19:24 19 Novembar 2018
Slušajte Sputnik
    Emir Kusturica

    Kusturica: Nazivaju me špijunom, jer mere po sebi (video, foto)

    © Sputnik / Dejan Simić
    Intervjui
    Preuzmite kraći link
    Dejana Vuković
    0 784

    „Zapisi u ovoj knjizi nemaju namjeru da odgovore na pitanja, niti da razriješe velike dileme. Sve je tu nastalo iz potrebe da svjedočim o vremenu u kojem živim i ostavim trag onima koji će u budućnosti provjeriti da li je sve ovo trebalo“, kaže u autorskom predgovoru za svoju knjigu proslavljeni reditelj, graditelj, profesor i pisac Emir Kusturica.

    Da je reč o čoveku koji godinama predstavlja svojevrsni medijski fenomen, uverili su se i mnogobrojni posetioci Sajma koji su posle predstavljanja knjige „Šta mi ovo treba“ okupirali štand izdavačke kuće „Vukotić medija“. Uprkos koloni ljudi, koji su strpljivo čekali u redu za potpis, pozdravljali ga, čestitali na stavovima i hrabrosti, ili se prosto samo osmehivali, Kusturica je smireno i opušteno potpisivao primerke svoje nove knjige, razmenjujući sa čitaocima po koju reč.

    Ekipa Sputnjika strpljivo je čekala da i poslednji posetilac ode zadovoljan sa autorovim potpisom na kupljenom primerku, i u improvizovanom TV studiju na štandu izdavača, tek pošto smo dobili rediteljski znak za prvu klapu, počeli smo razgovor.

    Ako bismo za Vašu prvu knjigu „Smrt je neproverena glasina“ mogli kazati da je Vaš „Amarkord, da li bismo za knjigu „Šta mi ovo treba mogli reći da je Vaš „Čas anatomije“, u kojem je na stolu za seciranje Vaš život?

    — „Čas anatomije“ je svakako, zato što je to čovek koji je diskonektiran, odsečen od svog zavičaja, ne samo svojom voljom, nego događajima koji su sledili od kraja osamdesetih godina prošlog veka, pa sve do danas. To su zapravo svi dramski elementi jedne biografije koja nije autobiografija, koja kroz dnevnik izražava aktivan odnos prema onom što se zvalo zavičaj, što je prestalo da bude zavičaj i sa onim što su bagaži koji nikad ne mogu dovoljno da budu ispražnjeni, da bi čovek sa potrebom da reaguje na svoju okolinu i na socijalnu arenu ćutao. Dakle, to je jedna vrlo lična knjiga, ona koja je poređala događaje uslovno rečeno u jedan niz koji prati ogroman raspon od 25 godina, ali ne dnevničkim zapisima koji su uvek isti, nego zapisima koji se projektuju i kroz analizu i kroz ideju o mondijalizmu, o poziciji čoveka koji je usamljen, koji zapravo strahuje od onoga što se dešava u njegovoj zemlji i u čitavom okruženju. I utoliko je taj „Čas anatomije“ došao odavno, ali je zapisivan dugo. Onda je jedan karakter, koji je ne baš tako lak za sredinu, to govorim o sebi, zapravo nailazio prirodno na prepreke koje su postale dobro štivo za obradu u literaturi.

    Knjiga Emira Kusturice „Šta mi ovo treba“
    © Sputnik / // Sputnik, Dejan Simić
    Knjiga Emira Kusturice „Šta mi ovo treba“

    U uvodnom tekstu između ostalog prizivate Don Kihota, on je, kažete, vitez čemerne prilike, a Vi — čemerne neprilike. Da li je nužno povezati se sa najnežnijom ludom u svetskoj književnosti, da li je bilo potrebno ludilom napraviti otklon da bi se prošlo kroz priču koja je pretežni deo Vašeg života?

    — Niko me nije nazvao Don Kihotom do premijere poslednjeg filma u Veneciji, kada me je jedna belgijska novinarka tako nazvala. Tad sam prvi put počeo da mislim o tome kao o mojoj ideji, da obavljam neku misiju — od uređenja životne sredine, pa do pokušaja da se svet učini boljim mestom za život. Ja sam zapravo doživeo tu svoju misiju kao donkihotovsku. I u toliko je idealizam osnovna hrana, jer kad nema idealizma, onda postoji puka materijalna forma koja zapravo čoveka ne udaljava od realnosti, jer realnost je opasna. Kad postane ogoljena, kad sve bude samo onako kako jeste, kad čovek izgubi smisao za to što mu nosi tih sedam osmina mozga, onda se zapravo vrlo lako izgubi u vrtlogu materijalnog sveta i prestaje da bude efikasan. Mislim da sam najvažniji deo svog života projektovao upravo iz svog idealizma i da je sve što je nastalo u toj idealizovanoj slici sveta u odnosu na realnost vodilo u sukobe koji su kasnije, eto, čak bili i zabeleženi da bi bilo jasno ko je ko i za šta se ko bori.

    Ostali ste dosledni u svom idealizmu. Koliko Vas je to koštalo i da li i danas mislite da je to bio jedini put?

    — Mislim da je čoveku ispisano, ne samo genski — ono što mi zovemo sudbina — nego i ono što u njegovoj biohemiji funkcioniše kao reakcija na ono što se dešava pored njega. Utoliko ja nisam mogao da živim drugi život. Ovo je bio jedan jedini i u taj jedan je stalo mnogo života. Utoliko sam ja srećan čovek, jer sam sve uslove za dramske elemente koji su postojali u mom životu — stvarao sam. Nisam bio pasivan, pa pustio da me neko Sarajevo promeni svojom idejom o tome šta je politički život, da se sekularni život prevodi u džamije, a ne na ulicu. A to je, u stvari, najveća tekovina porodice Izetbegović, da su oni zapravo svoj narod strpali u jednu, rekao bih političku fazu koju Evropa ne prepoznaje. Oni su jedva dočekali zapravo da se ustroje sa onima koji su proizvodili te ratove i koji će opet da proizvedu. Zbog moje orijentacije nazivali su me ruskim špijunom, jer to mere po sebi, to je autoprojekcija, pošto su oni plaćeni iz raznih nevladinih organizacija. Kad čovek izrazi svoje poštovanje prema bipolarnom svetu i dočeka njegov povratak kao spas planete, oni kažu: „On je špijun“. Postoje, međutim, ljudi sa kojima delim ideološku recepturu života i političku istoriju, ljudi koji znaju da cene moju nezavisnu poziciju koja mi je obezbedila ono što je bilo najvažnije u mom životu, a to je bila sloboda. Ova knjiga je samo još jedna potvrda te slobode o kojoj sam ja čitav život govorio.

    Veliko interesovanje za Kusturičinu knjigu na Sajmu u Beogradu
    © Sputnik / Dejan Simić
    Veliko interesovanje za Kusturičinu knjigu na Sajmu u Beogradu

    Kako se obezbeđuje takva pozicija?

    — Došao sam do te tačke na kojoj mi je shvatanje ironične distance pomoglo da savladam svet, a potom i da tu ideju utkam u filmove koje sam radio. Prijateljstvo s Matijom bilo je prijateljstvo sa velikim čovekom koji je nacrtao tog „heroja na magarcu“, iako to nije naslov njegove knjige. On je neko ko je ironičnu distancu uveo kao standard koji niko nije uspeo da dostigne i koji niko nije usvojio, a ja sam osećao da sam jedan od tih.

    U Vašoj knjizi mnogo je emocija, jednu od najsnažnijih izaziva susret sa čovekom koga su u ratu potkovali… Kažete da ste tada bili potpuno emotivno slomljeni…

    — Isto se desilo i kad sam bio suočen sa jednom pričom o novorođenčetu koje je bilo prikucano za krst kao odmazda za nešto drugo. I to je svaki put ista tema u kojoj se susrećemo sa našom bestijalnom prirodom koja u svakom od tih ratova izađe. To se pojavljuje kao vodenica koja ne prestaje da melje i da vrti istoriju najgorim mogućim putem. Ovo što se sad dešava je srećna okolnost da imamo političare koji nas, posebno u Republici Srpskoj, zastupaju na najbolji način. Jer kad se u istoriji pojavi neko ko isto govori, misli i radi to je gotovo nepojmljivo.

    U završnom tekstu govorite o demokratskom totalitarizmu i nužnom smenjivanju carstava, gde će, prema Vašem mišljenju, Ameriku smeniti Kina.

    — To se već desilo. Kao što su Persijanci porazili Grke, a onda je dugo trajao prenos te štafete. Amerika više nije glavna ekonomska sila. Rusija je vojna sila koja može da joj parira, a Kina je zemlja koja uništava kapitalizam, zato što ona jeftinom radnom snagom uspeva da dovede do nule i one koji su iz nacionalnih okvira delovali prema Kini i obogatili se, ali su onda izgubili praktično svoje radničko biće, izgubili svoje sindikalno biće i svoju srednju klasu. Lako je bilo Stivu Džobsu da napravi ogromno bogatstvo, kad je imao kinesku jeftinu radnu snagu, ali, eto, opet je sve išlo na štetu Amerike. Sad govore o krizi berze, a meni se čini da je najvažnije ovo što sad Putin govori. Kako reagujete na sankcije? Reagujemo tako što upravo prestajemo da uzimamo u obzir dolar kao valutu kojom plaćamo. To su sve elementi za prelazak štafete, kako bi rekao De Krešenco na tom „putu Sunca“, od Grčke, Starog Rima, Amerike, pa na drugu stranu, na Bliski istok. Kad kažem Kina, ja mislim i šire. Govorim o jednoj evroazijskoj sili koja, što od energije, što od dostignuća, zapravo već preuzima tu štafetu.

    Emir Kusturica
    © Sputnik / Dejan Simić
    Emir Kusturica potpisuje knjigu na Sajmu

    Vi ste ostvaren i vrednovan umetnik, ali u ovim zapisima ima i mnogo lične nesreće. Da li Vam rad, umetnost, pomažu da to prevaziđete?

    — Postoji uzvišena tačka, a ona se dostiže. Najvažnije je kada čovek otkrije da ima dara i kad može da se uznese. To je vrsta religioznog osećanja. Mislim da su kultura i religija duboko zaptivene u isti izvor i da su to samo ustave iz kojih mi hvatamo vodu koju pijemo i koja nas prevodi u stanje iz kojeg stvaralaštvo postaje akt oslobađanja.

    Tagovi:
    Emir Kusturica
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga