04:22 13 Novembar 2018
Slušajte Sputnik
    Matija Bećković

    Matija Bećković za Sputnjik: Oni koji upravljaju svetom misle da nam je dovoljna laž (video)

    © Sputnik / Dejan Simić
    Intervjui
    Preuzmite kraći link
    Dejana Vuković
    Kulturni kutak (79)
    1630

    „Sve su to ljudi koje sam beskrajno voleo i koje nikada nisam prežalio. Oduvek sam se družio sa starijim od sebe, ali nisam tu uračunao da bi oni mogli otići pre mene i da mogu ostati sam. To druženje nastavio sam ovim sećanjima i portretima.“

    Pesnik Matija Bećković ovim rečima objašnjava za Sputnjik razloge nastanka knjige „Sto mojih portreta“ koju je za Sajam knjiga objavila Kompanija „Novosti“. A spisak prijatelja liči na ozbiljnu antologiju srpske književnosti, od Andrića, Pope, Lalića, do Danojlića, Arsena, Kapora…

    „Nadam se da se ne bi nijedan od njih ljutio“, kaže nam, dok na štandu Srpske književne zadruge — u čijem je Plavom kolu objavljeno nekoliko njegovih knjiga — odmahuje poznanicima i poštovaocima.

    „Sve je to ljubav pročistila tako da se čovek ničega ružnog i ne seća. A što se posle tolikih susreta i tolikih razgovora izdvoji neka rečenica ili reč, to je, opet, neka pravda koja je starija od naše pameti“, veli Matija.

    Tragom vašeg prijatelja Mihiza napisali ste svoju autobiografiju o drugima. Da li je ovo knjiga o njima ili o vama?

    — Ne znam da je takve knjige bilo. Nisam je pisao zato što takve nije bilo, ali ona jeste na neki način autobiografija o drugima. I ima više od sto portreta, ali sam je tako naslovio jer je to najveći broj, od broja sto u našem narodu većeg nema, to je više oznaka za bezbroj. I koliko god da ih ima, to je opet jedan portret. Opevavao sam svoje prijatelje, a u stvari — sebe. To jesu oni, ali preko njih verovatno možda najviše ja sam.

    Nekoliko puta sam rekao da je čovek ono što pamti. Za moto knjige sam uzeo Zmajeve stihove „Sve što vreme napred hrli/sve se više meni čine/moji mrtvi neumrli“. To su sve ljudi sa kojima sam proveo svoj život i oni za mene nisu umrli. Nikakve razlike nema, sem što ih ne viđam, a i viđam ih više i češće nego ove koje viđam.

    Knjiga Matije Bećkovića
    © Sputnik / Dejan Simić
    Knjiga Matije Bećkovića

    Zanimljivo je da Sto mojih portreta“ otvara Vlaja iz Glibavca, stihoklepac. Zašto ste mu dali prvenstvo nad Njegošem, Andrićem?

    — Kako sam stigao u Beograd, čuo sam za Vlaju iz Glibavca. On je išao po vozovima i putnicima govorio samo u rimama i stihovima. A njegov najpoznatiji stih je bio „Kljuca pile u gvozdene vile“. I ma koliko da su se ljudi sa tim sprdali i omalovažavali ga, ja ne znam da sam neki stih češće citirao i da mi je češće padao na pamet. I ta slika pileta koje kljuca u gvozdene vile bila mi je pred očima i, kao što sam i u pesmi rekao, čini mi se da sam čuo i taj zvuk. A vremenom, kao da je to pile bivalo sve manje, a te vile sve veće. Ali ono nije odustajalo, nego se zaletalo, i ja sam zamišljao taj meki kljun kako se svaki put zavrne i kako se ono odmah prevrne i zaprašina i, čim malo otrese krila, odmah se zaleti na isti cilj. I kako je vreme prolazilo, sve sam više sumnjao da se radi o piletu. To mi je više ličilo na pesnika. I sve je manje to ličilo na vile, a sve više na prazan papir. I na pesnikov napor i zaletanje na čistu hartiju da se obračuna sa tim kosmičkim silama… A na kraju nisam više znao je li to Vlaja ili sam to ja.

    Stiče se utisak, dok se čitaju ovi stihovi, da ste bili svedok u situacijama koje ste opevali. Kao u pesmi o patrijarhu Pavlu i njegovom čišćenju tanjira u posne dane. Jeste li stvarno učestvovali ili ste samo pesnički bili u dijalogu sa vašim portretima?

    — Zaista je to sve autentično. Nijednu od tih rečenica nisam izmislio. Ne znam da li je patrijarh Pavle to isto pričao još nekome, jer on i nije bio poznat kao neka pričalica. I celoga veka pričao je tek nekoliko priča i neprestano ih je ponavljao. Tako da nisam siguran da još neko to nije čuo, ali ja jesam. I to baš o tome kako je on čistio svoj tanjir suvom koricom hleba tako da nije ostala ni jedna kap, udesio ga je tako da je odmah mogao da ide pravo u vitrinu… A onda ga je iguman pred svima pohvalio i rekao da kad bi svi tako čistili kao Pavle, trpezarac bi počinuo a suđe i kuhinja držani uredno. To su njegove reči. A kad sam ja to čuo, još više sam zapeo. I kad mi je neko od lektora predlagao da ne kažem „zapeo“ ja to nisam mogao da promenim, jer je to bila njegova reč. Svi navodi koje sam u ovim pesmama koristio su, iako bez znaka navoda, uvek autentični. Čini mi se da bi bilo veliko skrnavljenje da nešto izmišljam, i da je to, u stvari, neka njihova oporuka i neka vrsta njihovog epitafa i zaveštanja.

    Matija Bećković potpisuje svoju knjigu na sajmu
    © Sputnik / Dejan Simić
    Matija Bećković potpisuje svoju knjigu na sajmu

    Ovo je knjiga o ljubavi, vi ste pesnik koga je ljubav uvela u poeziju preko Vere Pavladoljske, ali reklo bi se da ste imali i izuzetan sluh za tuđe ljubavi. U knjizi pored vašeg prijatelja Meše Selimovića dajete i portret njegove žene Darke, zbog, kako kažete, najveće izjave ljubavi koju ste ikada čuli.

    — Najvrelije. I to je bilo takoreći bukvalno. Meša Selimović je preminuo, mi smo ga dvorili jedno po podne, a onda smo, jer je trebalo da dođu mrtvozornici po njega, otišli kućama, ali sam ja došao sutradan vrlo rano. Njegova žena Darka me dočekala sva uznemirena rekavši: „Oni nisu došli. Oni svu noć nisu došli!“ A onda je kazala: „Da sam to znala, ja bih legla pored njega i svu noć ga grlila i milovala da ja i on prosanjamo tu poslednju noć.“ A kako ja znam da se pokojnik celiva samo jednom i da je taj poljubac dodir drugoga sveta — zato je važno da ga samo jednom celivamo jer se sa njim samo tako možemo zauvek rastati — znao sam i da niko nema želju da ljubi ledno čelo više puta. Ali kad je ona kazala da bi svu noć ležala uz jednog pokojnika, i da on za nju ne bi bio mrtav, i da je nikakva hladnoća ne bi mogla od njega odvojiti… Ja vreliju ljubavnu reč nisam čuo.

    Razgovaramo o ljubavi i prijateljstvima, o poeziji… Jedna od novih vesti“ je da je svetosavlje — a i ono je ljubav — u Crnoj Gori postalo novi problem i, takoreći, novi neprijatelj broj jedan. Šta se dogodi kada ljubav postane neprijatelj?

    — Kad nekog ne volite, vi ga i ne razumete. Ljubav je uslov da o nekom čoveku i mislite i govorite. Bez toga ne možete da mu priđete ni sa jedne strane, niti ono što govorite ima veze s njim. Ovo je tek jedan detalj u nekoj velikoj priči u koju je svet ušao, a o kojoj ne znamo gotovo ništa. Kao da oni koji upravljaju svetom misle da je nama dovoljna laž. I da uopšte nismo dostojni da nas sa svojim planovima i programima upoznaju. Tako vam, kad čujete da neko govori takve besmislice, ne pada na pamet da je to deo nekoga programa, kolosalnoga, koji se tiče sudbine sveta. Buda je nosio svoje zapise na tabanima, pa kako je išao, tako su ti zapisi ostajali na zemlji, i sad budisti idu i to čitaju. I Sveti Sava je isto tako hodao po svojoj zemlji, upadale su mu noge u kamenje, duboko, i nije mogao da ih izvuče, a da ne ostanu stope na tim pločama i kamenovima. To su, u stvari, prve skulpture na našoj zemlji. A sva Crna Gora je u njegovim stopama. I nije ostavljao samo stope nego i laktove, i rebra, u kuk… I sve to tamo postoji overeno u kamenju.

    Da li se obistinjuju vaši stihovi, da li govorimo o zemlji u kojoj su paščad puštena a kamenje svezano" kao u vašoj pesmi o Svetom Savi?

    — O toj, jedinoj. O zemlji u kojoj su samo sindžire zamenjivali novim tehnološkim izumima.

    Tema:
    Kulturni kutak (79)
    Tagovi:
    Matija Bećković, Sajam knjiga, Srbija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga