02:00 20 Septembar 2019
Slušajte Sputnik
    NATO vojnici

    NATO bi da sa naslednicima nacista prodre do granica Rusije (video)

    CC0 / Public domain
    Intervjui
    Preuzmite kraći link
    Piše
    2621
    Pratite nas

    Sa Parade pobede iz Moskve poslata je simbolična snažna poruka o tome ko se gde trenutno nalazi u međunarodnopolitičkom smislu, ali i gde je kome mesto u istoriji, kaže za Sputnjik dr Goran Miloradović sa Instituta za savremenu istoriju.

    „Slika sa Crvenog trga u Moskvi imala je politički značaj ove godine, kao i ranijih, i taj politički značaj raste. Početkom devedesetih, kada se raspao Sovjetski Savez, sklopljen je dogovor između Rusije i NATO-a da neće biti širenja Alijanse na istok. Sada vidimo da se NATO nalazi u pribaltičkim državama, na granicama nekadašnjeg SSSR-a, a negde i na granici same Rusije.“

    „NATO pretenduje da uđe duboko na tu teritoriju, pre svega kroz Ukrajinu. Problem je što narodi u Istočnoj Evropi imaju jedan ambivalentan odnos prema Rusiji kroz istoriju. Ima tu i dobrog, pozitivnog i negativnog nasleđa i sećanja. Negativno se uglavnom vezuje za period sovjetske dominacije u Istočnoj Evropi. U Evropi su komunistički sistem i komunistička ideologija izjednačeni sa fašizmom i sa nacizmom. To daje osnovu za razne medijske i ideološke manipulacije.“

    „Te dve ideologije nisu isto. Mora da se zna ko se nalazio s koje strane fronta u vreme Drugog svetskog rata, ali nove generacije često to ne znaju i onda se otvara ogroman prostor za manipulaciju kada stradaju činjenice“, smatra Miloradović.

    Koliko je to izjednačavanje opasno u današnje vreme?
    — Jako, s obzirom na to da NATO ima pretenzije da se širi na Istok, potrebni su mu saveznici među narodima od Pribaltika do Crnog mora, pa i do Jadrana. Njegovi saveznici su krajnje desni spektar, oni koji su potomci ili simpatizeri najradikalnijih vojnih i političkih organizacija koje su postojale na tom prostoru. Estonija, Letonija i Litvanija su imale svoje SS trupe koje su bile pod nemačkom komandom. Svake godine imate marševe koji se demonstrativno odigravaju, često uz samu rusku granicu, samo da bi pokazali gde se nalaze.

    Evropa uglavnom blago osuđuje ili uopšte ne osuđuje te događaje, dok NATO to hladnokrvno posmatra, jer znaju da je to upravo upereno protiv Rusa. S druge strane, imate obnovu nacizma u Ukrajini — sledbenike Stepana Bandere koji je bio predstavnik nasilnog kvislinškog režima, uporedivog jedino sa ustašama u Jugoslaviji. Ovde kod nas se ne zna koji je to stepen zločina i kakve su bestidnosti činjene prema jevrejskom, poljskom i ruskom etničkom stanovništvu u Ukrajini za vreme Drugog svetskog rata pod pokroviteljstvom Trećeg rajha.

    Zašto se u nekim krugovima Dan pobede stavlja po strani i izjednačava sa Danom Evrope?

    — To se nastoji upravo da bi se taj ogroman kredibilitet i ugled Rusije umanjio i da bi se nastavio agresivan nastup prema toj državi, koji ide na svim nivoima — geostrateškom, političkom, ekonomskom, kulturnom. Sankcijama se uništava ruska privreda da bi se razmekšao prostor za dalje prodiranje.

    Vučić i Putin su u Moskvi razgovarali i o sudbini Kosova i Metohije. Možemo da pretpostavimo šta bi mogla da bude pomoć Rusije?

    — U ovim trenucima, pomoć može da bude isključivo diplomatska. Naša pozicija je takva da neku drugu vrstu pomoći ne možemo da očekujemo, a ne znam ni šta bismo sa njom. Da bi se stvari razvijale u nekom, za nas pozitivnom smislu, moraju da budu ispunjeni mnogi uslovi, pre svega na međunarodnom nivou. Pitanje Kosova i Metohije je pitanje nepromenjivosti granica koje su utvrđene posle Drugog svetskog rata. Stare granice Jugoslavije su upravo tu načete. Svuda su poštovane, bez obzira na secesiju, ali ovde su načete i ovde je početak prekompozicije i demontaže onog poretka koji je uspostavljen ’45. godine, i to je ono što je siguran pokazatelj da to ne može da prođe samo kroz dogovor srpskog i ruskog predsednika. Ako bude nekih promena, to mora biti rezultat međunarodnog konsenzusa. Ako ne bude konsenzusa, a dođe do radikalnih promena, to znači da će doći do ozbiljnih sukoba.

    Vladimir Putin je pristao da dođe u Srbiju do kraja ove godine. Kakva će slika biti poslata Evropi i Americi?

    — To će biti samo pokazatelj kontinuiteta — Srbija ne odstupa od svoje spoljne politike, neće uvesti sankcije Rusiji, jer je ta zemlja jedino ozbiljno političko uporište, a isto je bilo i pre sto godina uoči Prvog svetskog rata.

    Kako Zapad tumači to što Srbija kupuje oružje uglavnom od Rusije?

    — Vojna pomoć je izrazito ograničenog karaktera. Šest „migova“ je malo više nego ništa. U međunarodnim relacijama mi i dalje ne predstavljamo neku silu. Sve to, čak i uz određene sisteme za protivvazdušnu odbranu, neće drastično promeniti balans snaga na Balkanu. Ukoliko bi došlo do nekih promena u samoj Srbiji, recimo do ponovnog vraćanja obaveznog vojnog roka, makar 3 do 6 meseci, to bi značilo da snaga srpske odbrane realno raste.

    To možemo samo zvaničnom inicijativom o vraćanju obaveznog vojnog roka.

    — O tome se govorilo prošle godine, pa su se svi ućutali upravo zbog nekih negativnih reakcija u međunarodnim krugovima. Oni se najbolje osećaju kada je Srbija potpuno razoružana. Njima je trajni interes da Srbija bude što manja, a ako bude veća, onda da bude toliko velika da se njen karakter izgubi kao u slučaju Jugoslavije — da to ne bude nacionalna država Srba, već multinacionalna, u kojoj postoje razni uticaji, razni interesi koji se međusobno suprostavljaju i koja u kritičnim momentima nema snagu da bi bila neposlušna.

    Do kada će nam tolerisati vojnu neutralnost?

    — Dok se u Istočnoj Evropi ne dogode neke krupne promene koje će ugroziti interese Zapada. Ako dođe do promena u Ukrajini ili nekoj drugoj od susednih država, to može da bude signal da se ne osećaju spokojno sa Srbijom koja održava neutralnost i onda ćemo se naći pod novim pritiscima da se uklopimo u NATO.

    Sveti arhijerejski sabor SPC uputio je apel svim državnicima da ne pokleknu i da ne daju Kosovo zarad nekih viših interesa. Da li ta poruka dopire do državnika?

    — Ona svakako dopire, ali do državnika dopiru i razne druge poruke i oni moraju iz te gomile informacija da naprave jednu hijerarhiju prioriteta i da izaberu ono što je najracionalnije. Nismo priznavali državu Kosovo, zato što ono što je dobrovoljno dato, to je dato jednom za svagda. Ono što je oteto, uvek može da se postavi pitanje toga i mogu stvari da se revidiraju. Ako se bude pristalo na konačno rešenje, onda će ono biti definitivno, a rano je još za definitivna rešenja. Nije u pitanju samo Srbija i nije u pitanju samo Kosovo. Moraju se videti i sva druga žarišta, jer oni koji imaju moć da utiču na rešenja, imaju svoja gvožđa u svakoj od tih vatri širom sveta i oni neće samo jedno da gase, a da druga sačuvaju. Njima ona sva trebaju i ona će iskovati neki novi svetski poredak u odnosu na sveukupne svoje interese. Oni ne dozvoljavaju da se jedno po jedno žarište gasi, upravo zato što drugim žarištem oni ispravljaju svoj negativni saldo na nekom prethodnom.

    Žan Klod Junker je rekao da Evropa više ne podržava Trampa zbog izlaska iz nuklearnog sporazuma. Kako sada možemo da posmatramo odnos Brisela i Vašingtona?

    — Stvari su složene. Odnosi Evrope i Rusije su i kompatibilni. Da bi evropska privreda napredovala, njoj su potrebni energenti, koji ne mogu da stižu sa Bliskog istoka gde Amerikanci stalno pale nove vatre, onda moraju da stignu iz Rusije. Amerika je sprečila „Južni tok“, a nije uspela da spreči izgradnju dva „Severna toka“, a u planu je i treći. Vašington najviše plaši evropsko-ruska trgovina sirovinama i energentima i nadaju se da imaju dovoljno snage da to preseku. Nije isključeno da će porast političkih tenzija u Istočnoj Evropi biti poslednje sredstvo za kojim će posegnuti da bi te, očigledno vrlo kompatibilne interese, taj magnetizam između Evrope i Rusije, neki način presekli.

    Tagovi:
    Dan pobede, NATO, Rusija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga