenovcu, kakva je bila nacionalna struktura, i to se periodično obnavlja. Kako kome odgovara, to pokrene. Mislim da je srpska strana u prednosti, jer sve više zemalja osuđuje potez Hrvatske. Vučić čini uslugu Kolindi Grabar Kitarović kada prihvata poziv, a s druge strane ima šansu da postavi neke druge važne stvari na dnevni red.

    Redžep Tajip Erdogan ugostio je Vučića i Bakira Izetbegovića. Zašto je za mnoge taj sastanak bio sporan?

    — Sporno je mnogo šta, a pre svega status Izetbegovića u čitavoj priči. On nije imao mandat Predsedništva. To je kolektivno telo, a on u ovom momentu nije ni predsedavajući. Jedna od tema bila je mreža puteva, ali to su teritorije koje nisu pod bošnjačkom kontrolom u BiH. Mogao je da nastupi pojedinačno, kao predstavnik Bošnjaka u Predsedništvu, ali ovo se nije ticalo teritorije za koju je nadležan. Nije prvi put da se to događa. Njegov otac je isto tako neovlašćeno, bez saglasnosti ostalih članova Predsedništva, otišao na konferenciju Islamske svetske zajednice. Kad se vratio, Koljević mu je javno prigovorio, a on je rekao da on je mislio da kao što, recimo, predsednik vlade može da nastupa individualno, tako može i on. Naravno da ne može, ali vidite da se takvi potezi ponavljaju i danas, 25 godina kasnije. Postavlja se pitanje Erdogana, koji sve to jako dobro zna. On je birao učesnike, i to je zapravo bio susret Vučića i Erdogana, ali se u toku pregovora pojavio i Izetbegović. Priča se da je Erdogan u Vučićevom prisustvu održao lekciju Izetbegoviću zbog toga što stalno opstruiše Vučićeve pokušaje da se neki odnosi normalizuju.

    Da li to znači da turski predsednik održava stabilnost Balkana?

    Aleksandar Vučić, Bakir Izetbegović i Redžep Tajip Erdogan u predsedničkoj palati u Istanbulu
    © Tanjug / SLUZBA ZA SARADNJU SA MEDIJIMA PREDSEDNIKA SRBIJE

    — On vodi jednu vrlo neobičnu spoljnu politiku. Počelo je sa strateškom dubinom i neoosmanskom politikom, ne samo na Balkanu nego i na Bliskom istoku. Ta politika se jako dopala delovima Balkana koji su muslimanski. Hrišćani su je osuđivali. Ljudi su bili šokirani, pogotovo kad je Davutoglu počeo da objašnjava da je period turske imperije bio jedna jako uspešna priča koju bi trebalo ponoviti. Objašnjavao je da je danak u krvi nalik na današnje stipendije za školovanje u inostranstvu, da bi Beograd bio selendra da nije bilo tog perioda kad je postao luka na Dunavu itd. To više ne možemo da čujemo, ali Erdogan pokušava da se nametne kao faktor na Balkanu. Takvoj ambiciji bi odgovaralo da pokuša da pronađe neku spoljnopolitičku formulu, kompromisnu liniju gde bi hvatao balans, ako hoće da bude prihvaćen u svim balkanskim protivrečjima. Međutim, on vodi politiku protivrečnih poteza. Hteo bi da ugodi svima, a to je nemoguće. Nastupa vrlo ofanzivno, slatkorečivo, sa puno obećanja, što je karakteristično za orijentalnu kulturu i diplomatiju. Imali smo poslednjih godina situacije da učini neke dobre poteze sa Beogradom, pa onda ode u Prištinu i kaže da je Turska Kosovo i Kosovo je Turska. U BiH su najviše došli do izražaja ti pokušaji u meri u kojoj je on favorizovao jednu, bošnjačku, muslimansku stranu i izazvao je otpor kod Srba i Hrvata. Turska ekonomija ima veliki potencijal i može da ulaže. U Sarajevu kažu da im izjavljuje ljubav po osnovi islamizacije za vreme Osmanskog carstva, ali što se novca i investicija tiče, to je okrenuto ka Srbiji. Ljubomorni su.

    Španija je poslala non-pejper Briselu da ne želi da Kosovo uđe u bilo kakve integracije. Da li vas je to iznenadilo?

    — Kad se neko sam suoči sa problemom, onda počinje ozbiljno da ga doživljava, i tu dolaze do izražaja dvostruki standardi. Malo se čudim da se iz Beograda i Banjaluke više ne insistira na tim standardima. Mnogo jak argument koji se marginalno pominje jeste da ne možete da imate dva aršina — jedan za Bosnu, a drugi za Srbiju. Kosovo može da izađe, a Srpska ni za živu glavu. Šire i ozbiljnije protivrečje u međunarodnoj politici je da je OEBS-ova Rezolucija o nedodirljivosti granica u Evropi srušena već kod raspada Jugoslavije. Kad je Amerika završila neke važne poslove za njih na Balkanu, onda su se ponovo vratili na to. Kada se pojavila Katalonija kao problem, onda je problem sa Kosovom postao sve neprijatniji. Zemlje EU će težiti da se svi separatistički pokreti principijelno reše. Mislim da su, što se toga tiče, Albanci svojih pet minuta propustili i da se stvari okreću protiv njih. Bilo bi pametno taj proces malo usporiti, kupovati vreme, jer stvari idu nama u prilog i ne treba da žurimo.

    Da li to treba povezati sa pritiskom Amerike na Haradinaja i Tačija da podrže formiranje Specijalnog suda?

    — To je jasan signal da je Vašington otpisao tu ekipu. Shvatili su da je ova garnitura postala otežavajući momenat da se bilo šta reši na KiM. To su ljudi koji će očigledno sutra već biti optuženi za ratne zločine. Amerikanci su već smislili da zamene tu garnituru i protiv njih će biti pokrenute optužnice. Nova postava ljudi će biti iz istog šešira, ali neka druga, treća garnitura koja nije kompromitovana ratnim zločinima.

    Koliko je pametno to što je Vašington odlučio da napravi novi sankcioni Kremaljski spisak? 

    — Tramp je odstupio od svega što je govorio u predizbornoj kampanji. On je odlučio da ostane predsednik i cena je da sprovodi politiku koju diktira „duboka država“. Smatram da je otišao i korak dalje, da želi da im pokaže da on to može i bolje nego Hilari Klinton. Otuda potezi koji deluju nerazumno, jer pored divljenja prema Putinu donosi mere koje se vašingtonskim jastrebovima dopadaju. Ispada da on ne razlikuje neprijatelje SAD od tih „partnera“, kako ih on zove.

    Tramp kaže da se SAD suočavaju sa raznim pretnjama, navodeći na prvom mestu terorizam i Severnu Koreju, ali i rivalske zemlje Rusiju i Kinu. Promenio je retoriku, nisu više neprijatelji….

    — Problem je u tome što SAD teško izlaze na kraj sa gubitkom pozicije supersile. Bžežinski je jedan od prvih koji je predvideo tok događaja, s tim što je očekivao da će to ići sporije. Došlo je do pada američke moći na koju ne nalaze odgovor prilagođavanja tome što je neosporno da će se desiti. To ide mnogo brže od strane Rusije, kao vojne supersile, a Kine više ekonomski, i tu je ključ problema. Kad američki političari govore o situaciji u BiH, oni smatraju da na to terenu imaju neku prednost, da je to prirodno stanje, a svi koji se pojavljuju van SAD dolaze tu bez ikakvog osnova i remete neki status kvo, koji je bio dobar. Onda se pozivaju na to koliko je Amerika uložila u odnosu na Rusiju i na Kinu, ali nikad se ne pitaju šta narodi koji tu žive zapravo žele. Tu vidite da nešto u njihovoj svesti nije kako treba. Pored Rusije, sve više će se voditi računa i o Kini, jer će „Put svile“ biti sve veći problem za njih. To će malo teže definisati kao neprijateljstvo, jer se ipak radi o ekonomskim ulaganjima. SAD će morati da iniciraju neki sastanak velikih, Jaltu na primer, gde će se u njihovom interesu definisati nove međunarodne norme, inače će izgubiti ovu bitku. Iscrpeli su mehanizme koji se okreću protiv njih. Ne može i dalje da prolazi teza kako je Iran opasan zbog mogućnosti da proizvede nuklearno oružje, a da Amerikanci nisu, a oni su zahvaljujući vojnom monopolu u poslednjih 50 godina izazvali na desetine ratova, a Iran nije nijedan. Recimo, Rusija je na Balkanu neuporedivo duže prisutna nego Amerikanci, ali oni se pozivaju na neki status kvo kao na neko istorijsko pravilo i pravo.

    Tagovi:
    Nenad Kecmanović, Srbija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga