14:45 18 Septembar 2019
Slušajte Sputnik

    Kubanjski Kozaci: Ratničkom pesmom i igrom čuvamo tradiciju kroz vekove (video, foto)

    © Sputnik / Aleksandar Milačić
    Intervjui
    Preuzmite kraći link
    Piše
    1482
    Pratite nas

    „Poznato je da su se nemački vojnici u Drugom svetskom ratu posebno plašili kozačkih jedinica. Konjanici sa isukanim sabljama išli su na tenkove. Taj duh, ta hrabrost i ta želja za pobedom — uterivali su strah u kosti neprijatelju“, kaže u intervjuu za Sputnjik direktor Kubanjskog kozačkog hora Anatolij Arfejev.

    Nakon što su beogradsku publiku nedavno „oborili sa nogu“ svojim pevačkim i koreografskim umećem, svetski poznati Kubanjski kozački hor nastavio je svoju turneju po Balkanu. Mi smo razgovarali sa Anatolijem Arfejevim, direktorom ovog najstarijeg i najvećeg nacionalnog kozačkog ansambla Rusije, koji nam je otkrio da li sebe doživljava kao atamana svoje umetničke trupe.

    „Ne, moram da Vas razočaram, nisam to ja. To je gospodin Viktor Zaharčenko. Za sebe mogu da kažem da sam ataman u boju. Jer Kozaci su zaista imali i imaju svoje atamane, a kada idu u pohode imaju atamana koji ih predvodi. Tako da možemo da kažemo da sam ja jedan od tih atamana koji vode hor iz bitke u bitku“, objašnjava Arfejev za Sputnjik.

    Da li je Vašem ansamblu vruće u Beogradu u nošnji na ovih 32–33 stepena, koliko je napolju ovih dana?

    — Ova nacionalna nošnja u kojoj ste nas videli je istorijska nacionalna nošnja koju je utemeljila kubanjska kozačka vojska još sredinom 19. veka. I nikada niko Kozaka nije pitao kako se on oseća u toj odeći, da li mu je vruće i kako mu je kada je krenuo u boj. Tako da, poštujući upravo kozačke tradicije, mi i dan danas negujemo, nosimo i sa velikim ponosom pokazujemo upravo ovu našu nacionalnu nošnju, koja je zaista napravljena po originalnim izvorima. Ona podrazumeva ne samo ovaj prvi sloj koji je dostupan oku, ona ima još i nekoliko slojeva. A to da li nam je vruće ili ne — to se pitanje ne postavlja. Priznaću Vam da smo posle koncerta u Beogradu malkice prvo iscedili svoje kostime, a onda ih okačili da se suše. I razlog tome su naravno i veoma vatreni aplauzi koje smo dobijali od publike. Ta temperatura koju je stvarala publika je zaista dovela do toga da budemo mokri od glave do pete.

    Kako izgleda život savremenog Kozaka?

    — Mi predstavljamo Krasnodarski kraj. Zovemo se Kubanjski kozaci po reci Kubanj, koja tuda protiče. I mogu da se pohvalim da pripadamo kubanjskoj kozačkoj vojsci, najjačem i najmasovnijem udruženju Kozaka koje postoji u Rusiji. Već 26 godina obeležavamo praznik koji se zove Rehabilitacija kubanjske kozačke vojske. Ne treba ovaj izraz „vojska“ shvatiti militaristički, već prosto istorijski: Kozak — vojnik. Ono što savremeni Kozak radi je podsećanje i vraćanje na tradiciju koju su negovali njegovi preci. U Kubanjskoj oblasti preovladava plodna zemlja, pa je samim time upravo poljoprivreda glavna delatnost kojom se mi bavimo. Vraćamo se onome što su radili naši preci. Okrenuli smo se zemlji koja nas hrani i svakako da žetva, setva i svi ostali poljoprivredni radovi koji su obavezni, podrazumevaju i svoje praznike i običaje. Ono što je bilo prekinuto tokom postajanja SSSR-a, dakle — do pre 26 godina, ponovo se vraća na staro. Tradicija i običaji koje čuvamo i kojima smo se vratili odnose se upravo na taj svakodnevni uobičajeni život Kozaka.

    © Sputnik / Aleksandar Milačić
    Direktor Kubanjskog kozačkog hora Anatolij Arfejev u razgovoru sa novinarkom Sputnjika Mašom Radović
    A gde je danas mesto Kozacima u modernoj ruskoj vojsci? Nekada je ta vojska bila sa Kozacima na čelu...

    — Ne postoji neka posebna kozačka jedinica i ona ne postoji u sastavu savremene vojske. Naši mladi Kozaci, momci, služe u različitim redovima. Neko je na vodi, na moru, na rekama, neko je u kopnenoj vojsci. Ono čime se i danas odlikuju mladi Kozaci je posebna odvažnost, hrabrost i umeće koje je vekovima postalo, može se reći, i deo njihovog genetskog koda i to zaista nose sa sobom, pa dobijaju visoka priznanja u bilo kom rodu vojske da služe. Snažan duh kozačkih vojnika bio je pokazan i tokom Drugog svetskog rata. Postoje i činjenice da su se nemački vojnici posebno plašili kozačkih jedinica, pre svega konjanika. Zabeleženo je u istorijskim spisima da su konjanici sa isukanim sabljama išli na tenkove. Taj duh, hrabrost i želja za pobedom uterivali su strah u kosti neprijatelju i bilo je slučajeva kada su se tenkovi okretali i odlazili.

    Ipak, pored talenta za pevanje i igru, članovi Vašeg ansambla moraju da poseduju i određena vojna i ratnička znanja?

    — Jeste, u pravu ste. Tim posebnim veštinama se obučava i vežba ih muški deo ansambla, koji zaista to radi onako kako su radili naši preci. O tome kako to vrlo verodostojno izgleda na sceni svedoče mnogi naši nastupi, a to je umeće do kojeg se dolazi veoma upornim radom i treningom. Dakle, to nije prosto mahanje nekakvom sabljom ili kratkim nožem, to je umeće kojim se ponosimo. Naši igrači mogu istovremeno da bace dva mača, jedan mogu čak da dočekaju nogom, ako je pao na pod, i da ga vrate ponovo u ruke. To je talenat koji nam je došao iz dubine vekova i prosto smo se vratili našoj tradiciji, nismo ništa novo dodali. Samo smo je sačuvali.

    Koliko je teško održati duhovnost i tradiciju u muzici u 21. veku kada živimo u velikom napretku tehnologije i svega ostalog?

    — Ja bih konstatovao da je teško u ovom trenutku sačuvati nešto novo što stvarate. Kubanjski kozački hor samo obnavlja onu ogromnu tradiciju na koju se oslanjamo, koju proslavljamo, uvežbavamo i donosimo do naroda. Kubanjski kozački hor formiran je 1811. godine i nastao je prvenstveno kao hor koji je izvodio duhovnu muziku. Kada su Kozaci išli u pohode, sa sobom su, osim duhovne muzike, nosili i mini hramove — crkvice ili zvonare, koje su montirali na mestu gde dođu. Tako da bez vere ne bismo mogli da uradimo ništa od onoga što smo do sada uradili. Poenta je bila da je Kozak uvek verovao u pobedu i bio je siguran da će učiniti ono za šta je poslat i da će obaviti svoj zadatak. Ali — to se može samo uz pomoć vere. Tako da je Kubanjsko pevačko društvo, koje je pratilo vojsku u njenim pohodima, upravo pevalo liturgijske, odnosno bogoslužbene pesme. Moram da kažem da proba savremenog Kubanjskog kozačkog hora i dan danas počinje od toga — od molitve. To je način da mlade naraštaje vraćamo na naše iskonske, polazne tačke, odakle smo pošli, i vraćamo se našim korenima i tradicijama. Zbog toga nemamo poteškoća da sve to očuvamo i plasiramo dalje.

    © Sputnik / Aleksandar Milačić
    Direktor Kubanjskog kozačkog hora Anatolij Arfejev
    Vaši saborci su 1999. godine tokom NATO agresije na Jugoslaviju pritekli u pomoć srpskom narodu u borbi za Kosovo. Kako, po vašem mišljenju, Srbija da sačuva tu teritoriju danas?

    — Mogu da donosim neke zaključke i mišljenje na osnovu informacija koje dobijam sa interneta i ostalih masovnih medija. Ono što mogu da kažem je dobra pozicija koju vidim da sprovodi predsednik Aleksandar Vučić, a to je — vera u sebe. Mislim da je to izuzetno važno i značajno za Srbiju. A druga stvar, ono što čujem na svakom koraku, je — „Nas i Rusa 200 miliona“. Mogu da kažem da smo sada tu i sada Rusija može da pritekne u pomoć. Nažalost to nije bila situacija te davne 1999. godine. Još uvek ne mogu da zaboravim reči mog druga Dragana Trifunovića, sa kojim sam studirao u Lenjingradu, koji me je pozvao i rekao: „Da li možeš da veruješ da nas ubijaju?!“. Upravo te strašne reči mi odzvanjaju i dan danas u glavi, vrlo su potresne i smatram da je sada nastupio trenutak kada se na Rusiju može računati i kada postoji apsolutna moralna i fizička podrška upravo očuvanju celosti i jedinstvenosti teritorije Srbije.

    Da li je istina da ste vi Putinov omiljeni ansambl?

    — Rekao bih da smo mi omiljeni ansambl širom čitave naše majčice Rusije. I ako pogledate plan naših gostovanja — videćete da nas ima u apsolutno svim krajevima Federacije. Rusija je mnogonacionalna država i upravo to kako se mi razvijamo, kako poštujemo tu različitost i kulture — govori o stepenu našeg razvoja. To je poruka koju nosi Kubanjski kozački hor — da smo i do sada i da ćemo i dalje pokazivati tu ogromnu, široku lepezu različitih kultura, različitih naroda, koji složno žive na teritoriji Rusije. To što smo nosilac i dobitnik ordena predsednika Putina — eto neka to bude odgovor na Vaše pitanje.

    Nadamo se da ćete i narednih godina uveseljavati srpsku publiku...

    — Siguran da ćemo se ponovo videti. Odmah nakon ovog koncerta smo počeli pregovore za sledeći. A iduće godine obeležavamo izuzetno važan jubilej koji je značajan i za Srbiju i za Rusiju — 75 godina od Pobede nad fašizmom.

    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga