20:02 29 Januar 2020
Slušajte Sputnik
    Intervjui
    Preuzmite kraći link
    11115
    Pratite nas

    Od 4. do 10. novembra u glavnom gradu Nemačke svečano se obeležava 30 godina od pada Berlinskog zida. Poslednji komunistički vođa Nemačke demokratske republike (NDR), generalni sekretar Jedinstvene socijalističke partije Nemačke (SED) i predsednik Državnog saveta Egon Krenc je bio učesnik tih događaja.

    Kako je došlo do pada Berlinskog zida 9. novembra 1989. godine, kakvu ulogu u tome je imao sovjetski lider Mihail Gorbačov, zašto je Vlada SSSR-a i NDR-a bila protiv otvaranja dela Zida kod Brandenburške kapije i šta je u prošlosti ujedinjenja Nemačke naljutilo kancelara Zapadne Nemačke Helmuta Kola — o tome je Krenc govorio u intervjuu za RIA Novosti.

    Pad Berlinskog zida 9. novembra 1989. godine u današnje vreme nosi razne nazive — „dan završetka hladnog rata u Evropi“, „mirna revolucija“, „juriš na Zid“. Šta za Vas predstavlja taj dan?

    — To je dan kada je Vlada NDR-a donela odluku o slobodi kretanja svih građana. Razgovarao sam o tome sa Mihailom Gorbačovim 1. novembra 1989. godine u Moskvi. O tome kako bi sve to detaljno trebalo da se uradi, naš ministar spoljnih poslova se dogovorio sa ambasadorom SSSR-a u Nemačkoj Demokratskoj Republici. Tokom druge polovine dana 9. novembra sam pročitao odluku Vlade o novim pravilima ulaska i izlaska iz države u Centralnom komitetu SED-a i zatražio od vrhovnog partijskog tela da odobri odluku Vlade. Niko nije glasao protiv toga. Trebalo je da pravila stupe na snagu 10. novembra. Pripremljeno saopštenje za javnost je trebalo da bude objavljeno 10. novembra u štampanim medijima. Ono je sadržalo informaciju o tome da pravila stupaju na snagu „od današnjeg dana“, tj. 10. novembra. Na konferenciji za štampu član Političkog biroa Gunter Sabovski je trebalo da kaže „od sutra“. Umesto toga, on je, očito zbunjen i kao da nije u toku dešavanja, izgovorio: „Odmah“. Taj zvanično „mali lapsus“ je imao veliki međunarodni politički efekat, koji je na kraju i doprineo kraju NDR-a. Veliku ulogu su odigrali mediji. Do vesti u osam časova uveče nije bilo čak ni sto ljudi na granici. To se naglo promenilo posle prenosa vesti (zapadno-nemačkog TV kanala) ARD sa informacijom: „Sloboda kretanja, kapija kod Zida je širom otvorena, bez ikakvih poteškoća može da se dođe do Zapadnog Berlina“. Tek tada su Berlinci krenuli ka graničnim prelazima. To dokazuje da stihijskog „juriša na Zid“ nije bilo, već da je došlo do šetnje na poziv Sabovskog, uz jaku podršku medija. Devetog novembra nije došlo do „pada Berlinskog zida“ ili do „juriša na Zid“. To su ideološki obojene tvrdnje koje su se kasnije pojavile i koje nisu istorijski tačne. Devetog maja su bili otvoreni granični prelazi sa istoka ka zapadu, ali ne sa zapada na istok. Devetog novembra uveče na istočnoj strani nije bilo ni jednog „rušioca Zida“, nikoga ko bi sa motikom u rukama pokušao da poruši Zid. Slike u vezi sa tim, koje stalno pokazuju na televiziji, snimljene su na zapadnoj strani ili nekoliko meseci kasnije. Berlinski zid je pao tek posle nekoliko meseci.

    © Sputnik / Vladimir Vяtkin
    Egon Krenc i Mihail Gorbačov snimljeni u Moskvi 1989. godine

    Otvaranje granica NDR-a je bilo planirano za 10. novembar. Kako su reagovali sovjetski partneri na to što se sve odigralo 9. novembra i na tako stihijski način?

    — U jutro 10. novembra me je pozvao sovjetski ambasador u NDR-u Vjačeslav Kočemasov. On je bio veoma uzbuđen. Rekao je da su u Moskvi krajnje uznemireni događajima koji su se odigrali prethodne noći u Berlinu. Objasnio je da smo se dogovorili da granica između NDR-a i Zapadne Nemačke može biti otvorena, ali ne i granica u Berlinu, zato što se u tom slučaju diraju interesi saveznika, tako je definisano u četvorostranom sporazumu. Odgovorio sam da Moskva poslednjih godina nije napominjala NDR-u taj sporazum, ali je smatrala Berlin kao glavni grad NDR-a i poštovala je nezavisne odluke NDR-a. Dodao sam: da nismo otvorili pogranične prelaze noću, to bi moglo izazvati katastrofu. Ambasador me je zamolio da napišem pismo Gorbačovu, u kome bih saopštio o događajima te noći. U državnom telegramu sam objasnio Gorbačovu kako se sve desilo noću, da je oko 60 hiljada istočnih Berlinaca posetilo Zapadni Berlin i da se rano ujutro 45 hiljada njih već vratilo na posao. Posle određenog vremana ambasador me je opet pozvao. Ovog puta mi je čestitao u ime Gorbačova na tome čto je rukovodstvo NDR-a otvorilo mesta propuštanja. Za manje od dva časa dve potpuno različite vesti su stigle iz Moskve. To me je nateralo da pitam ko donosi odluke u Moskvi? Predsednik, šef KGB-a, vojni ministar ili ministar spoljnih poslova? Iako sam tada još uvek verovao Gorbačevu, reakcija Moskve me je u početku zbunjivala.

    Da je 9. novembra na granici u Berlinu došlo do sukoba, kakve bi bile posledice?

    Kancelar Kol mi je 11. novembra preko telefona rekao da je „situacija dramatična“. Tako je i bilo. Da je 9. novembra došlo do primene oružja, to bi dovelo do vojnog sukoba u kome su mogle biti uključene četiri savezničke države. Devetog novembra uveče smo bili jako blizu takvog razvoja događaja, više nego što danas političari žele da priznaju. Ne smemo zaboraviti kakvo je stanje bilo. U svetu su postojala dva vojna bloka, koja su sa punim naoružanjem bila suprotstavljena na teritoriji Nemačke. Granica između dve nemačke države je bila najzaštićenija granica na svetu. Tog dana bilo je na snazi naređenje koje sam izdao kao predsednik Saveta nacionalne odbrane, 3. novembra 1989. godine, po kome je bilo strogo zabranjena primena vatrenog oružja, čak i u slučajevima prodiranja demonstranata na pograničnu teritoriju. Predsednik KGB-a Vladimir Krjučkov mi je 1. novembra u Moskvi rekao da ima informaciju da će se u toku velikog mitinga 4. novembra na Aleksanderplacu odvojiti velika grupa demonstranata i pokušati da probije granicu kod Brandenburške kapije. Stihijsko probijanje granice u to vreme kod Brandenburške kapije bi dovelo do krvoprolića, da nismo preduzeli kontra mere. Nacionalna bezbednost, pogranične trupe, Narodna vojska, Narodna policija — svi su se pridržavali te naredbe, što govori o vezi sa narodom u organima pravnog poretka i bezbednosti NDR-a.

    Kakvu ulogu je imao Gorbačov u celoj priči?

    — Dugo sam mu verovao. Sada znam da je to bilo predugo. Gorbačov je bio previše lakoveran u odnosu sa Zapadom. On je donosio odluke o razoružavanju jednu za drugom, ali je Zapad uvek dodavao jedan zahtev više. Novo razmišljanje Gorbačova je bila iluzija. U NATO-u nikada nisu ozbiljno razmišljali o pravom smanjenju napetosti. Zapad je dobio, u toku ponovnog ujedinjenja Nemačke, ono što je oduvek hteo: proterivanje sovjetskih i ruskih trupa iz centra Evrope. Danas se trupe NATO-a nalaze kod granice sa Rusijom.

    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga