15:05 10 Decembar 2018
Slušajte Sputnik
    Ljiljana Dragutinović

    Ljiljana Dragutinović za Sputnjik: Željni smo smeha jer su nam životi loši

    © Sputnik / Dejan Simić
    Intervjui
    Preuzmite kraći link
    Maša Radović
    Kulturni kutak (81)
    0 120

    „Za vreme bombardovanja i neposredno nakon njega, kadgod je narod kupovao kartu, pitali su da li je komedija ili drama. Ako je drama, onda su odustajali, a ako je komedija, onda je u redu. To se baš i nije mnogo promenilo“, kaže u razgovoru za Sputnjik glumica Ljiljana Dragutinović.

    Na predstojećem 48. festivalu Dani komedije u Jagodini glumici Ljiljani Dragutinović biće uručena nagrada za životno delo. Tim povodom sa dramskom umetnicom, koja nam već decenijama sa malih ekrana mami osmeh na lica i toplinu u duši, u emisiji „Orbita kulture“ razgovarali smo o značaju nagrade „Zlatni ćuran“ za celokupno stvaralaštvo, televizijskim ulogama, savremenom teatru, profesoru Predragu Bajčetiću…

    Kada se kaže „nagrada za životno delo“, kako doživljavate tu frazu? Šta za Vas znači ovo priznanje?

    — Svako bi rekao da je to kruna karijere, ali kad sam ja u pitanju, čak i ne mislim da je to kruna. Verujem da mogu još štošta da uradim samo ako budem htela. To je moj luksuz.

    Dani komedije, festival posvećen onome što je najteže izazvati danas kod ljudi, a to je smeh. Koliko je teško nasmejati današnju publiku?

    — Mislim da je nekada bilo teško nasmejati publiku. Verujem da je danas mnogo lakše jer publika hrli da gleda komediju. Publika je željna smeha, jer su im životi loši. Mnogih problema ima u porodicama, ima vrlo puno nemaštine. Sećam se još za vreme bombardovanja i neposredno posle bombardovanja, kadgod je narod kupovao kartu, pitali su da li je komedija ili drama. Ako je drama, onda ne, ako je komedija, onda da. To se baš i nije mnogo promenilo. Nekada je zasmejati publiku bilo mnogo teže.

    A koliko je zahtevno danas ostati glumac umetnik? Sve se komercijalizuje…

    — Da. Pa ako pristanete na sve te uslove koje nudi ovaj novi vrli svet, onda vrlo lako možete ostati i plivati tu negde pri vrhu, a ako ne pristanete na to, onda jednostavno budete zaboravljeni.

    Bili ste jedna od prvih generacija na FDU u klasi Predraga Bajčetića. U kakvom vam je sećanju ostao profesor koji je izveo toliko glumačkih veličina?

    — To je moja bolna tačka. Moj profesor Predrag Bajčetić je bio do kraja života moj kulturni duhovnik. Od njega sam svašta naučila, kod njega sam se opismenjavala, postala glumica. On je mene vodio i kroz dalju karijeru. Za sve savete sam odlazila kod njega i davao mi je onako, pravo uputstvo u jednoj rečenici i ja sam pokušavala da sledim tu rečenicu.

    Televizijske serije ipak više nego filmovi. Zbog čega? Da li ste Vi birali uloge ili one vas?

    — Što se tiče televizijskih serija, moram reći da su one mene birale. Nedavno sam pročitala intervju Svetlane Bojković u kome je rekla da su filmadžije zatvoren svet. Defakto je tako, jer kod nas postoji neko nepisano pravilo, a to je da pozorišni glumci ne igraju na filmu, veliki pozorišni glumci ne igraju na filmu. U Rusiji, na primer, to nije slučaj. Naprotiv, veliki pozorišni glumci igraju na filmu velike uloge.

    Jednom prilikom ste istakli da nemate omiljenu ulogu, ali s kojom ste se možda najviše saživeli — Natalija Šćekić, Persida Pantić ili možda trenutno, najaktuelnija Dana Isidorović?

    — Vi nemate mnogo vremena da se saživljavate sa ulogama u serijama, ali u pozorištu i te kako. Pozorište je ono koje pruža da zbilja možete da se saživite sa ulogom, jer kad izađete na scenu, tu ste na licu mesta, do kraja prisutni i do kraja ste neko ko stvara, ako uopšte mogu da nazovem naš glumački posao stvaralački. Moram da citiram Zorana Radmilovića koji je govorio da su glumci izvođači glumačkih radova. Izlazak na scenu, otvaranje zavese, pa i dan-danas kad gledam predstavu je najveće uzbuđenje. To neko uzbuđenje izazove adrenalin i vi ste onda na toj sceni kompletno neko biće. Zapravo sam to ja, Ljilja Dragutinović u nekom drugom svetu — ne biću, svetu.

    Punih 25 godina smo imali priliku da Vas gledamo na sceni Ateljea 212. Onda ste naglo napustili teatar. Kažete da je došlo do zasićenja? U kom smislu? Koji je to okidač za glumca i signal da treba da se povuče sa dasaka koje život znače?

    — Nisam ušla u ozbiljne godine, ali mnogo je faktora uticalo da odem i da napustim pozorište, ja bih opet rekla, na neodređeno vreme. Ko zna? Nikad ne reci nikad, ali je tu bilo mnogo faktora. Između ostalog, nestajali su ljudi sa kojima sam mogla da vodim duge razgovore o pozorištu. Nestao je moj veliki prijatelj i kum Bata Stojković, veliki prijatelj Petar Kralj, nestao je, otišao Ljubomir Draškić, koji je bio otac Ateljea 212, nestao je Đura Sanader, koji je radio najbolje svetlo u „Ateljeu“, zatim su nestajali i Bora Todorović i Gaga Nikolić i najzad Milena Dravić i ja prosto kao da više nisam imala tu podršku u figuri velikog glumca.

    Kako Vi vidite savremeni teatar? Koliko se njegov oblik menja u odnosu na period kada ste vi bili deo istog?

    — Ljudi su ranije hrlili u pozorište. Ne mogu da kažem ni da danas ne hrle u pozorište. Samo ne znam koji je to profil ljudi koji je nekad odlazio, ali mi se čini da je bio drugačiji. Slušala sam jednom Egona Savina na televiziji. Pitali su ga o postmoderni i on je rekao: „Postmoderna je O.K. Nemam ništa protiv, ali ona broji tridesetak ljudi. Ja radim klasične komade i meni su predstave uvek pune.“ Pogotovo mislim da mladi reditelji čine veliku grešku što beže od klasičnih dela koje mogu da urade, naravno na svoj način i iz svog senzibiliteta. Beže jer se plaše i, nažalost, to je tako.

    Žalite li za nekom ulogom koju možda niste imali prilike da ostvarite, a težili ste? Zamišljali? Sanjali?

    — Ne žalim ni za jednom ulogom. Drago mi je što sam odigrala mnoge, što mi je dato da igram neke dobre i velike.

    U porodici sada imate puno umetnika. I ćerka i zet. Priča li se u kući o poslu?

    — Ne, oni smatraju da sam ja već neka glumica u poznim godinama. Kadgod gledam Veljkove predstave, volim da mu kažem šta mislim, a on to primi k znanju, a verujem da ipak radi po svom.

     

    Tema:
    Kulturni kutak (81)
    Tagovi:
    Ljiljana Dragutinović
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga