22:07 13 Novembar 2019
Slušajte Sputnik
    Ruski reditelj Ivan Šahnazarov, gost 46. Festa

    FEST Sin slavnog ruskog reditelja: Moja generacija želi da lomi okvire

    © Fest
    Intervjui
    Preuzmite kraći link
    Piše
    Kulturni kutak (92)
    0 123
    Pratite nas

    Ljudi često zaboravljaju uzroke nekih događaja i, kada se suoče s posledicama, govore o sudbini. U stvari, mi sami smo u nekom trenutku stvorili te posledice. Zato je važno da čovek prati ono što se događa upravo sada, jer svakog dana on stvara sopstvenu sudbinu, smatra mladi ruski reditelj Ivan Šahnazarov.

    Debitantski film „Rok“ Ivana Šahnazarova prikazan je u Glavnom takmičarskom programu 46. Festa. Ovaj uzbudljivi „roud muvi“ prati trojicu mladih muzičara iz ruske provincije koji su se zaputili u Moskvu da bi snimili prvi album. Na tom putu čeka ih niz neobičnih susreta, doživljaja i iskustava, koji ih vode ka neočekivanom finalu.

    Naš sagovornik, sin proslavljenog ruskog reditelja Karena Šahnazarova, diplomu filmske režije stekao je snimivši kratkometražni film „Rok“, koji je zapravo preteča istoimenog dugometražnog ostvarenja. Ova dva filma povezuju isti naslov i motiv sazrevanja mladih umetnika željnih uspeha i slave, ali su to ipak različita filmska ostvarenja.

    „Mislim da sam radeći na dugometražnom filmu bio mnogo zreliji nego u vreme kada sam snimao kratkometražni. Uostalom, prošlo je već gotovo dve godine i od momenta kada sam snimio dugometražni film i čini mi se da sam u međuvremenu dodatno sazreo. To sazrevanje je zapravo jedan neprekidni proces. Pritom, nije reč samo o emotivnom, nego i o profesionalnom, tehničkom, zanatskom sazrevanju“, priča u intervjuu za Sputnjikovu „Orbitu kulture“ Ivan Šahnazarov.

    Na ruskom jeziku naslov filma „Rok označava muzički žanr, ali i sudbinu. U srpskom jeziku nema te igre reči. Kakav je Vaš odnos prema sudbini, verujete li u nju?

    — Uopšte ne verujem da postoji neka spoljašnja sila koja rukovodi svim događajima u životu i koja nas oslobađa izbora, ali verujem u uzročno-posledične veze, odnosno u to da svaki naš postupak stvara određeni uzrok, a da sve sa čim se suočavamo u životu predstavlja posledice. Često na uzroke sasvim zaboravljamo i onda kada se u nekom trenutku suočimo s posledicama, govorimo o sudbini. U stvari, mi smo je sami u nekom trenutku stvorili. Zbog toga verujem da je najvažnije ono što se dešava upravo sada i da treba pratiti ono što se događa upravo u ovom trenutku, jer svakog dana čovek stvara sopstvenu sudbinu. Posledica koju smo stvorili sada može da nastane za deset godina, a može i danas. U to verujem. Želeo sam da napravim film koji se bavi tim uzročno-posledičnim vezama, o tome da je sve uzajamno povezano, da se ništa ne događa tek onako.

    Jednom prilikom ste objasnili da ste želeli da snimite film o onome što biste voleli sami da proživite?

    — Uslovno rečeno, da. Bilo bi zanimljivo upustiti se u takvo putovanje, avanturističko, neisplanirano, s nepredvidivim uzročno-posledičnim vezama. Zato sam odlučio da snimim film o tome.

    Da li je teško snimati „roud muvi?

    — S jedne strane jeste, jer čovek mora stalno da bude u pokretu. To važi za celu ekipu. Mora se pratiti priroda, izlazak i zalazak sunca, dnevna svetlost. U tom proizvodnom smislu je prilično zahtevno raditi ovaj žanr, ali je, s druge strane, i veoma interesantno. To je pravo putovanje. S glumcima sam prešao čitav put koji je predviđen sižeom, od gradića u unutrašnjosti Rusije do Moskve, i to je trajalo mesec dana. To je za nas bila prava avantura, utoliko pre što je ekipa sastavljena uglavnom od mladih ljudi, većinom debitanata. U fizičkom smislu je bilo naporno, ali je bilo i vrlo zabavno i veselo.

    U kratkom filmu je zima i radnja se događa noću, u dugometražnom je leto i radnja se odvija uglavnom preko dana. Da li je to slučajnost ili ima neku dodatnu simboliku?

    — Jednostavno nisam želeo da se usudim da ponovo snimam zimi i noću (smeh). Istina je da se cela priča prosto promenila, promenio se scenario, i zbog toga mi je u umetničkom smislu bilo važno da se ona događa tokom leta, da ima trave i sunca, zelenih polja, prepunih cveća…

    Izjavili ste jednom prilikom da ne volite ruske art-haus filmove. Kakve filmove volite da gledate, šta Vam se dopada u ruskoj i svetskoj kinematografiji?

    — Dopada mi se osobenost ruske kinematografije, koje, čini mi se, u poslednje vreme nema dovoljno, a to je da mi pričaju priču iskreno. To može biti i komedija, i ratni film, i horor, i drama, i autorski film. U tom smislu važno mi je da osećam autora, da shvatam smisao, da razumem zbog čega to radi. Ne volim filmove u kojima je sve predvidivo, a to se veoma često sreće u savremenoj kinematografiji. Uvek me privuče film u kojem se događaji odvijaju suprotno od mojih očekivanja. A čini mi se da savremena kinematografija čini upravo suprotno, kao da se trudi da podiđe gledaocu, da mu ugodi, da učini da mu bude prijatno i komforno. Meni se dopada kada mi gledanje filma nije komforno, kada osećam napetost, nervozu, radost, razne emocije. Takvih filmova u Rusiji nema mnogo i moguće je da sam to imao u vidu kada sam govorio o art-haus filmovima. Autorski film u Rusiji je posebna kategorija, u kojoj svi filmovi na neki način podsećaju jedan na drugi. Postoje, naravno, majstori poput Zvjaginceva ili Hlebnjikova, koji postavljaju određene standarde, a oko njih kruži određena kategorija filmova koja nastoji da ih podražava. Poslednji film Hlebnjikova „Aritmija“ mi se veoma dopao, i film Zvjaginceva „Bez ljubavi“ — iako mi njegova tema nije previše bliska ideološki, pobudio je emocije u meni.

    Prošle jeseni razgovarali smo s Vašim ocem Karenom Šahnazarovom, bio je ovde povodom premijere filma „Ana Karenjina, na kojem ste i Vi radili s njim. Da li Vam je njegova pomoć dragocena ili Vam slavni otac predstavlja teret?

    — Sve to što je moj otac uradio ostavilo je na mene veliki utisak i snažno uticalo na mene. Čak i objektivno, ne samo zbog toga što je to moj otac, nego zato što neke od njegovih filmova smatram odličnim delima ruske kinematografije — „Grad Zero“, ili „Kurir“, ili „Dan polumeseca“. Uz to, radio sam s ocem na dva poslednja filma — na „Ani Karenjinoj“ i „Belom tigru“, tako da mogu da kažem da su to na neki način i moja „deca“, prema kojima imam poseban odnos. Ipak, s mojim ocem nije lako raditi. Vrlo je strog rukovodilac, mada je i vrlo pravedan.

    Veoma volite da čitate, a posebno klasična književna dela. Imate li Vi ambiciju da napravite ekranizaciju nekog dela, da snimite film po literarnom predlošku?

    — Da, u vreme studija sam dugo razmišljao o tome kako bih voleo da snimim film po Tolstojevom „Hadži Muratu“, upravo od tog dela je počelo moje upoznavanje Tolstojevog dela, a usledile su „Sevastopoljske priče“. Faktografija je veoma uticala na mene — Kavkaz i svi njegovi običaji. To bi bilo teško za rad, ali je sve tako sočno, upečatljivo, lepo, bilo bi mi veoma interesantno da radim s takvim materijalom.

    Glavne junake filma „Rok na putu vode snovi o slavi i uspehu. O čemu danas sanjaju mladi ljudi u Rusiji?

    — Nije isto kada govorimo o ljudima u unutrašnjosti Rusije i o onima koji žive, recimo, u Moskvi. Teško je na to odgovoriti. Ako govorimo o mladim ljudima iz mog okruženja, uključujući i mene koji se potčinjavam tom kolektivnom nesvesnom, svi mi sanjamo o tome da budemo slobodni. Govorim o socijalnoj slobodi, političkoj slobodi, slobodi u odnosu na roditelje… Mislim da moja generacija ima potrebu da lomi okvire, kao, uostalom, svaka mlada generacija. Težimo promenama, transformaciji, nosimo veliki teret iskustava iz prošlosti — istorijskih, političkih, socijalnih, roditeljskih. Čini mi se da mladi ljudi jednostavno žele sve to da zbace sa sebe, da traže neku potpuno novu formu postojanja, zbog čega se pojavljuju neki novi vidovi umetnosti, pozorište i film traže neke nove forme, kao i književnost. Nekome to izgleda primitivno, neko to vidi kao degradaciju, ali to je samo potraga za nečim novim. Mislim da je to najvažnija težnja — oslobađanje od okvira. Ti okviri su, za razliku od sovjetskog vremena, više mentalni, dolaze iz glave, ali čini mi se da zbog toga nisu manje čvrsti.

    Tema:
    Kulturni kutak (92)
    Tagovi:
    film, FEST, Ivan Šahnazarov
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga