11:32 21 Novembar 2018
Slušajte Sputnik
    Vladimir Kecmanović

    Ratne igre: Sudar svetskog idiotizma sa lokalnom tragedijom

    © Foto : Laguna
    Intervjui
    Preuzmite kraći link
    Dejana Vuković
    Kulturni kutak (79)
    1370

    Ako imaš svest o kolonijalizmu i pišeš u skladu s njom, onda za tebe ima nade. Ako zabijaš glavu u pesak i praviš se da ne vidiš kako jeste, onda pišeš ispraznu književnost koja nema gotovo nikakvog smisla, kaže za Sputnjik pisac Vladimir Kecmanović.

    Autor priče „Ratne igre“ Vladimir Kecmanović, po mišljenju žirija za dodelu Andrićeve nagrade koja mu je svečano uručena protekle sedmice, jedan je od najistaknutijih i najprepoznatljivijih proznih pisaca poslednje decenije. Ovaj moderni realista uspeva da, u svom „iskošenom pogledu na nesaglasnosti, nerazumevanja i sukobe među balkanskim identitetima“, snagom svog talenta, u jednom banalnom i beznačajnom događaju sagleda „duboku i ponornu sliku današnjeg sveta, banalnu i zastrašujuću u isti mah“. 

    A ta Kecmanovićeva slika, nazvana „Ratne igre“ odigrava se na zamišljenom vojnom poligonu na kome se uspešni poslovni predstavnici nove klase iz Beograda, Zagreba, Tuzle — raspoređeni u timove Engleza, Amerikanaca, Rusa — igraju rata, ne mareći za tek završene sukobe i ratne traume.

    Da bi se ovim „ratnicima“ obezbedio privid ozbiljnosti, za potrebe strasnog vojevanja, pored municije, obezbeđen je i vojni instruktor, bivši potpukovnik Vojske Jugoslavije u penziji Slobodan… 

    Sve što sledi slika je sveta u kome je ukinuta razlika između uzvišenosti i banalnosti, istine i postistine, verodostojnosti i privida, igre i tragike, dostojanstva i degradacije…

    Sa nagrađenim piscem razgovarali smo neposredno posle svečanog uručenja nagrade u Andrićevoj zadužbini, u trenucima kada je dejstvo njegovih reči zahvalnosti i dalje bilo snažno. Jer, Vladimir Kecmanović se u svom govoru „osvrnuo“ na kolonizaciju u kojoj si, bez obzira na to što radiš, unapred diskvalifikovan.

    „Jedna od dugoročno najtežih posledica kolonizacije jeste gubitak svesti o značaju sopstvene, pa samim tim i bilo koje druge kulture“, istakao je laureat.

    A kakav je i koliki značaj te „sopstvene kulture“, može se iščitati i iz spiska dosadašnjih dobitnika ovog književnog priznanja, spiska na kome se, od pre nekoliko dana, nalazi i Kecmanovićevo ime. 

    Pitamo ga, koliko ga taj spisak obavezuje, možda plaši?

    „To me, naravno, raduje i čini mi čast“, kaže Vladimir. „Nisam baš mnogo odgovoran čovek da bih osećao obavezu. Mislim da mi je nagrada dodeljena za ovo što sam radio dosad. A za posle, videćemo“.

    Ovo je treća nagrada sa Andrićevim imenom koju dobijate. Kakav je vaš književni odnos prema ovom piscu?

    — Pre nego što sam počeo da pišem, pročitao sam celog Andrića, kao što su i ostali ljudi iz moje generacije. Iskreno, nisam ga imao kao svestan uzor, sve do romana „Top je bio vreo“. Na osnovu kritika i reakcija ljudi počela je da se pojavljuje ta hipoteza o vezi sa Andrićem i onda sam shvatio, iako nisam bio svestan, da mi je pri pisanju on bio oslonac. Zahvaljujući tome je „Top“ mogao da bude takav kakav jeste, sažet i stilski potpuno drugačiji od Andrića. Kada sam toga postao svestan, onda sam pokušao da se odužim sa dva romana. Jedan je „Osama“, koji predstavlja svojevrsnu polemiku sa Andrićevom „Prokletom avlijom“ i „Kainov ožiljak“, koji sam pisao s Dejanom Stojiljkovićem, a koji obrađuje direktno Andrića. Andrić je u njemu glavni lik, a roman obrađuje njegov boravak u Berlinu kao diplomatskog predstavnika između 1939. i 1941. godine. To je moj odnos prema Andriću. A da budem bolji od njega, tu ambiciju nemam.

    Bosna i rat često su prisutni u vašem pisanju. Koliko možete da iskoračite iz toga, budući da je i vaša biografija direktno vezana za tu priču?

    — Ono što sam pisao pre „Topa“ nije bilo direktno vezano za Bosnu, roman „Sibir“ s Bosnom takođe nema najmanje veze. U zbirci „Kao u sobi sa ogledalima“, iz koje je i nagrađena priča „Ratne igre“, više od pola priča nije vezano za Bosnu. Međutim, izgleda da mi to kad je Bosna u pitanju najbolje ide. Sada pišem roman koji isto tako nema direktne veze s Bosnom, pre sa Srbijom, pre sa Hrvatskom, nego sa Bosnom.

    Da li su ove ratne igre, koje su se našle u naslovu nagrađene priče, u stvari slika stanja u kome se uporno nalazimo?

    — Pisac dok piše nema to baš potpuno osvešćeno. To je, zapravo, priča o sudaru svetskog trenda koji je idiotski i naše lokalne tragedije i idiotizma, takođe. Kad se to iskombinuje, dobije se nešto izrazito groteskno, što je za književnost jako dobro, a za život baš i ne.

    Koliko se svest o kolonijalizmu o kome ste govorili može otkloniti pri stvaranju ili se upravo i stvara iz tog osećanja da smo potopljeni u novi kolonijalizam?

    — Mi smo utopljeni, pa smo utopljeni. Pitanje je samo kako se prema tome kao stvaralac odnositi. Ako imaš svest o tome i pišeš u skladu s njom, onda za tebe ima nade. Ako zabijaš glavu u pesak i praviš se da ne vidiš kako jeste, onda pišeš ispraznu književnost koja nema gotovo nikakvog smisla.

    Kao čitalac, šta mislite čega je više u savremenoj srpskoj književnosti, te „nojevske ili osvešćene literature?

    — Prilična je konfuzija, tako da ne bih mogao da kažem čega je više. U svakom slučaju, jedan duži period je „nojevska“ bila favorizovana, što je loše za ovu drugu, loše je i za književnost, a nije dobro ni za tu „nojevsku“, jer nešto što ne valja ne može favorizovanjem da zaživi. Može samo da jedno vreme figurira i da nestane.

    Šta je siže sledećeg romana?

    — Ono na čemu duže radim i što mi je prozna preokupacija je roman o Titu.

    Broz viđen očima pisca koji je došao u postbrozovsko kolonijalno doba ili je to kritika Brozovog zlatnog doba?

    — I jedno i drugo. Taj Broz neće biti baš sladak, ali će biti simpatičniji nego da pišem o njemu neki esej. Biće to Broz sa ljudskim licem. Socijalizam s ljudskim licem.

    Tema:
    Kulturni kutak (79)
    Tagovi:
    Vladimir Kecmanović, Srbija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga