21:22 20 Mart 2019
Slušajte Sputnik
    Klementina Bove

    Zar je to ona Tatjana — francuski nastavak „Evgenija Onjegina“

    © Foto: www.pushkinmuseum.ru
    Intervjui
    Preuzmite kraći link
    Kulturni kutak (90)
    0 160

    Izdavačka kuća „Samokat“ izdala je roman u stihovima „Zar je to ona Tatjana?“, koji je napisala Francuskinja Klementina Bove.

    To je nastavak Puškinovog romana „Evgenije Onjegin“, a radnja se odvija u savremenoj Francuskoj.

    Kako ste se uopšte upoznali sa romanom „Evgenije Onjegin?

    — To se dogodilo dva puta. Prvi put kad sam bila tinejdžerka, na času ruskog, ali mi se tada delo činilo veoma složeno. Nisam bila posebno oduševljena, a osim toga, čitali smo samo neke delove iz romana.

    Puškinov spomenik
    © Sputnik / Rudoljf Kučerov

    — Kasnije sam se ponovo susrela sa delom, kada sam slušala operu Čajkovskog i bila sam očarana. Nakon toga sam ponovo pročitala roman, postala sam opsednuta njime, pročitala sam mnoge prevode na engleski i francuski. Tako da sam se sa delom susrela dvaput i to zahvaljujući muzici, a ne knjizi, jer u Evropi Puškinovo delo nije mnogo poznato.

    Ispostavilo se da ste napisali knjigu, znajući da je mali broj čitalaca upoznat sa originalom. Da li je potrebno pročitati Puškinovo delo pre Vašeg romana?

    — Da, ja sam znala da većina ljudi nije čula za Puškinov roman. I znam da će oni koji su čitali delo biti neprijateljski nastrojeni prema mom nastavku. Reći će: „ Kako si se uopšte usudila da diraš klasiku?“ Ali to mi nije smetalo, jer sam želela da uzmem elemente iz romana koji su na mene ostavili utisak. Moj cilj je bio da ih izdvojim i napravim od njih nešto drugačije. Ova ideja me je proganjala određeno vreme. Odmah sam odlučila da će to biti poptuno nova radnja koja se odvija u savremenoj Francuskoj, sa mnogo novih elemenata, tako da možete uživati u njoj i bez Puškinovog originala i bez opere Čajkovskog. Ali ako ste se pre čitanja mog dela upoznali sa originalom ili ako ste slušali operu, onda ćete naići na smešne i zanimljive detalje. Bilo mi je drago kada sam saznala da su nakon moje knjige mnogi tinejdžeri u Francuskoj kupili Puškinov roman. Upoznali su se sa „Evgenijem Onjeginom“, a ja sam zbog toga mnogo srećna.

    Da li ste želeli da napišete, poput Puškina, roman u stihovima?

    — Nekoliko godina se ta ideja vrtela po mojoj glavi, pokušala sam nekako da je iskoristim, ali ništa nije uspevalo. Jednostavno, nisam znala šta da radim s njom. Jedne večeri sam bila zauzeta prvim poglavljem, čija se radnja odvija u metrou. Znala sam da knjiga treba baš tako da počne, ali mi nije uspevalo. I odjednom sam uradila dve stvari. Prepisala sam je u slobodnom stihom i dodala sam glas naratora. Ispostavilo se da je upravo narativna distanca koju pruža ironični narator, ono što mi nedostaje. To je naravno uradio i Puškin, ali na početku nisam shvatala da je narator poseban lik i to veoma važan. Igrala sam se sa tom tehnikom i uspelo mi je, tako da sam te večeri napisala celo prvo poglavlje.

    To je veoma važan elemenat, jer je pripovedač „Onjegina jedan od najzanimljivijih pripovedača u istoriji književnosti. Da li ste osećali da stupate u dijalog s njim?

    — Ne bih se usudila da tako kažem, veoma je pretenciozno. Igrala sam se polovima, jer je moj narator ženskog roda. Puškin ima trenutke kada je narator malo zaljubljen u Tatjanu. A ja sam odlučila da u mom delu ženski lik u ulozi naratora bude malo zaljubljen u Onjegina i da bude u određenoj meri Tatjanina saučesnica. Inače, ovo je bilo veoma teško prevesti na engleski jezik, zbog toga što u engleskom nema odrednice za polove, pa nije moguće odrediti kog roda je narator, dok je u francuskom i ruskom jeziku očigledno da je reč o ženskom naratoru. Meni je bilo važno da to bude ženski glas, ironičan, koji drži distancu između sebe i teksta.

    Delo ste napisali u slobodnom stihu, čime se veoma razlikuje od „Evgenija Onjegina, koji je poznat po specifičnoj strofi. Da li ste razmišljali da delo napišete koristeći „onjeginsku strofu?

    — U početku sam razmišljala o tome, ali sam odustala od te ideje. Mogu reći da se priprema mjuzikl adaptacija, za koji sam napisala celu pesmu „onjeginskom“ strofom. Međutim, u knjizi je nisam koristila. Francuski stihovi se razlikuju od ruskih, jer u ruskom jeziku postoje akcenti. Tako da obični tetrametar tadá-tadá-tadá-tadá, kod nas nije moguće koristiti. U Francuskoj je tradicionalni oblik aleksandrinac. To je veoma stroga forma, koju sam koristila na nekim mestima kada sam želela da naglasim ironiju, visokoparnost i strogost. Na primer, u francuskoj verziji učitelj govori isključivo u aleksandrincu, jer je to konzervativni način, a učitelj je i sâm veoma staromodan, strog i star.

    — Odlučila sam da ne koristim „onjeginsku“ strofu, jer je to veoma gruba struktura. Osim toga, muške i ženske rime se drugačije ponašaju u francuskom jeziku. To bi bila šala koju niko ne bi razumeo. Francuski čitaoci razumeju zašto je aleksandrinac smešan stih — zbog toga što je veoma staromodan. A još jedna kruta forma bi zvučala previše strogo, ali ne bi imala takvu konotaciju za francuskog čitaoca.

    Kada smo čitali u školi „Evgenija Onjegina, činilo se da znamo da su glavni likovi tinejdžeri, ali nismo to shvatali u potpunosti. Vi radnju premeštate u savremenu Francusku, sve se promenilo: sedamnaestogodišnji mladi čovek s početka XIX i s početka XXI veka izgleda potpuno drugačije. Da li ste razmišljali kako će to uticati na Vašu knjigu?

    — Mnogo sam razmišljala o uzrastu. Nisam želela da samo prepišem Puškina, nego sam htela da se poigram i sa drugim detaljima, na primer sa tipičnim ljubavnim tinejdžerskim romanom. U takvim romanima uvek postoji mlada devojka, koja je na primer zaljubljena u druga svoje starije sestre ili u starijeg brata svog najboljeg druga. Upravo zbog toga je u mom romanu Tatjana mlađa od Olge, iako je u Puškinovom delu obrnuto. Ona je očarana Onjeginom, ali kada ona ima 14, a on 17 godina, čini se kao da ih deli ceo svet. To mi je pomoglo da stvorim osećaj divljenja. Odlučila sam da nastavak priče smestim deset godina kasnije, jer je uzrast od 24 godine i 27 godina period kada se nalazite između mladosti i odraslog života, to je period kada razmišljate o svom iskustvu i svom životu.

    — Takođe je važno da se dvadesetogodišnji Evgenije priseća perioda kada je imao 17 godina i misli: „Dođavola, bio sam suviše mlad, do ludila mlad!“. Kada imaš 17 godina, ne smatraš da si mlad, čini ti se da si odrastao, ali to nije tako.

    — Ja razumem da je u Rusiji veoma važna veza između moje knjige i Puškinovog originala, ali je u mom slučaju ona povezana i sa mnogim drugim knjigama za decu i omladinu.

    Da li ste opet pročitali svoja ljubavna pisma od pre deset godina?

    — Nisam ih pisala! Žao mi je zbog toga, ali nisam pisala pisma u tom periodu, a ni kasnije. Što se tiče romana, bilo mi je veoma važno i veoma teško da napišem ljubavna pisma. Želela sam da zvuče veoma iskreno i otvoreno. Zbog toga sam mnogo razmišljala o frazama koje smo mi koristili u tom periodu. Na primer, u francuskom postoji izraz „Je me demandais si tu avez des sentiments pour moi“, što znači „Želela bih da znam da li osećaš nešto prema meni“, ovo je veličanstveni eufemizam. Tinejdžeri ga stalno koriste i ja sam želela da upotrebim upravo taj izraz, jer ne možete samo da pitate „Voliš li me?“, nije lepo. Zbog toga sam ja celo pismo pisala na takav neodlučan način: „Možemo da idemo da gledamo ’Spajdermena‘, ali ako ne želiš, nije problem. Možda imaš devojku ili si gej, ili je nešto drugo u pitanju, ali ako je tako, nema veze, sve je u redu“. Mnogo mi se dopada kako je to ispalo na francuskom jeziku i smatram da je to jedan od trenutaka u romanu kada ironija ustupa mesto čistim osećanjima.

    Postoji poznata priča o Puškinu koji je uzviknuo „Oj Puškine, majstore!“, kada je završio jedno od svojih dela. Da li se i u Vašem slučaju desilo slično kada ste završili knjigu?

    — Mislim da se desilo, mada ne u slučaju ove knjige. Ponekad pišeš knjigu i osećaš: ovo je dobra knjiga, srećna sam što sam je napisala. Sa ovom knjigom je bilo malo teže, jer romani, a posebno tinejdžerski, prolaze nekoliko faza i u određenom momentu vi ne možete da podnesete taj tekst, jer ga je urednik već tri puta vraćao sa korekcijama i više nemate snage da to čitate ispočetka. A posle toga nastupa faza kada ponovo zavolite knjigu. Čitaoci počinju da vam pišu o svojim utiscima i tvoja knjiga opet počinje da ti se sviđa.

    — Zapravo sam se sa tim susretala i u Francuskoj. Postoje ljudi koji u svakom slučaju vole da osude nekoga. „Tinejdžeri sada ništa ne čitaju, klasici nisu za njih, baš su im potrebne adaptacije“, kao da ja svojom knjigom pokušavam da zbrišem svu klasiku sa ovog sveta. To nije tačno, jer kako sam već rekla, mnogi čitaoci su posle moje knjige kupili Puškinov roman. Tako da takvi ljudi uopšte nisu moja publika i nemam razloga da se raspravljam sa njima.

    Tema:
    Kulturni kutak (90)
    Tagovi:
    Evgenije Onjegin, Klementina Bove, Aleksandar Puškin
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga