13:58 12 Decembar 2018
Slušajte Sputnik
    Kralj Nikola I Petrović

    Ko danas tvrdi da nije Srbin, nije ni Crnogorac (video)

    CC0
    Intervjui
    Preuzmite kraći link
    Vladimir Sudar
    3732

    Pedeset i neke, posle Drugog svetskog rata, pitao je moj otac svog rođaka sa majčine strane Pera Vukovića, koji je bio crnogorski junak od Balkanskih ratova nadalje — jeste li vi bili Srbi ili Crnogorci, a ovaj je odgovorio: „Ko je bio veći Srbin od nas ’zelenaša‘“, kaže Časlav Koprivica, profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu.

    „Ujedinjenje Srbije i Crne Gore bilo je neizbežno i to je bilo nešto što su sanjali vladari, neću da kažem dva naroda jer to je bio jedan narod, i Srbije i Crne Gore, počevši od Svetog Petra Cetinjskog i Karađorđa, pa zaključno sa samim kraljem Nikolom“, izjavio je u emisiji „Sputnjik intervju“ filozof dr Časlav Koprivica, profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu.

    — Svi vladari Crne Gore izražavali su želju da dođe do ujedinjenja Srbije i Crne Gore kao kičme svesrpskog ujedinjenja i svi oni su, uključujući i Nikolu Petrovića, smatrali da prvenstvo pripada dinastiji Srbije, bilo da je reč o Obrenovićima ili Karađorđevićima. Ono što je moglo biti sporno, to su modaliteti ujedinjavanja. Verovatno priključenje Crne Gore nije obavljeno na savršen način, jer su borbena dejstva bila u toku kad su održani izbori. Podsećam, na Podgoričkoj skupštini su predstavnici naroda Crne Gore odlučili da dođe do priključenja Kraljevine Crne Gore Kraljevini Srbiji, i da onda one uđu u Kraljevinu SHS.

    Kad je reč o protivnicima „bjelaške“ opcije, odnosno Podgoričke skupštine, niko od njih nije bio protiv toga da Srbija i Crna Gora budu zajedno. Čak i oni koji su podigli Božićni ustanak, verovatno bi se krstili i levom i desnom rukom kad bi videli današnja tumačenja zvanične Podgorice da je Crna Gora anektirana. „Zelenaši“ nisu bili plaćenici Italije, iako je Italija, iz svojih razloga, pripomogla da se to nezadovoljstvo instrumentalizuje. Bili su Srbi, nisu bili nikakvi Montenegrini, i ne bi mogli da shvate da u današnjoj Crnoj Gori postoje ljudi koji mogu da potpišu da nisu Srbi i da je Crna Gora okupirana još od vremena Nemanjića.

    Kakva je bila uloga kralja Nikole, s obzirom na to da je jedno od tumačenja događaja s kraja 1918. da je to bila dinastička borba u kojoj je kralj Aleksandar svrgnuo svog dedu sa vlasti?

    — Vojska kraljevine Crne Gore jeste kapitulirala, ali je, s druge strane, postojao još jedan pokušaj, koji je kralj Nikola onemogućio, da krnja Vlada Crne Gore zaključi mir sa Austrougarskom, pod pokroviteljstvom njegovog sina Mirka, koji je inače imao „zasluge“ za pad Cetinja. Kapitulacija Crne Gore nije značila da se ona složila da se utopi u neku austrougarsku okupacionu zonu, što bi se možda desilo da je bio potpisan mirovni sporazum. S druge strane, treba imati na umu da dinastičke nesuglasice, kojih je bilo, ne smeju biti tumačene kao međunacionalne nesuglasice. Kralj Nikola je dobar deo svog nespornog ugleda kod Crnogoraca izgubio povlačenjem iz Crne Gore, odnosno kapitulacijom, i zbog toga su mnogi Crnogorci stali uz Karađorđeviće zato što je još jedino Srbija ostala na poprištu da se bije za oslobođenje, a posle i za ujedinjenje. U svakom slučaju, spor između Karađorđevića i Petrovića je bio spor između dve srpske dinastije oko toga kako će biti izvršeno ujedinjenje između dve srpske države, a ne da li će biti izvršeno ujedinjenje, a ponajmanje je bio spor između Srba i Crnogoraca, kao što se to danas tumači.

    Filozof dr Časlav Koprivica, profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu.
    © Sputnik / Dejan Simić
    Filozof dr Časlav Koprivica, profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu.

    Ko su bili ljudi koji su podigli Božićnu pobunu?

    — Pre nego što dođem do pobune, moram da kažem jednu stvar. Dobar deo detinjstva, pogotovo formativne godine, kralj Aleksandar je proveo na Cetinju. On se formirao kao Cetinjanin i moguće je da je ta megalomanija koja je danas tipična za Cetinjane i koja je, između ostalog, i kumovala stvaranju Jugoslavije, imala uticaja na potonja dešavanja. Zna se i da je postojao i neki animozitet između kralja Petra i kralja Aleksandra, i zabeleženo je nešto što je pomalo simpatično i bizarno — da je kralj Petar svoga sina zvao „onaj crnogorski pokvarenjak“.

    Božićnu pobunu je podigao Krsto Zrnov Popović i ona je imala podršku izbegličke vlade Crne Gore, odnosno kralja Nikole, ali je pobuna izbila zbog toga što su oni hteli da Crna Gora bude federalna jedinica u Jugoslaviji. I samo to. Da li je to bilo vredno pucanja u braću, to je nešto o čemu bismo mogli da razgovaramo. Ja mislim da bi se to moglo protumačiti kao nesrećni splet okolnosti, gde smo mi spremni da na osnovu svog ekstremnog mentaliteta preuveličavamo razlike i na osnovu toga se dignemo na oružje. U svakom slučaju, ti ljudi koji su digli Božićnu pobunu bili su patriote i Srbi, ali su bili na pogrešnoj strani. Kad bi mogli ljudi koji su digli Božićnu pobunu da ustanu iz groba i kad bi videli da se na njih pozivaju današnji vlastodršci, mislim da bi solidarno i bez ikakvog razmišljanja svoje puške usmerili, ne ka „bjelašima“ i vojsci Srbije, već prema današnjim Montenegrinima.

    Dakle, reč je o potpuno nelegitimnom pokušaju rekonstrukcije kontinuiteta. To je stvar i porodičnog predanja i mi to znamo. Ujčevina mog oca, svi su bili „zelenaši“, i pedeset i neke, posle Drugog svetskog rata, pitao je moj otac svog rođaka sa majčine strane Pera Vukovića, koji je bio crnogorski junak od Balkanskih ratova nadalje — jeste li vi bili Srbi ili Crnogorci, a ovaj je odgovorio: „Ko je bio veći Srbin od nas ’zelenaša‘?“.

    S druge strane, da su oni zaista bili srbomrsci, kako ih danas predstavljaju, mislim da im kralj Aleksandar ne bi dao amnestiju 1924.

    Kako je došlo do stvaranja crnogorske nacije?

    — Ja mislim da crnogorska nacija ne postoji, ali danas u društvenim naukama vlada moda socijalnog konstruktivizma, pa se onda tumači, što je meni prilično besmisleno, da ako neki ljudi misle da su to što jesu, onda je to socijalna činjenica i nema šta da se tome prigovara. Kad pojedinac tvrdi da je Napoleon, onda ga smatraju ludakom. Ali ako imate desetine hiljada ljudi koji tvrde da su nešto drugo, što je takođe izmaštani objekt, dakle da su Crnogorci kao ne-Srbi, onda se to smatra nečim što je legitimno. S druge strane, posle nelegitimnog i pokradenog referenduma iz 2006. pojavili su se i Srbi koji tvrde da nisu Crnogorci, već da su to ovi drugi. Mislim da je to apsolutno štetno i pogrešno. Svi Crnogorci tokom svoje duge povesti su bili Srbi i nema razloga da zbog pojave otpadnika dajemo za pravo njihovom otpadništvu da raspolaže onim što nas čini onim što jesmo.

    Ljudi koji danas tvrde da nisu Srbi, oni danas nisu ni Crnogorci, to je nekakva nova nacija — Montenegrini, Dukljani, zovite ih kako hoćete, oni su izumljeni sa strane. Vatikan je bio taj koji je na tome radio, ali je ključnu ulogu odigrala Kominterna. Tumačenje koje je postojalo među južnoslovenskim narodima Austrougarske je da je Austrougarska tamnica naroda, nakon 1918. su takav narativ počeli da proizvode u Kominterni, i to su mahom bili komunistički kadrovi iz bivše Austrougarske monarhije, koji su svoju srbofobiju projektovali u podršku tobože podjarmljivanim nacionalnim manjinama i etničkim skupinama unutar Kraljevine SHS. U stvari, bilo je reči o resentimentu, omrazi i pokušaju osvete zbog toga što je snagom srpskog oružja i voljom Srba srušena Austrougarska monarhija. Hitler je imao tezu da su nacionalne manjine oružje, a sa druge strane stoji činjenica da ustaški ustanak u Lici 1928. podržava Komunistička partija Jugoslavije. Tek pred Drugi svetski rat oni revidiraju stanovište da treba sačuvati Jugoslaviju.

    Komunisti su bili ti iz čije ideologije je iznedreno to novo crnogorstvo. Kad su došli na vlast 1945, onda je ta kominternovska, odnosno habzburška i vatikanska ideologija po sili snage postala zvanična i 1948. imate popis stanovništva na kome niko nije bio pitan šta je po nacionalnosti, već su administrativno ljude u Crnoj Gori upisivali kao Crnogorce. Vremenom, vaspitanje čini svoje, i već 1961. godine imate popis na kome su ljudi počeli da se nacionalno izražavaju kao Crnogorci. Konačno, čovek koji je na terenu operacionalizovao tu ideologiju crnogorske nacije — Milovan Đilas — umro je kao Srbin.

    Da li će ta promena identiteta doneti išta dobro Crnogorcima?

    — Situacija je donekle slična sa situacijom islamizovanih Srba. Kad napravite takvu konverziju, onda oni koji nisu sledili vaš otpadnički uzor, koji svojim prisustvom svedoče ko ste bili pre konverzije, postaju neprijatelji. Oni su, zapravo, svedoci vaše izdaje. Ako nema nikoga ko svojim postojanjem svedoči da su Crnogorci Srbi, onda njihova izdaja postaje nešto što je opšteprihvaćeno, što je tobože univerzalno i što je čak i etički opravdano. Pitanje sudbine identiteta rasrbljenih Crnogoraca je tesno povezano sa sudbinom Srba u Crnoj Gori. Ako Srbi u Crnoj Gori budu opstali, ako im Srbija bude pomagala mnogo više nego što je od 2006, onda postoje i mnogo veći izgledi da se i Montenegrini prizovu pameti.

    Izjavili ste da situacija u današnjoj Crnoj Gori podseća na Latinsku Ameriku sedamdesetih. Šta ste time hteli da kažete?

    — U Latinskoj Americi sedamdesetih postoje otuđeni režimi, vojne hunte koje imaju podršku sa strane i koje, zahvaljujući toj podršci, vode antinarodnu i antidržavnu politiku i zahvaljujući tome se održavaju na vlasti. Čitav projekt tzv. obnove crnogorske državnosti, odnosno izumevanja antisrpske Crne Gore, jeste nešto što je vodio Zapad i iza čega je stajao Vatikan. Podsećam da su zvona svih rimokatoličkih crkava u Crnoj Gori zvonila kad je izglasana nezavisnost 2006. Dakle, postoji jedna antinarodna vlast usmerena protiv onog što je povest Crne Gore, pa je utoliko i veće odstupanje kad je reč o režimima u Latinskoj Americi sedamdesetih. Ključna stvar je da se raskine ta „srdačna antanta“ taj mehanizam uticaja i kontrole Crne Gore iz inostranstva. Kad se to obavi, onda će Crnogorci ostati sami sa sobom, i biće jasno kojim putem treba ići. U toj situaciji valjda će se ljudi prizvati pameti.

    U vreme kad se obeležava stogodišnjica Jugoslavije, ko su gubitnici, a ko dobitnici zajedničke države?

    — Najveći dobitnici su Hrvati. Dobitnici su i Slovenci, koji su najracionalnije ušli u Jugoslaviju, ali su racionalno i izašli. Kad su bili suočeni sa ultimatumom Zapada, oni su racionalno procenili da je NATO snažan i rešili su da pređu, ne na stranu Hrvata, već na stranu onog ko je jači, i do dan-danas oni glasaju za tzv. Kosovo i vidi se da je njihova elita vazalska. Kad je reč o Hrvatima, oni su na nivou svog samorazumevanja i svoje volje, za vreme Prvog svetskog rata većinski su bili na strani Austrougarske i na antisrpskim pozicijama. Oni su objektivno bili gubitnici Prvog svetskog rata, kao što bi bili i međunarodno-pravno, da ih Srbija nije svojom velikodušnošću ili naivnošću i glupošću, prevela na stranu pobednika. Što im se desilo i 1945. Dakle, dva puta su gubili rat, i dva puta su ispadali nekakvi pobednici, a to ne bi bilo moguće bez Jugoslavije.

    Mislim da je najvažniji bilans, ishod prve Jugoslavije — Jasenovac. Bez ujedinjenja Jugoslavije 1918. ne bi bilo Jasenovca. To ne znači da je trebalo da se ujedine samo Srbija i Crna Gora, već je trebalo da se napravi srpska država u optimalnim granicama. To je sada potpuno jasno, i mislim da je svaka vrsta nostalgije za Jugoslavijom posle iskustva ′41. i ′91. nešto što se sudara sa zdravim razumom. Da parafraziram sina velikog hrvatskog vajara Ivana Meštrovića, Mata Meštrovića, koji je sedamdesetih godina jednom našem čoveku rekao: Koliko puta treba da vas pokoljemo da biste shvatili da ne želimo da živimo sa vama? Mislim da nemamo prava da sanjamo Jugoslaviju jer onda ne cenimo sebe i svoje žrtve i da smo po cenu svojih zabluda spremni da izložimo i neke buduće generacije novoj pogibiji koja bi imala zajednički imenitelj — Jugoslavija. Jugoslavija je iskustvo koje je bilo i prošlo i iz koga treba izvući pouku, a ona, u najkraćem, glasi: nikad više!

    Tagovi:
    ujedinjenje Srbije i Crne Gore, referendum o nezavisnosti, 100 godina, Crnogorci, Srbi, Podgorička skupština, Kominterna, NATO, kralj Nikola Petrović, Časlav Koprivica, kralj Aleksandar Karađorđević, Milovan Đilas, kralj Petar, Adolf Hitler, Austrougarska monarhija, NDH, Jasenovac, Jugoslavija, SFRJ, Latinska Amerika, Slovenija, Vatikan, Kosovo i Metohija, Hrvatska, Crna Gora, Srbija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga