08:25 14 Novembar 2018
Slušajte Sputnik
    Mundijal

    Istoričar razbija mitove o odnosima Srbije i Rusije

    Nenad Jurišić
    Intervjui
    Preuzmite kraći link
    Olivera Ikodinović
    81663

    Kakvi su odnosi Rusije i Srbije u novijoj istoriji? Da li nam je Rusija više pomogala ili odmagala? Kakva je Putinova uloga u svetskoj istoriji? Gde je mesto Srbije danas – na Istoku ili Zapadu?

    Odgovore na ta i mnoga druga pitanja Sputnjik je potražio od istoričara, dr Aleksandra Rakovića, sa Instituta za noviju istoriju Srbije.

    U jednom delu srpskog društva danas se često čuje fraza: „Teško onome koga Grk hrani, a Rus brani“, a u novijoj istoriji Srbi često zameraju Rusiji što nam nije pomogla 1999. tokom NATO agresije na našu zemlju. Kako to komentarišete i da li nas je Rusija ikada izdala, kako to neki vole da kažu, ili nam je pomagala i u teška vremena, onoliko koliko je mogla?

    — Pomagala nam je u najtežim vremenima koliko je mogla. Recimo, da posebno pomenemo 1914. kada carska Rusija ulazi u Prvi svetski rat zbog Srbije i gubi svoju državu. Dakle, 1917. posle komunističke revolucije nestala je carska Rusija u tom velikom svetskom sukobu, tako da možemo da kažemo da je ona žrtvovala sebe u jednoj meri zbog Srbije. U tom smislu nam je puno pomagala. Onda i SSSR nam je puno pomogao. Sovjetska vojska je 1944. ušla i oslobodila je Jugoslaviju od nacističkog okupatora, oslobodila je Beograd. Sve to ne možemo da negiramo, iako je posle toga bilo nekih događaja, oko 1948. pa i kasnije, koji su pokazivali da ti sovjetsko-jugoslovenski odnosi nisu baš na najboljem nivou. Pokušavali su da prevaziđu te uspone i padove, ali čini se da praktično do kraja komunizma dve države nikako nisu mogle da nađu neki sklad. A onda dolazi razbijanje Jugoslavije i raspad SSSR-a, koji su otvorili jednu novu eru u tim odnosima. Ta era je, srećom, bila kratka. To je period kada Rusija zaista nije mogla da se snađe. U toj situaciji kada je Rusija bila na kolenima, ona je podržala i sankcije Zapada protiv naše zemlje, a takođe je podržala i intervenciju u Srpskoj krajini i Republici Srpskoj protiv srpskog naroda. Ali to je bilo Jeljcinovo vreme. Ne smemo da zaboravimo da je 1999. ruski kontigent SFOR-a iz Tuzle stigao u Prištinu i čak zauzeo aerodrom. Pokušao je da nam pomogne, međutim, druge okolnosti – međunarodne – koje su bile problematične nisu nama išle u korist, sprečile su rusko prisustvo na tom širem prostoru, a posle toga se ruska vojska i povukla zbog toga što im je rečeno da Srbija nije zainteresovana za rusko prisustvo. Doneta je odluka da se, ako već Srbija nije zainteresovana, oni povuku. Ali ne treba da smetnemo s uma da je ta akcija bila njihova prva akcija odgovora Zapadu, da tek kasnije dolaze na red Gruzija, Drugi čečenski rat, Krim, Sirija, a sa dolaskom Putina ti odnosi su krenuli vrlo uzlaznom putanjom i nadamo se da će tako da se nastavi.

    Mladi lideri Srbije i Rusije na konferenciji u Beogradu
    © Sputnik / Aleksandar Milačić

    Kažete da odnosi između Srbije i Rusije idu uzlaznom putanjom i da je vrlo važno da se to nastavi. Na šta konkretno mislite?

    — Videli smo kako je predsednik Putin pružio podršku predsedniku Dodiku pred izbore u BiH… To je vrlo važno. Kada je reč o Republici Srbiji, tu su takođe odnosi krenuli uzlaznom putanjom, ali i zbog toga što je čini se i sa strane vlasti naše zemlje došlo do nekog okreta ka Rusiji. Činjenica je da su naše, srpske vlasti shvatile da od onih obećanja sa Zapada i pokušaja da se napravi neki skladan put nema ništa, da će biti obmanuti i da moraju da svoju sigurnost traže najpre u Rusiji, koja je pomogla i oko rezolucije o Srebrenici i u nekim drugim navratima, tako da mislim da se tu pored srca uključuje ova realna politika kada naša vlast shvata da mora da više igra na rusku kartu nego što je to bilo ranije, jer će Rusija jedina srcem pomoći Srbiji. Koliko god neko pokušava da isključi emotivni faktor, on ne treba da bude isključen čak ni iz najviše politike.

    Aleksandar Raković
    © Sputnik / Olivera Ikodinović
    Aleksandar Raković

    Neki kažu da je „Srbija između Istoka i Zapada“, a zapadni zvaničnici nas kritikuju da sedimo na dve stolice. Da li treba da biramo između ta dva, ili mislite da je naš put i ka Istoku i ka Zapadu?

    — Naš put je svuda, ali kada je reč o političkom opredeljivanju, mislim da mi nemamo šta da tražimo na Zapadu. Ako treba da se izrazim i u onom hladnoratovskom smislu — blokovski, mi ne treba da budemo na Zapadu. Znači ne treba da budemo ni u NATO-u, a moj utisak je da ne treba da budemo ni u Evropskoj uniji, zato što tamo ništa nećemo dobiti. Možda je najbolja pozicija, ali možda i teško održiva, jeste neka vrsta prozora Istoka na Zapad i Zapada na Istok, kao što je to bilo i ranije. I to jeste neka pozicija srpskog naroda. Ali u svakom slučaju, civilizacija kojoj pripadamo je pravoslavna civilizacija. Grčki teolog Jorgos Metalinos je naveo jednu fundamentalnu razliku između pravoslavne i zapadne civilizacije, da „zapadni čovek žrtvuje druge za sebe, a pravoslavni čovek žrtvuje sebe za druge“. Kada pogledate Dostojevskog, vi možete da vidite tu žrtvu, pa i patnju pravoslavnog čoveka. Koliko puta smo to mogli da vidimo kroz našu istoriju. Zapad je pragmatičan i ima racionalni pristup: „Mi ćemo uraditi to i to, lišićemo se toliko i toliko ljudi koji nisu naši i onda ćemo doći do cilja“, a mi nemamo to. I s tim u vezi nas taj civilizacijski koncept izričito vezuje za Rusiju. Ukoliko bismo se opredeljivali, na primer, za Zapad, mi bismo bili nit riba, nit devojka, kao što su danas Grci. Oni ne mogu da se snađu – oni su deo pravoslavne civilizacije, ali Hantington kaže da su oni anomalija zapadne civilizacije, jer su deo tih integracija. Jednostavno oni ne pripadaju tamo, ali ih tu drže iz svojih geopolitičkih interesa.

    Po vašem mišljenju, kakvo mesto će Putin zauzeti u svetskoj istoriji, odnosno koje mesto mu pripada?

    — Pripada mu mesto svetskog velikana. To se već sada vidi, a kako će biti oblikovano njegovo konačno mesto to će pokazati vreme. To zavisi od ovog odmeravanja snaga sa Zapadom, gde se on za sada dobro snalazi. Imam i jednu primedbu i to treba da kažem – to je njihov odnos prema Crnoj Gori, gde je ruska politika potpuno zakazala, kao i u Makedoniji. Ali posebno u Crnoj Gori je moglo da se uradi mnogo više, da se izbegne nasilno uvlačenje Crne Gore u NATO. Dakle, pored tih dobrih poteza koji su povlačili Rusi i ruska politika i njihove sve vidljivija prisutnost u srpskim zemljama, postoji i taj gorak ukus koji je ostao nakon uvlačenja Crne Gore u NATO.

    A, šta biste rekli, koje su Putinove najveće zasluge, šta biste mu pripisali?

    — Njegove najveće zasluge su u tome što je omogućio da Zapad više ne može nasilno da se ponaša. Znači, Evropa više nije jednopolaran kontinent, ona je sada definitivno bipolarna, a kada se uzme u obzir i ovo drugo što se dešava – Kina i tako dalje, svet više nije unipolaran, već sada ima više faktora koji odlučuju o svetskoj politici. Sada već imamo „koncert sila“, to je poznato iz 19. i 20. veka. „Koncert sila“ je kada ima jedno sporno pitanje pa se uključe raznorazne sile da o njemu odlučuju. Ranije kada je samo Amerika odlučivala – odlučivala je po svojoj volji i svojoj snazi. Sada to više nije moguće, a to se pokazalo i na našem primeru, a pokazalo se i u Siriji. Tako da su to velike Putinove zasluge za svet i što je učinio da svet danas bude jedno sigurnije mesto. Jer Amerika i NATO se više neće upuštati u takve tipove agresija kakve su bile do sada zbog toga što čak i zapadni čovek vidi alternativu u Rusiji i čak u čuvanju vrednosnih sistema evropske civilizacije najšire moguće kroz ruski kontekst.

    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga