23:41 09 Decembar 2018
Slušajte Sputnik
    Scena iz predstave „Hazarski rečnik — lovci na snove“

    Andrić, Njegoš, Ćosić, Pavić... u udruženom zločinačkom poduhvatu

    © Foto : Press sluzba
    Intervjui
    Preuzmite kraći link
    Dejana Vuković
    1340

    Naša književnost bi trebalo da se nađe kao predmet izučavanja na nekim geopolitičkim studijama na Zapadu. To bi bilo logično, budući da se ona na taj način interpretira, kaže Boris Bulatović, autor studije „Oklevetana književnost“.

    Ova knjiga, nedavno ovenčana nagradom „Pečat vremena“ rezultat je osmogodišnjeg istraživanja radova inostranih autora o srpskoj književnosti, koji su je, u kontekstu ratova vođenih devedesetih, ideološki čitali i tumačili. U razgovoru za Sputnjikovu „Orbitu kulture“, Bulatović kaže da se sa ovim pojavama sretao boraveći na slavističkim konferencijama u inostranstvu, pre svega u Americi.

    „Zapazio sam da motiv zbog kog se jedan broj inostranih kritičara, pri tome nije reč o marginalnim autorima, bavi srpskom književnošću, ne prebiva u okvirima književnosti, već da je reč o jednoj sve učestalijoj praksi podvrgavanja književnosti radikalnim vidovima ideološke kontekstualizacije date u kontekstu ratova vođenih devedesetih godina, zatim interpretacije vrednovanja književnosti, kao i aktuelizacija određenih dela. Kažem aktuelizacija, zato što nije u svim primerima reč o tumačenju književnih dela, nego o nekakvom preuzimanju već izrečenih negativnih kritičkih sudova, koji su uslovljeni političkom stvarnošću, kao okvirom iz kojih se aktuelizuju književna dela“.

    Književni kritičar Boris Bulatović
    © Sputnik /
    Književni kritičar Boris Bulatović

    Kažete da nije reč o korišćenju estetskih, već dnevnopolitičkih kriterijuma?

    — Ne bave se svi inostrani slavisti na takav način našom književnošću, ali reč je svakako o potpunom zanemarivanju estetskih kriterijuma u izučavanju literature. Sporna dela srpske književnosti tumače se kao da je reč o nekakvim političkim pamfletima sa nacionalističkom sadržinom, a ne primarno književnim tvorevinama. Tako se onda i retrospektivno pripisuje krivica i odgovornost za ratna zbivanja (koja su usledila znatno kasnije) delima kao što su „Gorski vijenac“, Andrićevi romani „Na Drini ćuprija“ i „Travnička hronika“, Pavićev „Hazarski rečnik“ i „Unutrašnja strana vetra“, zbirka „Vučja so“ Vaska Pope, Ćosićevo „Vreme smrti“ i tako dalje. Od poslednje decenije dvadesetog veka, u jednom značajnom segmentu te akademske kritike, koja nije isključivo u okvirima slavistike, pre bi se moglo reći da ona dominira u istoriografiji, politikologiji, sociologiji, istoriji religije, stvorena je literatura koja je i uticajna i citirana i koja se koristi neretko kao obavezna udžbenička literatura na inostranim univerzitetima. Reč je i o studijama i o autorima koji na najneposredniji način učestvuju u oblikovanju negativne predstave o činiocima srpske kulturne i političke egzistencije.

    Na udaru su sami vrhovi srpske književnosti. Da li je takav izbor slučajan?

    — Nikako nije slučajan. Reč je samo u izboru koji zavisi iz koje se perspektive kritički tretira srpska književnost. Ako se akcentuju srpsko-bošnjačke relacije od devedesetih godina naovamo, onda je na udaru Andrić, ukoliko se tematizuju srpsko-albanski odnosi, onda Njegoš, ako se autori bave raspadom jugoslovenske države, onda su na udaru Pavić i Ćosić. Ovakav vid bavljenja književnošću uopšte nije autonoman, jer on svoju funkciju ostvaruje u okviru nekakvog šireg propagandnog delovanja sa ciljem da se u srpskoj književnosti prepoznaju koreni, kako oni kažu, genocidnih i agresivnih težnji. Recimo, jedna američka autorka Sabrina Ramet kaže kako je sve počelo od srpskih pisaca. Ona smatra da su Dobrica Ćosić i Milorad Pavić u — da kažem haškom terminologijom — udruženom zločinačkom poduhvatu, sa svesnim predumišljajem pisali svoje romane, Ćosić „Vreme smrti“, a Pavić „Hazarski rečnik“,kako bi obodrili srpsku javnost da deluje u cilju rušenja zajedničke države.

    Ivo Andrić
    © Wikipedia / Stevan Kragujević - Original uploader was Gajdario

    Andrić ima najduži staž u ovoj vrsti interpretacije, to kreće još od šezdesetih godina iz dela bosanske kritike. Zanimljivo je da one odražavaju i zaokret od jugoslovenstva ka bošnjaštvu?

    — Recepcijski tok u kojem se ispoljava teza o Andrićevom navodnom antimuslimanskom stavu ima kontinuitet još od početka šezdesetih godina. Čitajući jednog od autora koji su tada kritikovali Andrića, Šukriju Kurtovića, uviđate da on nema lošu nameru, njemu je stalo do bratstva i jedinstva, a način na koji čita Andrića sugeriše mu da bi to delo moglo da naruši međunacionalno jedinstvo u državi. On kaže kako Andrić „sije netoleranciju, da ne kažem mržnju, među jednokrvnom braćom i predstavlja bosanske muslimane kao da su oni nešto drugo u odnosu na ostali dio našeg naroda“. Već 1995. godine, Muhsin Rizvić, najveći književni istoričar bošnjački do danas, potpuno se oslanjajući na Kurtovića, ali uz ovu bošnjačku komponentu znatno izraženiju, menja tu formulaciju i taj jugoslovenski aspekt transformiše u bošnjačko- muslimanski. On kaže kako Andrić ne tretira muslimane kao da su oni nešto drugo u odnosu na ostali deo našeg naroda, nego kao da oni nisu Sloveni bogumilskog porekla. Međutim, nije Andrića tako čitao samo jedan broj bošnjačkih autora — Muhamed Filipović, Esad Duraković, Munib Maglajlić, Rasim Uminović, Rusmir Mahmutćehajić — već i neki inostrani kritičari. U knjizi objavljenoj 1996. godine, američki autor Majkl Sels, koji je inače delimično srpskog porekla, baveći se aspektima raspada Jugoslavije, u knjizi naslovljenoj „Iznevereni most“ dokazivao je kako do raspada Jugoslavije nije došlo zbog viševekovnih međunacionalnih ili međukonfesionalnih antagonizama, nego se uzrok nalazi u srpskom unilateralnom kulturnom determinizmu kad je reč o činjenju nasilja. Sels za najradikalnije reprezente srpskog verskog nacionalizma, koji je po njemu neposredni uzročnik rata, kao glavne reprezente ovakve ideologije u književnosti uzima Andrića i Njegoša, roman „Na Drini ćuprija“ i „Gorski vijenac“ i pri tome naznačava kako je Andrić ipak najnacionalističkiji srpski pisac. Za ovu knjigu Sels je naredne godine dobio nagradu američkog udruženja za religiju za najbolju knjigu iz oblasti istoriografije. Kad prelistate komentare, nakon što je knjiga izašla, može se videti da je ova knjiga uticala na neke od nama dobro poznatih američkih političara, poput Bila Klintona i Medlin Olbrajt. Tako barem pojedini američki kolumnisti i saradnici ovog autora sami govore.

    Najgore je ipak prošao autor Hazarskog rečnika“, dela koje je svojevremeno bilo svetski književni hit.

    — Pavić je primer autora koji svedoči o tom neverovatnom obrtu do kog je došlo u veoma kratkom vremenskom rasponu, a da se pritom samo književno delo uopšte nije promenilo. Do sredine devedesetih godina Pavić je bio veličan, već je uveliko izašao „Hazarski rečnik“ u prevodima i niko ga na Zapadu nije kritikovao. Kako je davao izjave u intervjuima za strane i domaće medije, a i pojedini autori sa ovih prostora su doprineli začinjanju te negativne Pavićeve reputacije u inostranstvu, tako se odjednom potpuno menja ta dominantna paradigma iz koje se tumači njegovo delo. Govori se o nekakvoj tesnoj korespondenciji između Pavićevih političkih stavova, koje je eksplicirao u svojim intervjuima, i idejnog sveta njegovih romana, koji se onda iz takve perspektive ukazuju kao nekakva literarno transponovana poruka o srpskoj pravoslavnoj ugroženosti. Kod Pavića je sporno svako mesto koje bi se moglo tumačiti kao oživljavanje istorijskih relacija u kojima se Srbi pojavljuju u diskriminisanom položaju, i to se dalje tumači kao čin srpske autoviktimizacije koji predstavlja moralnu podlogu za buduće agresivno delovanje, podršku politici tadašnjeg režima i tako dalje. Ono što je karakteristično za Pavića jeste da je, za razliku od negativnih kritičkih tumačenja Andrića i Njegoša, došlo do revizije u vrednostima i ocenama njegovog dela u okvirima predstavnika koji dolaze iz redova slavistike, dakle od onih koji se po vokaciji razumeju u tu problematiku. Jedan od njih je Rajnhard Lauer, srpski akademik koji je to zvanje stekao baveći se Andrićevim delom, kritikovao je — u tim godinama kada je propaganda bila najagilnija — srpske pisce koji su imali najveći renome u inostranoj slavistici — među pesnicima Popu, među proznim piscima Pavića. Osim njega, sasvim sigurno najuticajniji američki slavista koji se bavi južnim slavističkih temama Endru Baruh Vahtel, koji je predavao na najpoznatijim američkim univerzitetima, napisao je 1997. godine tekst pod naslovom „Pavićevo književno urušavanje Jugoslavije“, a zatim knjigu koja je prevedena i kod nas pod naslovom „Stvaranje nacije, razaranje nacije“. 

    Po Vahtelovom tumačenju, Andrić i posebno Njegoš su krivi kao reafirmatori kosovskog mita; Njegošu se ključno spočitava da je rekonstruisao izvorni kosovski mit i načinio ga agresivnim. Vahtel pisce i dela iz sedamdesetih, osamdesetih godina kritikuje i iz jedne drugačije perspektive — kao dela koja promovišu srpski nacionalizam tako što tematizuju srpsko stradanje. Kao da to nije legitimna književna tema u svim drugim literaturama.

    Možemo li sve ovo posmatrati sa vedrije strane i zaključiti da nam je književnost jaka, s obzirom na snagu sile koja je protiv nje upotrebljena?

    — Verovatno, jer da nismo značajni, ne bismo bili kritikovani. Bolje je da to shvatimo kao vrstu komplimenta kritikovanim autorima. Naša književnost bi trebalo da se nađe kao predmet izučavanja na nekim geopolitičkim studijama na Zapadu. To bi bilo logično, budući da se ona na taj način interpretira.

    Tagovi:
    Boris Bulatović, Dobrica Ćosić, Milorad Pavić, Ivo Andrić, Njegoš
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga