10:18 28 Januar 2021
Slušajte Sputnik
    Intervjui
    Preuzmite kraći link
    Piše
    0 90
    Pratite nas

    Već 20 godina porodice i Udruženje novinara Srbije pokušavaju da saznaju neke nove informacije o 15 ubijenih i nestalih novinara na KiM. Udruženje je 2016. godine počelo istraživanje o tome šta se desilo sa istragama, ali međunarodne institucije ne samo da nemaju odgovore, već ne poseduju ni adekvatnu dokumentaciju.

    O tome smo u emisiji „Sputnjik intervju“ razgovarali sa Jelenom Petković iz Udruženja novinara Srbije i Živojinom Rakočevićem, novinarom i piscem. Kod Velike Hoče nedavno je obeležena godišnjica nestanka kolega Đura Slavuja i Ranka Perenića, gde su se kolege s KiM setili svih nestalih i zatražili da se istraže ubistva.

    „Opšti utisak je poniženje i to ne samo 21. avgusta kada se okupljamo na godišnjicu nestanka kolega, već svaki put kada sruše spomen-obeležje, a rušili su ga sedam puta. Utisak je i da smo preživeli i da imamo petlju da o tim stvarima govorimo i to ispred onih koji sigurno znaju nešto“, kaže Rakočević.

    Ideja istraživačkog rada UNS-a o nestalim novinarima na KiM jeste da se motivišu nadležni organi da se otvori istraga koja bi dovela do istine.

    Jelena Petković ističe da je posebno poražavajuće i neobjašnjivo to što porodice nikada niko nije pozvao da daju izjave. Kada je reč o kontaktima sa međunarodnim predstavnicima, kaže da je značajan segment istraživanja pokušaj da se dođe do dokumenata iz arhive.

    „Dakle, ukoliko nam kažete da nemate podataka ili da su istrage zatvorene, hajde da vidimo šta je s onim dokumentima koje imate. Međutim, značajan broj dokumenata za koji smo znali da postoje u arhivama Unmika nismo dobili, a čak smo odneli i delovodne brojeve. Njihov odgovor je bio da je smanjivanje zaposlenih u toj misiji dovelo do toga da oni ne znaju ni gde da nađu dokumenta iz istraga. Zvanično je takođe objašnjeno da iz nekog razloga oni koji su to vreme bili odgovorni nisu uradili dobar posao i ne znaju zašto je to tako“, kaže Jelena Petković i ističe momenat prebacivanje krivice na one koji su bili ranije.

    Rakočević kaže da su istrage o ubistvima i nestanku novinara uklopljene u jednu idealizovanu sliku međunarodne zajednice o Kosovu.

    „Svetu se mora pružiti slika Kosova u kojem nema problema. Ima nekih međuetničkih trvenja, ali ne daj bože da ima ubistava, otmica i nestanka novinara“, kaže Rakočević i napominje da je vrlo teško naći manji prostor u kojem je stradalo ili nestalo više novinara, barem u Evropi.

    Kaže da je odgovornost međunarodne zajednice bila u tome da sačuva svoje plate, idealizovanu lažnu sliku o Kosovu i da se izvuče bez ikakvih ogrebotina sa prostora Kosova i Metohije.

    „Suštinska i prva odgovornost međunarodne zajednice je što jednostavno pravila demokratskog sveta nisu važila. Sve je to jedna opšta zbrka u kojoj se čuva slika Kosova onako kako stranci žele da ga vide i kako bi Albanci želeli da imaju sliku o sebi“, kazao je Rakočević.

    Na pitanje u kojim okolnostima bi istina mogla da izađe na videlo, Rakočević kaže da ja tamošnji sistem proizvod sukoba nastao na krvi nestalih kolega.

    „Ako znamo da je Fatmir Ljimaj bio odgovoran za jednu od zona u kojima su nestajali ljudi, sigurno je da on, s obzirom da je danas vrlo moćan i uticajan, nema nikakav interes da se istraži bilo šta što je vezano za nestanak Slavuja i Perenića“, smatra Rakočević.

    Jelena Petković navodi primer slučaja nestalih kolega Perenića i Slavuja i kaže da je Euleks prošle godine obavestio porodicu da je istraga zatvorena 2013. godine.

    „Kada smo pokušali da prikupimo dokaze o ubistvu novinara Envera Maljokua, koji je bio blizak Ibrahimu Rugovi, saznali smo da je obaveštajna služba Kfora odbila da preda dokumenta o njegovom ubistvu Centralnoj obaveštajnoj jedinici i istražnoj jedinici Unmika, koje su po dolasku na Kosovo preuzele te krivične istrage. Kfor je objasnio da su svi važni podaci o tom ubistvu već predati vojnom arhivu NATO-u“, rekla je Jelena Petković.

    Prema njenim rečima, Unmik se onda obratio NATO-u, ali nikada nisu dobili odgovor. Podatke je od NATO-a tražilo i Udruženje novinara Srbije, ali im je rečeno da oni nemaju ništa.

    „Kada je reč o ubistvu kolege Krista Gegaja, koji je radio za srpsku redakciju Televizije Priština, istražujući njegovo ubistvo dobili smo informaciju da su vojnici Kfora našli njegovo telo. Međutim, kada smo im se obratili i zatražili da nam daju podatke, rekli su da oni nemaju nikakve podatke, odnosno ako su ih imali da su ih nekome dali“, kaže naša sagovornica.

    Ubistvo Gegaja dogodilo se posle dolaska međunarodnih snaga 1999. godine, kao i ubistvo kolege Momira Stokuće. Njegova sestra je, nakon što je telo pronađeno i sahranjeno, razgovarala sa predstavnicima Unmika, ali o tome ne postoji ni jedan jedini papir.

    Na spisku nestalih i ubijenih novinara je i profesor ruskog jezika Šaban Hoti, koji je ubijen pošto je zarobljen kao deo ekipe ruske državne televizije. Zbog ubistva Šabana Hotija i još osmorice civila, pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju na 13 godina zatvora osuđen je Hajrednin Baljaj, ratnog nadimka „Šalja“.

    „Oni su svi kidnapovani, ali on je zadržan i nakon nekoliko dana ubijen. Zaštićeni svedok je govoreći o surovom prebijanju profesora Hotija na jedno pitanje tužioca rekao da je Šalja pokazao na Hotija uz pretnju šta će se dogoditi onom koji ide da prevodi za Ruse“, rekla nam je Jelena Petković.

    UNS traži da se rasvetle ubistva 15 kolega: Đura Slavuja, Ranka Perenića, Aleksandra Simovića, Momira Stokuće, Ljubomira Kneževića, Marijana Melonašija i Mila Buljevića, kao i sudbine nestalih i ubijenih albanskih novinara na Kosovu: Afrima Malićija, Envera Maljokuja, Šefki Popove, Džemailja Mustafe, Bekima Kastratija, Bardilja Ajetija, Krista Gegaja i Šabana Hotija.

    Tagovi:
    meta, Ubistvo, novinari
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga