09:00 19 Novembar 2018
Slušajte Sputnik
    Rat

    Aleksandar Tkačenko: Dok god me zastrašuju apokalipsom, znam da nije kraj sveta

    © Foto : Pixabay
    Intervjui
    Preuzmite kraći link
    Valentina Bulatović
    1270

    Celokupna svetska politika danas je usmerena na podizanje nivoa zabrinutosti, jer je uplašenim ljudima lakše upravljati. Ljudi treba da razumeju da strah koji šire mediji nije odraz stvarnosti, nego signal da postoje neki mnogo važniji problemi o kojima se ćuti, kaže u razgovoru za Sputnjik ruski psiholog, publicista i pesnik Aleksandar Tkačenko.

    Na nacionalnom štandu Rusije na 63. Međunarodnom sajmu knjiga u Beogradu Aleksandar Tkačenko se susreo sa čitaocima i govorio o tome kako pred izazovima koje donosi novi milenijum sačuvati porodicu, vaspitavati decu i preživeti krizne situacije, kao i kakve odgovore na probleme savremenog čoveka nudi hrišćanstvo.

    Savremeni čovek je, kroz nekoliko generacija, počevši od perioda Drugog svetskog rata, u kojem je glavna emocija bio bol, naučio da potiskuje osećanja da bi mogao da preživi. Deca rata su, kao odrasli ljudi, sopstvenoj deci nesvesno prenela to iskustvo, započevši niz koji je doveo do toga da čovek gotovo potpuno zanemari potrebu da osluškuje svoja osećanja, pa samim tim i da razume tuđe emocije, ukazuje Aleksandar Tkačenko. Upravo ta otuđenost čoveka od svog emotivnog bića predstavlja, prema njegovom mišljenju, osnovnu prepreku za postizanje porodične harmonije i za očuvanje ljubavi i prijateljstva među bližnjima.

    Ruski psiholog, publicista i pesnik Aleksandar Tkačenko na ruskom nacionalnom štandu na 63. Međunarodnom sajmu knjiga u Beogradu
    © Sputnik / Valentina Bulatović
    Ruski psiholog, publicista i pesnik Aleksandar Tkačenko na ruskom nacionalnom štandu na 63. Međunarodnom sajmu knjiga u Beogradu

    Ovde, na ruskom štandu, predstavljena je Vaša knjiga „Teško je biti otac. Zašto je teško biti otac?

    — Veoma volim pisanje braće Strugacki, a naslov moje knjige je aluzija na njihov poznati roman „Teško je biti Bog“. Za decu otac i jeste neka vrsta boga, svemogućeg bića, koje je i strogo i nežno, koje nagrađuje i kažnjava. Moja je misao bila jednostavna: postati otac je veoma lako, i zvati se ocem veoma je lako. Ti jesi otac, stvorio si svoju decu, ona te se boje, slušaju te. Teško je, međutim, biti dobro božanstvo, dobar otac. Lakše je biti zlo božanstvo, koje postupa u skladu s trenutnim raspoloženjem, vođeno samo instinktima. Lako je biti i ravnodušno božanstvo, ono koje spava na kauču, a pre toga je popilo pivo. A otac koji je aktivno uključen u život svoje dece, koji ih ne guši, nego im pomaže da se razvijaju, pomaže u rešavanju njihovih dečjih problema, otkriva im nova prostranstva — takav otac je teško biti. Pošto sam otac troje dece, ja sam sve to prošao. Oni su odrasli, a ja sam imao potrebu da podvučem crtu i da sagledam sebe kao oca. Moj život je, nažalost, tekao tako da u knjizi najviše govorim o sopstvenim greškama. Sada tačno znam šta je u mom očinskom životu bilo pogrešno. I to iskustvo prenosim. Ne govorim o tome šta treba, nego šta ne treba raditi.

    Može li čovek u današnjem svetu, u kojem se glavni kontakt među ljudima, a posebno među pripadnicima mlađih generacija, ostvaruje posredstvom interneta, društvenih mreža i kompjuterskih igrica, da dopre do svog emotivnog bića, da prepozna svoja osećanja?

    — Svet se danas menja mnogo brže nego što smo mi u stanju da osvestimo promene u njemu i zbog toga se bojim da dajem bilo kakve prognoze o njegovoj budućnosti, i optimistične, i pesimistične. Ogroman je minus to što telo više ne učestvuje u komunikaciji, ne čita se govor tela. Kada neki mladi čovek sedi za kompjuterom po ceo dan, uz neku video-igricu, on ispada iz realnog života. Iz toga je jasno da mu nije udobno u njegovom „oflajn“ životu — u stvarnosti. Tako se osiromašuje emotivno biće. To bekstvo u „onlajn“ svet je, međutim, dobar pokazatelj simptoma i podstrek za čoveka da se posveti rešavanju problema u stvarnom životu. Dalje je sve pitanje slobodnog izbora: čovek sam odlučuje želi li da ostane tamo ili da se vrati ovde. Mislim, ipak, da situacija nije ni beznadežna, ni apokaliptična, nego se svet jednostavno suočio s okolnostima s kojima pokušava da se uskladi, grešeći usput.

    Šta je to potrebno savremenoj porodici da bi bila stabilna i srećna?

    — Potrebno je da svaki od njenih članova razume ono što osećaju ostali, da mu tuđa osećanja budu važna. Da se njihova komunikacija ne zasniva na izricanju stavova i mišljenja, kao da su poslovni partneri, nego da razmišljaju o emocionalnom planu te komunikacije. Svako treba da se zapita, pre svega, šta će drugog čoveka obradovati, i šta ga neće uvrediti. To su male, jednostavne stvari, a kada bi one postale sastavni deo našeg života, taj život bi bio mnogo lakši.

    Doomsday
    © Flickr / Benny

    Da, ali ljudi su danas naviknuti na mnoštvo informacija, ne upuštaju se u njihovu analizu, nemaju ni vremena da ih obrade. Da li je čovek „nabaždaren na površno nizanje informacija uopšte kadar da posmatra ljude oko sebe na način koji savetujete? Kako Vi to rešavate kao psiholog?

    — Kao i kada je o drugim problemima reč, prva stvar je osvešćivanje. Treba razumeti problem, objasniti koji su njegovi uzroci. Kada čovek prima informaciju, on odmah emotivno reaguje na nju. Njegova se osećanja komešaju od onoga što je pročitao, video, čuo, a što mu uopšte nije potrebno. Pritom njegovo telo već reaguje na te informacije, reaguju njegov metabolički sistem, njegovi mišići. Osećanja su povezana s telom. Kada čovek bez razmišljanja usvaja ogromnu količinu informacija, celo njegovo telo mikroreakcijama odgovara na te informacije. On se iscrpljuje.

    Ako to osvesti, šta onda?

    — Ako to osvesti, može da razmišlja makar o tome kako da dovede svoj život u ravnotežu, da ne gubi energiju svojih osećanja tako što reaguje na potpuno nepotrebne informacije.

    Danas informacije najčešće izazivaju strah.

    — Da, celokupna svetska politika je usmerena na podizanje nivoa zabrinutosti. Uplašenim ljudima je lakše upravljati. Zato je potrebno razumeti čemu to služi, razumeti da to nije odraz realnosti, nego konkretni instrument za manipulisanje velikim brojem ljudi koji je veoma efikasan. Zato što ljudi nisu svesni onoga što im se događa. Detaljno osmišljena medijska politika ima veoma prost zadatak: odvući ljude od nekih suštinskih problema, usađujući među njihova osećanja strah od hipotetičkih opasnosti. Kada čujem neke užasavajuće informacije za mene je to signal da postoje neki drugi problemi, a ne ti o kojima se piše. U svetlu te teme postaju jasnije reči Jovana Bogoslova, koje ću parafrazirati — pravi problemi čovečanstva, koji ugrožavaju celu zemaljsku kuglu, počeće upravo tada kada svi budu spokojni. Dok god me zastrašuju nekim užasima, apokalipsom, ja sam spokojan. To još nije kraj.

    Tagovi:
    Sajam knjiga, psiholog, porodica, Aleksandar Tkačenko
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga