15:20 10 Decembar 2018
Slušajte Sputnik
    Imre Sabo

    Čekali smo čarobnjaka, a onda je Bejrut došao na kućni prag

    Radoje Pantović
    Intervjui
    Preuzmite kraći link
    Dejana Vuković
    Kulturni kutak (81)
    0 71

    Kako izgleda biti svedok vremena u trenucima kada rat razara poslednje komade ljudskosti i razumnosti — nije pitanje koje je fotograf Imre Sabo postavljao sebi početkom devedesetih, kada je kretao u pravcu Hrvatske, Bosne, Kosova...

    Ono što je ovaj jedinstveni fotograf tada beležio, naoružan sopstvenom merom moralnosti i strašću profesionalca — nedavno je izloženo u Univerzitetskoj biblioteci „Svetozar Marković“. Kratko nazvana „Devedesete“, izložba Sabovih 40 fotografija predstavlja u delićima vremena zaustavljene slike užasa anonimnih ljudi, ali i snažnu opomenu da je ovakav izbor uvek — put u pakao.

    „Ono što povezuje ovih mojih 40 radova jesu ljudi i njihova patnja“, kaže Imre Sabo u razgovoru za Sputnjik. „Kao mlad reporter maštao sam nekad o tome da ću biti dovoljno dobar i da će me redakcija poslati u neki Liban, na neka ratišta — jer se otud donose dobre slike. A onda je taj Bejrut došao na moj kućni prag…“

    Katalog vaše izložbe otvara slika „Čarobnjak iz Oza na kojoj, ispod reklame za ovu predstavu, stoje ljudi u redu za hleb. Da li smo tada, u tom nastupajućem haosu, samo stajali i čekali nekog čarobnjaka da nam promeni stvarnost?

    — Uveren sam da mi i dan-danas čekamo tog čarobnjaka i koliko vidim, dugo ćemo ga još čekati. Ali, moram da naglasim da ova izložba nema nikakve političke konotacije. Kako bi rekao jedan moj zagrebački kolega „ne komentiram, ne propitujem, samo fotografiram“. To sam, otprilike, i ja radio, bez obzira na to što su moje fotografije veoma angažovane. „Čarobnjak“ je jedna od onih lepih, koje su se dugo čvarile u mojoj glavi i na koje sam ponosan.

    Beležili ste demonstracije u Beogradu, vukovarsko ratište, rat u Bosni, Kosovo, ali uglavnom one strahote koje su zadesile anonimne ljude. Da li ste saznali ko su ti nesrećnici, recimo onaj čovek na fotografiji „Smrt u traktoru?

    Santjago Ronkaljolo, arhivska fotografija
    © AFP 2018 / ERIK MOLGORA

    — Čak i da sam pokušao da saznam, to je bilo nemoguće istražiti, naročito u vreme bombardovanja. „Smrt u traktoru“ je snimljena na Kosovu, i da potvrdim koliko tu nema politike i političnosti — u toj koloni su bili Albanci koji su bežali negde iz okoline Đakovice, a koje je „Milosrdni anđeo“ greškom pogodio. Ne znam ko su ti ljudi, ne znam ni kako se zove porodica uvijena u čaršafe u mrtvačnici… Znate, bio sam u velikoj dilemi da li takve fotografije izlagati ili ne, ali na kraju sam odlučio da to uradim, da ljudi shvate kako tu baš i nije moglo da se šminka, da je tu sa svih strana bilo mnogo zla… To su bila zla vremena koja smo mi, kao profesionalci, beležili.

    Utisak da su svi ljudi na vašim fotografijama pripadnici iste grupe unesrećenih i stradalih je veoma opominjući.

    — To mi je i bio cilj. Hteo sam da moje fotografije budu opomena, da neke pametne glave ne dođu na ideju — kad skupe dovoljno novca za one „male mećiće“, kako kažu u Bosni — i ponovo započnu nešto slično. Jer, kad pogledamo od raspada one naše nekadašnje divne zemlje — kome je dobro? Nikome.

    Kada ste 1981. godine na Kosovu slikali natpis „Kuća na prodaju, da li ste do kraja imali svest o tome šta dokumentujete?

    — Jesam. To sam vrlo svesno uradio. Znao sam šta slikam. Osetio sam taj ogromni pritisak koji je vršen na taj narod, osetio sam nepravdu i napravio fotografiju koja je objavljena na naslovnoj strani. To je tada bio politički bum, utoliko pre što mene nisu mogli da optuže za raspirivanje srpske nacionalne mržnje, jer nisam pripadnik te zajednice.

    Kažete da ste vi to tada osetili?

    — Jesam, osećam to i danas. Svima preporučujem da pogledaju „Enklavu“, potresan film koji na pravi način prikazuje ono što se na Kosovu događa.

    Moglo bi se reći da je na vašim radovima prisutnije stanje užasa i zločina nego eksplicitno nasilje.

    — Pokušavao sam da to bude tako. A možete da pretpostavite šta sam sve video. Postoji jedna fotografija koju nisam snimio i danas ne umem da objasnim zbog čega nisam. Odveli su me, mislim u okolinu Kostajnice, do jednog mostića gde su ležala tri mrtva uniformisana ljudska bića, od kojih je jednom još štrcala krv iz grkljana. Tu fotografiju nemam. Pregledao sam sve, pretražio, ali je nema. Nešto unutrašnje, moje, nije mi dalo da to snimim.

    Trudili ste se, kažete, da se ne opredeljujete, da li ste imali problema zbog toga?

    — Meni je tri puta držana cev na čelu. Moram vam opisati taj osećaj: onaj krug od cevi je jako hladan, a sredina je mnogo vruća.

    Samo zbog toga što ste fotografisali, što ste radili svoj posao?

    — Jednom se to dogodilo zbog imena, jednom zato što su me optuživala neka deca dok sam merio svetlo prema splavovima koji su krali stoku iz zapadne Slavonije… Da, trudio sam se ne samo da se ne opredeljujem, nego, ako sam shvatio da mogu da budem upleten u neku akciju u koju ne bih voleo da budem upleten, da to izbegavm. Jednom sam imao ponudu na samom početku rata, kad su Arkanovi išli na Dalj, da idem sa njima. Sinulo mi je da mogu da se izvučem na sledeći način — rekao sam Arkanu da je to noć, da moram blicem da slikam, i da rizikujemo da tako odamo položaj. I uspelo je. Od onda do kraja rata zaobilazio sam Arkana u ogromnom luku, da nikada ne prođem pored Erduta. Eto, ja nemam fotografiju sa onim tigrićem koju svi imaju.

    Da li ste se plašili, da li je bilo situacija u kojima ste požalili što ste tu?

    — Nisam se plašio. Tu je toliko adrenalina…

    Fotografisali ste i neke junake toga doba, Miloševića sa čuvenog obraćanja Srbima u Kosovu Polju, Šešelja sa šubarom i kokardom…

    — Sve te fotografije imaju priču iza sebe. Fotografija Slobodana Miloševića koja se zove „Ovaj narod…“ nije nastala tada kad je on izrekao tu rečenicu, već dve nedelje ranije. To je njegovo obraćanje prisutnima u školskom dvorištu prilikom njegove prve posete Kosovu. Sećam se da sam kasno saznao za to, ali sam uspeo da stignem upravo kad je Milošević nailazio. Stao sam do njega i fotografisao. Zanimljivo je da mi je na otvaranju izložbe u biblioteci prišao jedan čovek i rekao: „Vidite, ovo je moj deda. On je bio veliki protivnik Miloševića, ali je došao da čuje šta će Milošević da kaže“.

    A što se Šešelja tiče, tu fotografiju je praktično on režirao. Bio sam u Kninu i saznao sam da je Šešelj tu. Odlučim da ga nađem. Uđem u kafić pored policijske stanice, unutra sedi on. „Dobar dan, ja sam Imre Sabo“, on kaže: „Znam ja ko si ti“. „Ja bih da vas fotografišem“, kaže: „Slikaj“. Izađemo napolje i pošto je on viši od mene bar pola metra, popnem se na neku klimavu metalnu žardinjeru i balansirajući tako dignem aparat. I taman se umirim da mogu da ga slikam, on kaže: „Stani! Brate Nikola, daj mi šubaru“. Opet dignem aparat, on opet kaže: „Stani! Pajo, idi donesi automat iz kola“. Ode čovek do jednog „stojadina“, otvori gepek, iznese automat, on okači, ja napravim tih nekoliko snimaka. On je očigledno znao ko sam, znao je i da ću ja to da prodam agencijama, sve je znao. I sve je izrežirao. Iako sam ja dokumentarni fotograf koji ne režira, ovu Šešeljevu sliku zovem ’nenametljiva režija‘“.

    Između vaše dve izložbe prošle su 32 godine. Kada će sledeća, da li njena tema može biti neki lepši život?

    — Već izvesno vreme pripremam retrospektivu na kojoj neće biti mnogo ovih fotografija. Biće to život, ali ne baš lep, nemamo mi mnogo lep život… Ali, da, biće život, i iskreno se nadam da ću ga predstaviti u „Cvijeti Zuzorić“.

    Tema:
    Kulturni kutak (81)
    Tagovi:
    Imre Sabo, Srbija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga