13:03 08 Decembar 2019
Slušajte Sputnik
    Sa jednog od protesta desničara u Beogradu

    Ne preko kolena! Srbija ima dva velika prijatelja koji će se tek pitati... (video)

    © AP Photo / Darko Vojinović
    Intervjui
    Preuzmite kraći link
    Piše
    88311
    Pratite nas

    Iako iz Prištine svakodnevno stižu novi zahtevi Beogradu, predstavnici srpske vlasti treba da nastave pregovore. Istorijsko iskustvo nas uči da je Srbija ponekad i 18 godina pregovarala, kao što je to bilo s krajem 19. veka o Konvenciji o železnicama.

    To je u emisiji Radio Sputnjika „Od četvrtka do četvrtka“ izjavio profesor Filozofskog fakulteta, istoričar Ljubodrag Dimić.

    Mnogi su ovu sedmicu okarakterisali kao dane konačnog raspleta najtežeg srpskog pitanja ali Dimić naglašava da je ovo samo jedna od ključnih nedelja u procesu koji traje 140 godina.

    On smatra da Srbija mora da sasluša drugu stranu, da kaže šta ima i da naoružana sa puno strpljenja čeka trenutak kada će se ovo pitanje ublažiti ili možda delom rešiti.

    Sa druge strane ovog pregovaračkog procesa Srbija ipak ima nekog ko isto tako dugo istrajava u svojim zahtevima… Kako dalje?

    — Tačno je da su Albanci veoma ozbiljan i uporan balkanski narod sa ozbiljnom međunarodnom podrškom. Ako gledate tu vertikalu istorije, videćete da su albanske elite isti problem pokušavale da nametnu Habsburškoj monarhiji, vlastima u Italiji, Nemačkoj, Britancima, Sovjetima, da bi danas pokrovitelj ostvarenja njihove ideje bila najveća svetska sila, SAD. Ali to ne znači da će se pitanje rešiti onako kako ta elita želi. Nesumnjivo da iza njih stoji jedna velika upornost, pa ako hoćete, čak jedna mudrost. Albanska poslovica kaže: Ako bude, dobro. Ako ne bude, opet dobro. A druga kaže: „Albanstvo je jedina religija Albanaca. Mi se nećemo deliti na onim vododelnicima na kojima su se delili drugi balkanski narodi u 19, 20. i 21. veku“. I još jedna, koja je posebno značajna danas: „Prodaj se, ali ne dozvoli da budeš kupljen, jer te posle toga više niko neće pazariti“. Videćemo da li je posle SAD kao njihovih zaštitnika na redu neki islamski činilac, neki faktor koji ima pretenzije da na ovom prostoru iskaže svoju političku moć i verska ubeđenja.

    Da li Srbija može nešto da nauči od Albanaca i šta?

    — Srbija bi morala prvo da bude naoružana znanjem političke elite. Mi gotovo da nemamo istoričara koji zna albanski jezik. To govori o zapuštenosti svesti da treba upoznati taj balkanski narod, pa onda eventualno znanjem hraniti one koji donose političke odluke. To u 20. veku nije bio slučaj. Uvek je odluka donošena tako što je presecano preko kolena, tako što su ratni ishodi uticali na ono što sledi. Tako se desilo posle Balkanskih ratova. Oni nas upućuju na razmišljanje da je tada rešavanje srpskog pitanja vraćeno iz islamskog u evropski kontekst, a mi se danas nalazimo u jednoj situaciji gde može da se desi da bude obrnuto. Mislim da se ovde već dugo vodi politika koja je maloletnička, tinejdžerska, a ne ozbiljna, dubinska i analitička. Postoji sijaset opasnosti koje moramo imati u vidu, ukoliko razmišljamo o brzom rešavanju. Pregovaranje ne znači zamrznuti konflikt, to znači sagledavati dubinu i širinu postojećeg problema istovremeno, to znači tražiti najbolje moguće rešenje u ovom trenutku.

    U poslednje vreme se češće govori da zamrznuti konflikt Srbiji ne donosi ništa. Šta vi mislite?

    — Argumenti koji se upotrebljavaju u politici imaju svoju težinu, a ako konflikt zamrznemo, to znači da nema razgovora. Zamrznuti konflikt na duži rok možda može da donese bolju međunarodnu političku situaciju ali svako održivo rešenje mora da bude kompromis, tome nas uči istorija diplomatije. Nema ništa od rešavanja problema sa Kosovom i Albancima presecanjem. Moramo da budemo svesni da velike sile rešavaju problem tako što ga ostavljaju otvorenim, da bi ga u narednoj istorijskoj situaciji rešili povoljnije po sebe. Treba spoznati da mali narodi mogu da Evropi upute neki skromni zahtev da bi dobili još skromniji ustupak — to je sudbina malih. Ako ne tražimo ništa, dobićemo manje od onoga što sada imamo. Ta računica velikih sila uvek je takva da će Gordi Albion, koji stoji iza svega ovoga, gledati samo svoje sebične interese i pokušaće da ih realizuje na najbrutalniji način.

    Zato u ovom trenutku Tači traži konačan sporazum sa Srbijom, a normalizacija za njega znači samo priznanje Kosova od strane Srbije. Povukao je izjavu o razmeni teritorije…

    Hašim Tači
    © AP Photo / /Visar Kryeziu

    — On ne govori o granicama, o razmeni teritorija i još nečem što je možda važnije, a to je da će Kosovo uvek ostati država u pokušaju ukoliko sprovodi segregaciju prema svojim građanima. Istorijsko iskustvo govori — učinite zadovoljne građane i nećete imati potrebu da rešavate pitanja uz uvek pristrasne namere i interese velikih sila koje žele da budu prisutne na ovom prostoru.

    Skupština Kosova ne može već danima da izglasa zabranu da Tači pregovora u Briselu. Da li je sukob sa Haradinajem insceniran?

    — Čini mi se da postoji mnogo stvari koje između njih izazivaju animozitete, ali ne bih mogao da isključim mogućnost podele uloga, a da je rezultat takve politike — paraliza. Sa tim scenarijem, sa činjenicom da nisu ispoštovani dogovori, sa nezadovoljstvom koje će se gomilati kod onih koji danas kreditiraju ideju o Velikom Kosovu kao Republici, sutra o Velikoj Albaniji, nesumnjivo da će taj teret koji menja odnose u međunarodnim razmerama svakako jednog trenutka doći na naplatu. I Srbija u današnjoj situaciji ima dva jaka prijatelja u svetskoj politici koji će se tek za mnogo šta pitati. Sudeći po investicijama, Srbija postaje jedna od uporišnih tačaka na Dunavu, na novom Putu svile. Sve što se dešava u Makedoniji ide ka tome da se onemogući kineski prodor u Srednju Evropu, a u prilog tome ide i prijem te države u NATO, dogovor Makedonaca i Albanaca, stvaranje egzaltiranog zadovoljstva kod političara, koji u stvari u rukama nemaju ništa za svoje narode. Ljudi na celom prostoru nekadašnje Jugoslavije ne žive dobro i to je onaj prvi pokazatelj koji govori u kakvom stanju su države.

    Srbija ide ka EU ali nam je Kosovo i dalje jedna od ključnih prepreka. Kada nas vidite kao članicu?

    — Nesumnjivo je da će taj put biti put od nekoliko decenija, a pitanje je šta ćemo u Evropi zateći. Postoji još jedna vrlo srećna formula — biti uspešan i bogat sused Evrope. Ako u Evropi ne može nešto, ovde možda može i na taj način se privlače i ljudi, kapital, ideje.

    Gde je centar Evrope danas za vas?

    — Pitanje je i da li je on u Berlinu, Parizu ili je on ipak negde u anglosaksonskom svetu. Ovde nisam pročitao ozbiljnu analizu „bregzita“ — šta znači povlačenje Velike Britanije iz Evrope, šta Britanci koji uvek gledaju dugoročno očekuju u Evropi za desetak godina, da li se oni plaše od islamizacije, od čega pokušavaju da se distanciraju tako da i dalje imaju ekonomski interes, ali da ne dele sudbinu tog, kako kaže jedan ozbiljan zapadni istoričar, mračnog kontinenta, jer sva ona politička kretanja u Nemačkoj pokazuju da desnica već počinje svoj marš. Pritom, Evropa koja je zasnovana ili je trebalo da bude zasnovana na postulatima antifašizma, toleriše fašističko ponašanje i ideje. Evropa zatvara oči pred onim što se dešava u baltičkim republikama i pred Hrvatima i hrvatskom državom koja dobija elemente retrogradne fašističke ideologije. To ima svoju cenu. Nasleđe koje se ostavlja Evropi delom je kontinentalno, a delom je uslovljeno i britanskim kolonijalnim nasleđem, postkolonijalizmom.

    Sad su optuženi i za aferu prisluškivanja u Bosni i Hercegovini….

    — Britanija je na Balkanu u 21. veku uvek bila prisutna preko špijunskih mreža, ali se za dalje od toga nije pitala. Prvi put je vojno postala prisutna ovde sa bombardovanjem Srbije i Jugoslavije. Ovde su velike sile permanentno prisutne u celom veku. Turska je obnovila svoje imperijalne ambicije koje idu ka Beču. Italija je bila zla kob Jugoslavije i uvek sanjala da napravi prodor do Podunavlja milom ili silom. Ona će se potruditi da preko Albanije drži ovaj unutrašnji balkanski prostor pod posebnim klještima i tražiće na tom prostoru one koji su saveznici. To neće biti Hrvati zbog primorja, ali će to biti Albanci pored njihove mogućnosti da unutrašnje budu prisutni u tom mekom trbuhu Balkana. Isto važi i za Nemačku i Rusiju. Rusija se uvek na Balkanu dokazivala kao velika sila. Uvek kada je bila potisnuta sa Balkana, to je bio znak da se nalazi na kolenima. Kada počne da se vraća, to je znak da ona ima mogućnost i kapacitete da vodi svetsku politiku.

    Koliko će Srbija imati snage da se odupre velikim silama sa Zapada i zahtevima „ili-ili"?

    — „Ili-ili“ nije dobro upotrebljavati u politici, jer to znači isključivost. Srbija mora da bude svesna da je poslednji rat izgubila. Moramo da se suočimo da je 21. vek počeo gotovo za sve evropske narode, ali ne i za Srbe. Stojimo na raskrsnici i ne znamo kuda da krenemo. Mi smo narod jedinaca i penzionera, ne znamo gde su naše granice. Sva istraživanja koja su obavljali istoričari, čitajući rezultate rada naših demografa, pokazuju da su u 20. veku rezultati „bele kuge“ jednaki ratnim gubicima u Prvom i Drugom svetskom ratu. Pitanje je da li male države i mogu da ulože više, ali ako ponude dobar život, onda će ljudi ostajati i rađaće se deca. O tome ozbiljno mora da razmišlja vlast ali i opozicija koja se bavi trivijalnim stvarima. Istoričar nije socijalni prognostičar. Mi možemo prateći neke procese i razumevajući neke događaje kojima ti procesi daju smisao, eventualno da nazremo gde je neki ishod tog procesa, ali socijalna prognostika je rizična.

    Tagovi:
    EU, Ljubodrag Dimić, Kosovo i Metohija, Srbija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga