22:00 19 Jul 2019
Slušajte Sputnik
    Aleksandar Šolohov

    Kako se Šolohov suprotstavio Staljinu i Partiji (video)

    © Sputnik /
    Intervjui
    Preuzmite kraći link
    Ljubinka Milinčić
    1371

    Kao što je svojevremeno Mihail Šolohov bio „zadužen“ da brine o sudbini svojih sugrađana u teška vremena između dva rata, tako njegov unuk Aleksandar, kao poslanik Državne dume, član Saveta za kulturu pri predsedniku Rusije, danas održava ogromni Nacionalni park i muzej Šolohova u mestu Vjošenska, na obali čuvene reke Don.

    Nacionalni park se prostire na površini koja je gotovo jednaka površini Estonije, a na njemu se nalazi 19 spomenika istorije i kulture i 256 arheoloških spomenika, 17 stalnih izložbenih postavki, brojne umetničke radionice i još mnogo zanimljivog sadržaja. Na izložbenom prostoru od oko dve hiljade kvadrata čuva se više od 70 hiljada predmeta.

    Unuk čuvenog ruskog nobelovca boravio je ovih dana u Beogradu, što smo iskoristili i za razgovor s njim. Nismo ga pitali koliko je teško upravljati tako velikom teritorijom, ali smo poželeli da znamo koliko je teško nositi teret slave velikog pretka.

    — I jeste, i nije. To je više kao krst koji nosiš celog života. Stvar je u tome što je to s jedne strane sigurno povećana pažnja okoline prema onome što radiš, tu je i činjenica da te u startu više cene, čak i u vreme kad si mali, i naravno, to nije uvek prijatno… U školi ne smeš da dobijaš loše ocene, ne smeš da dođeš nespreman u školu, čak i na odmoru moraš da se ponašaš primerno. U ovom slučaju je poznata poslovica o volu i Jupiteru obrnuta — ono što je dozvoljeno volu, Jupiteru nije…

    Pa ipak, ima to i dobrih strana…

    — To je fantastičan krug poznanika i ja sam veoma zahvalan svojoj sudbini za tu mogućnost. Od najmlađeg uzrasta sam imao mogućnost da razgovaram sa neverovatno interesantnim ljudima koji su dolazili kod dede, ili smo se viđali na drugim mestima. Vi znate da se porodice potomaka velikih pisaca druže, u svakom slučaju nekoliko porodica. Razgovarali smo o tome i zaključili da su nam svi preci oslonac. I kada imamo problem, kad je situacija ozbiljna, kad je teško doneti odluku, oni kao da nas iz prošlosti podržavaju, pružaju oslonac.

    Poslanik Državne dume i Aleksandar Šolohov, unuk čuvenog ruskog nobelovca Mihaila Šolohova, i glavna urednica srpske redakcije Sputnjika Ljubinka Milinčić
    © Sputnik /
    Poslanik Državne dume i Aleksandar Šolohov, unuk čuvenog ruskog nobelovca Mihaila Šolohova, i glavna urednica srpske redakcije Sputnjika Ljubinka Milinčić

    A pisci, da li su i oni dolazili u posetu?

    — Da, da, mada ljudi sa kojima mogu da kažem da su odnosi bili baš prijateljski, na osnovu uzajamnih simpatija, nije bilo mnogo. U suštini, ispalo je tako da pisci nisu mnogo voleli dedu. On ih je sa sarkazmom nazivao „braća pisci“. Uvek je bio okružen zavidljivim ljudima. Uvek je bio iznad njih — očigledno, i po daru i po geniju, i ja razumem da to nije moglo da bude prijatno onima koji su bili stalno u njegovoj senci. 

    Pisac Mihail Šolohov
    © Sputnik / Valeriй Šustov

    Kakav je bio odnos stanovnika Vjošenske prema Šolohovu? Da li su, svesni da imaju za suseda veoma uticajnog čoveka, dolazili, tražili da im pomogne?

    — Da, posebno do određenog perioda koji se odnosi na njegovo zdravlje. Sve dok to za njega nije postalo fizički teško. Tokom nekoliko poslednjih godina krug njegovih kontakata je prilično ograničen. Njemu stvarno bliski ljudi stalno su dolazili, ali među njima su bili i lokalno rukovodstvo i obični ljudi, susedi koji su mu donosili informacije iz spoljašnjeg sveta.
    Tada je već postojala praksa da običan čovek ode kod bilo kog ministra sa preporukom Mihaila Šolohova i da reši svoj problem.

    A on je za svoje štićenike „glavom garantovao

    — Da, to je postala istorijska anegdota. To je njegov odgovor Jagodi koji je bio na čelu NKVD-a. Bile su to tridesete godine, naravno, strašno vreme i mnogo je ljudi nastradalo, između ostalog i iz Vjošenske — i rukovodilaca, i običnih ljudi. I Mihail Aleksandrovič je pomagao, mnogo, veoma mnogo života je spasao. Ne samo iz Vjošenske, nego je tu bio i sin Platonova i veoma mnogo drugih ljudi iz cele zemlje. Kada je, po ko zna koji put otišao kod Jagode da ga moli za nekoga, reč je bilo o rukovodstvu Vjošenskog rejona, koje je tada bilo optuženo da nanosi štetu i tako dalje, on je rekao: „Ja za te ljude garantujem glavom“, a Jagoda kome je on već bio dosadio tim svojim intervencijama, odgovorio je rečenicom koja je potom postala istorijska anegdota: Mihaile Aleksandroviču, njih je mnogo, a Vi imate samo jednu glavu. Između ostalog, u to vreme je to bila neskrivena pretnja. 

    Veoma je interesantan odnos Vašeg dede sa Staljinom i priča o tome da „Tihi don zapravo i nije napisao Šolohov. Sećam se kada je pronađen original rukopisa koji je Putin kupio i definitvno to pitanje skinuo sa dnevnog reda. Otkuda ta priča uopšte, s obzirom da to nije jedino što je Šolohov napisao?

    — Počeću ispočetka, jer ste Vi pitali za njegove odnose sa Staljinom. Sa Staljinom je bilo nemoguće imati normalne odnose. Pritom je Staljin bio čovek koji se razume u književnost. I kao drugo, razumeo je da su mladoj sovjetskoj vlasti potrebni talentovani pisci, makar da bi objašnjavali da sovjetska vlast nije prosto čekić koji je sve uništio. Da imamo sovjetsku kulturu, svoju književnost, i sa te tačke gledišta Šolohov je za njega bio vrlo zgodna figura. Kada je došlo vreme za objavljivanje treće knjige Tihog Dona, knjige koja je trebalo da priča o donskom ustanku, o tome kako su se Kozaci borili protiv sovjetske vlasti, tu knjigu nisu hteli da objave. Traženo je da se izbace određeni delovi knjige, što bi je potpuno upropastilo i učinilo neprirodnom. Deda je kategorički odbio da to uradi. I onda je, kao što je poznato, Maksim Gorki organizovao njihov susret. Bio je to razgovor Staljina, u tom trenutku već veoma iskusnog političara, pravog cinika i čoveka koji se rukovodio isključivo političkim interesima i momka, gotovo dečaka koji se borio za svoja prava na stvaralačku slobodu, na nepovredivost teksta koju je on smatrao neophodnom. Bilo je to diskusija. Književna, ali i politička. Ja neću dugo da pričam o tome, ali rezultat je bio Staljinova odluka: Tihi Don će se štampati.

    Poslanik Državne dume i Aleksandar Šolohov, unuk čuvenog ruskog nobelovca Mihaila Šolohova
    © Sputnik /
    Poslanik Državne dume i Aleksandar Šolohov, unuk čuvenog ruskog nobelovca Mihaila Šolohova

    Šta je Šolohov mogao da kaže Staljinu? Kako je uopšte mogao da govori i piše o nečemu što otac naroda nije želeo da se zna.

    — Ja mislim da je on uspeo da dokaže Staljinu da je to objektivna slika iz koje se može videti da je rezultat do koga se došlo istorijski određen. Da je u nekom stepenu pravedan i da je daleko važnije da ljudi znaju objektivnu istinu, nego da je slika pokrivena ružičastom zavesom koja će se pre ili kasnije pomeriti i biće mnogo gore. Neka je istina i gorka, ali je istina. Uspeo je to da dokaže. Mada je i Staljin njemu dokazao činjenicama da je bilo sukoba i unutar belog pokreta. Mislim da je to bilo korisno, zato što zahvaljujući tome Tihi Don ne vuče ni na jednu stranu. Ta objektivnost je i danas dragocena, a pogotovu u vreme kada su još bili živi učesnici tih događaja. Oni su čitali tu knjigu i u SSSR-u, ali i u emigraciji. I među tim ljudima poziv Drang nah Osten je zvučao kao poziv ludaka u pustinji. To dokazuje da su ljudi shvatili besmislenost građanskog rata. I ja mislim da je to jedan od najvažnijih zaključaka koje pametan čovek može da izvuče posle čitanja Tihog Dona. Grigorij se ipak vraća svojoj kući, vidi da je potpuno srušena, bez života, može se reći. I jedino što ga vezuje sa životom, to je maleno dete. To je, po mom mišljenju, fantastičan zaključak koji pokazuje da svako društvo mora da traži način za rešavanje problema koji će dovesti do toga, da dete ne nastrada.

    I kako je, dakle, neko zaključio da to, ipak, nije napisao Šolohov? Da je stavio svoju glavu na panj da dokaže Staljinu da je neko drugi u pravu da piše istinu o Ustanku…

    — Kao čovek koji razume kulturu ali i život, Vi razumete da postoji nešto što se zove ljudska zavist. Među onima koji su ga osporavali bio je i Aleksandar Solženjicin, koji je samo nekoliko godina ranije poslao telegram u kome izražava divljenje povodom Tihog Dona. To je isto što i potpis pod tim da smatra Šolohova autorom. Ali posle nekoliko godina govori sasvim obrnuto. Mislim da je razlog tih insinuacija daleko ozbiljniji i važniji za nas. Šta mislite da li postoji bar jedna kultura, narod, koji je potpuno fizički uništen? Ekonomski da, ali ne fizički. Ne postoji, jer obično, maksimalni pritisak izaziva maksimalni otpor, nacija se ujedinjuje. 

    Govorite o Rusiji danas?

    — Da to je Rusija danas, i Srbija danas. Šta da se radi, naši narodi su bliski i obično u isto vreme imaju iste probleme. Imperije su padale i rušile su se zbog gubljenja ideala i religija. Ja sada ne govorim o pravednosti bilo koje religije. Nego o tome da je smena religije dovodila do raspada države. Rimska imperija je klasični primer. Šta nam to govori? Pa, sve je veoma prosto, da biste se borili protiv zemlje i naroda (govorim o onima koji se time bave), ne treba da ga pobedite ekonomski. Ne treba na njega trošiti materijalne i ljudske resurse. Prostije je od tog naroda oduzeti njegovu istoriju i kulturu.

    — Mi odlično shvatamo da ako o istorijskim bitkama i ljudima kojima smo se uvek ponosili, koji su za nas bili predmet sigurnosti, počnemo da govorimo prezrivo, ili još gore da izvrćemo naša dostignuća i kažemo da ih nije bilo, ili da je sve to bilo vrlo loše, onda je to početak propasti. 

    (Kompletan intervju možete gledati u našem video-prilogu)

    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga